Vašington je, u preambuli izveštaja, procenio da bi Sovjetima bilo potrebno oko 50 divizija za napad na Tita i oko dva dana ubrzanih priprema. Glavni udar išao bi preko teritorija Hrvatske. "Sovjetski Savez već dugo ima svoje interese u SFRJ i očekivano je da Sovjeti žele da iskoriste nestabilnu situaciju u slučaju Titove smrti ili njegove trajne nemogućnosti da obavlja svoju funkciju....", napisali su analitičari CIA-e 1977 godine. Dokument SR 77-10027 napisan je za najviše političke i vojne službenike u Beloj kući i Pentagonu.
Napominje se korisnicima kako se temelji na procenama ranije upotrebljenih snaga Varšavskog pakta, topografije područja predviđenih vojnih operacija i kopnenih komunkacija na istom području. U razjašnjavanju političkog i vojnog konteksta u kojem je sastavljen ovaj američki tajni izveštaj nužno je napomenuti nekoliko bitnih stvari. Josip Broz Tito je u vreme pisanja ove analize CIA-e bio pri kraju života. Slab i bolestan, opadajućeg uticaja na zbivanja u SFRJ. Veći deo svojih ingerencija prebacio je na Stanu Dolanca. A ovaj je u nizu javnih nastpa, kao autentičan tumač Titove politike, naglašavao animozitet prema Sovjetima. Pogotovo u sklopu moskovskog načela ograničenog suvereniteta proglašenog za države članice Varšavskog pakta, koje je uveo Leonid Iljič Brežnjev, tadašnji šef SSSR-a.
Praško proleće zaustavljeno je vojnom intervencijom. Jugoslavensko vođstvo takav scenarijo nikada nije isključilo. "Ne verujemo da bi Sovjeti posegnuli za vojnom intervencijom kao što je to bio slučaj u Čehoslovačkoj", mišljenja su analitičari CIA-e. "Postoji analogija, ali postoje i bitne razlike koje ukazuju da Sovjeti neće napasti Tita i Jugoslaviju". Po njima dva su najvažnija strateška razloga protiv intervencije: SSSR se ne graniči sa SFRJ niti ima prevlast nad njom.
Drugo, Jugoslavija ne leži na strateškom pravcu kojim bi Zapad mogao da ugrozi SSSR. Ipak, vojna intervencija velikog intenziteta izložila bi Moskvu značajnim rizicima. Jugoslavija bi, gotovo sigurno, pružila oružani otpor, a produžena borbena delovanja otvorila bi mogućnost intervencije na strani SFRJ. Ipak, upozoravaju Amerikanci, to ne znači da bi Brežnjev i SSSR odustali od vojne intervencije.
Takva odluka bi bila bez presedana i zahtevala bi najmanje 50 divizija iz država istočnog lagera uz mobilizaciju 500.000 ljudi", stoji u spomenutom dokumentu. "Ako SSSR odluči da napadne verovatno bi brzo osvojio ravnice na severu SFRJ, ali ne bi uspeo da okupira svu teritoriju u kratkom razdoblju. Situacija bi ubrzo prerasla u gerilski rat, sličan onom koje se zbivao u Drugom svetskom ratu uz sve političke, i vojne rizike za Moskvu. Uz mogućnost intervencije Zapada."
Napad na Tita i Jugoslaviju započeo bi napredovanjem šest do osam operativnih armija Varšavskog saveza, tvrde američki obaveštajci. To je sastav od 20 do 30 divizija i između 4000 i 7000 hiljada tenkova. Broj vojnika koji bi u prvom talasu krenuli na Jugoslaviju dosegao bi 400.000. Uglavnom iz vojnih okruga Kijeva, Odese, Karpata.
Od istočnoevropskih armija, Bugari (tri do četiri divizije) bi bili najvažniji partneri zbog poznatih napora oko teritorija sa SFRJ i dubokih etničkih tenzija. Mađari (tri do četiri divizije), prema procenama CIA-e, ne bi bili previše oduševljeni i verovatno bi samo pružali logističku podršku. Međutim, CIA tvrdi da bi Moskva raspiredila vojsku uz granicu osiguravajući njihovu neutralnost.
NJima bi se, po potrebi, dodala i elitna bombarderska avijacija iz baza u SSSR-u. Time bi, gotovo sigurno, bila osigurana premoć snaga Varšavskog pakta nad ratnim vazduhoplovstvom SFRJ", procenjuju američki eksperti. U Jadransko more, sudeći prema CIA-i, bi uplovila ojačana Sredozemna flota: najmanje tridesetak ratnih brodova, oko 25 podmornica i još osam desantnih brodova. Amerikanci su bili uvereni, prema razmeštaju snaga Varšavskog pakta, da invazija na Jugoslaviju nije moguća u sasvim kratkom roku. "Samo jedna divizija sovjetske armije, ona u Mađarskoj, stacionirana u radijusu od 100 kilometara od granice SFRJ. Moskva nema svojih divizija u Rumuniji i Bugarskoj te bi većinu invazijskih snaga trebalo pomaknuti barem 1000 kilometara da se dosegnu granice SFRJ."
To bi značilo sledeće: južna grupa sovjetskih armija iz Mađarske mogla bi zauzeti polazne položaje u razdoblju od tri dana. Rumunskim i bugarskim divizijama trebalo bi između jednog i tri dana. Dakle, unutar 10 do 20 dana. Pravi problem nastaje kod transporta delova invazijskih trupa iz Vojnog okruga Odesa.
Najvažniji i najsigurniji indikator da se Sovjeti spremaju da udare na bivšu Jugoslaviju i s kolikim brojem vojnika, po mišljenju Vašingtona, bile bi takve aktivnosti. Ipak, nema jemstva. Takvo stanje bi moglo da traje mesecima i da dovede SFRJ u težak položaj. "Uspešan otpor sovjetskoj invaziji uključuje moblizaciju jugoslavenske teritorijalne odbrane. Naoružavanje civila moglo bi da poveća rizike građanskog rata različitih etničkih skupina." CIA tvrdi da bi, uprkos svemu, Varšavski pakt imao mogućnost iznenađenja s obzirom na vreme, mesto i način napada na Jugoslaviju.
Sovjetska vojska, prema ovoj analizi invazije na SFRJ, pokušala bi da postigne sledeće ciljeve u prvim satima napada. Brzi upad preko granice, izbijanje na zapadne granice SFRJ kako bi se osigurali od mogućeg upada NATO-a, zauzimanje ključnih političkih, administrativnih, položaja i najvažnijih komunikacijskih centara. Preko teritorija tadašnje Socijalističke Republike Hrvatske, a iz pravca Mađarske, razvili bi se glavni napadni pravci Varšavskog pakta. To je najpogodniji teren za masovni napad oklopno-mehanizovane vojske.
Analitičari CIA-e obradili su i mogućnost iznenadnog napada sovjetske vojske i satelitskih snaga Varšavskog pakta na Jugoslaviju s teritorija neutralne Austrije. "Takav smer pružio bi tek ograničenu stratešku prednost uz veliki politički rizik šireg sukoba zbog upada u Austriju", napisano je u dokumentu. U prvom stupnju sovjetska vojska i njihovi sateliti koncentrisali bi se na zauzimanje velikih gradova: Zagreba i Beograda.
Drugi deo udara krenuo bi iz Bugarske, otvorenim koridorima, prema Nišu i Skoplju. CIA kaže da ne bi trebalo očekivati isto tako snažan napad na jugu (lakše je braniti obalu) i središnjem planinskom delu države. Sovjetska mornarica koncentrisala bi se na zaštitu strateših položaja u Otrantskim vratima od ulaska NATO brodova i eventualne vojne intervencije s ialijanske obale. Zanimljivo, CIA je predvidela delovanje prosovjetske pete kolone u SFRJ.
Ona bi se uključila u diverzantske i subverzivne operacije u pozadini, gde bi postrojbe Varšavskog pakta pokušale da izvedu velike padobranske desante na ključne jugoslavenske civilne i vojne aerodrome (pogotovo Zagreb i Beograd), koji će im poslužiti kao središta logističke podrške i dopremu materijala. U isto vreme sovjetska avijacija izvela bi masovna elektronička delovanja kako bi paralizovala jugoslavenske radare, protuavionske sastave i urušila zapovedni lanac.
Amerikanci tvrde da bi Sovjeti, ako računaju na uspeh invazije, morali da osiguraju brzo spajanje padobranskih postrojbi s mehanizovanim i oklopnim divizijama koje napreduju iz smera mađarske i bugarske granice.
Američki analitičari nisu sigurni da bi, nakon relativno uspešnog prvog udara, snage Varšavskog pakta uspele tako jednostavno da konsoliduju svoje pozicije. "Više od 80 posto teritorija SFRJ nije pogodno za delovanje masovnih oklopno-mehanizovanih postrojbi i velike padobranske desante, odnosno konvencionalni rat." Naglasak je stavljen na brda jer nepristupačan teren ograničava mobilnost vozila na mali broj loše održavanih puteva.
Takav teren, u isto vreme, otežava pristup helikoptera za prevoz vojske i materijala. Ukratko, savršena situacija za gerilski rat. "Koliko je nama poznato, vojni stratezi i planeri u Moskvi nisu detaljno razradili probleme vođenja vojnih operacija na takvom terenu i urbanim područjima. Nadalje, gotovo smo sigurni da bi sovjetska invazija dovela do ozbiljnog civilnog otpora, puno snažnijeg nego u vreme intervencija u Mađarskoj 1958. i Čehoslovačkoj 1968., što je ozbiljna prepreka i problem za konsolidovanje stanja u Jugoslaviji", zaključuje CIA upoređujući invaziju s napadom Wermachta na Kraljevinu Jugoslaviju. "Koristili su iste pravce glavnog napada, u nedelju dana zauzeli su Zagreb i Beograd, napredovali važnim komunikacijskim koridorima u dubinu teritorija i uz obalu i prisilili tadašnju kraljevsku vojsku na kapitulaciju", opisuju početak Drugog svetskog rata na Balkanu.
Postupno su gerilska delovanja rasla u opsegu i snazi. Okupacijske snage držale su pod kontrolom nizinska područja na severu zemlje s dobrim komunikacijskim pravcima. U brdovitoj unutrašnjosti Nemci su se koncentrisali na odbranu industrijskih središta, vitalnih komunikacija. "Na vrhuncu okupacije Sile osovine odvojile su između 30 i 35 divizija uz značajne policijske snage kako bi situaciju u Jugoslaviji držale pod kontrolom", konstatuju američki obaveštajci. U političkom kontekstu spominju se još neki rizici: Moskva bi udarom na SFRJ stvorila veliku krizu u odnosima s tzv. Pokretom nesvrstanih i verovatno bi se stvorio veliki antisovjetski blok zajedno sa Zapadom.
"Vlada SFRJ, bez sumnje, drži kako su nabrojeni faktori dovoljni da Sovjeti ne pokrenu invaziju. Moskva, pak, mogla bi uzeti u obzir sve benefite vojne intervencije na SFRJ (ili rizike kojima se izlažu ako odustanu od napada) da bi opravdali moguću štetu i gubitke tokom same vojne operacije. Ako donesu odluku o početku invazije, Moskva ima mogućnost da izvede napad s velikom vojnom silom. Za pripremu invazije snagama Varšavskog pakta bi bilo potrebno najmanje dva dana.", bitan je zaključak iz dokumenta. Jačina otpora protiv Sovjeta zavisila bi i od ratnih zaliha u SFRJ i mogućnosti korišćenja drugih resursa, poput hrane i lekova.
Amerikanci nemaju precizne podatke o tome, ali ističu da se ne može očekivati dugotrajna kampanja gerilskog ratovanja. "Osim ako SFRJ osigura značajne linije odbrane izvan granica države", a njih bi Sovjeti jako teško mogli da zatvore zbog vrlo duge morske i planinske granice s Italijom, Austrijom i Grčkom. Ne postoji trunka sumnje da bi intervencija Istočnog bloka u bivšoj Jugoslaviji dovela do potpunog rušenja postojećeg odnosa snaga u Evropi.. Teško je reći da li bi NATO intervenisao i branio Jugoslaviju. Brežnjev i DŽimi Karter, tadašnji predsednik SAD-a, nisu želeli da šire sukob i da reskiraju nuklearni globalni rat. Jugoslavija je preživela, baš kao SSSR, još 15-ak godina i raspala se. Na nešto nasilniji način nego SSSR.
Pročitajte OVDE koji je to čovek pre 34 godine znao šta će nam se desiti al ga niko nije slušao.
Izvor: Espreso. rs/Express. rs
