Piše: Aleksandar Milošević
Od petoro poslanika koji su prihvatili da probaju kako je živeti s ovoliko novca, Vučić je prvi odustao, potrošivši sve pare za samo 10 dana.
„Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju“, rekao je tada poslanik Vučić, odustajući od života prosečnog Srbina.
Brzo premotavamo film 14 godina unapred, kada naprednjački političar Aleksandar Vučić, sada već svemoćni predsednik Srbije, koji odavno ne pristaje ni na razgovor, a kamoli na nekakve novinarske eksperimente, izjavljuje sledeće: „Čuo sam da neki opet kukaju kako im je malo i ovo što sam najavio povećanje penzija veće nego ikad u istoriji. Pa šta vi hoćete? Šta je to dovoljno? Žive ljudi lepo i sa 200 evra u unutrašnjosti Srbije. Ćute i žive.“
Bio je to septembar 2018. kada je Aleksandar Vučić izgovorio tu tužnu rečenicu: Ćute i žive. Od onog čoveka iz 2004, koji sa 175 evra nije izdržao ni 11 dana jer se duže ne može ako nećete decu da ostavite da gladuju – nije ostalo ništa. Sada je to bio jedan drugi čovek po kom se u Srbiji lepo živi i sa 200 evra.
Asketsku metamorfozu Vučićevog karaktera – od pravoslavlja do protestantizma i od košulje na kratke rukave sa podvezanom kravatom do Loro Pjana sakoa i Zenja patika (3.000 evra i 500 evra, respektivno – hvala Tviteru) pratila je i metamorfoza Srbije – od društva u kojem zbog niskih plata mediji političare teraju na socijalne eksperimente do društva u kojem mediji te niske plate nazivaju najvećim u istoriji.
Sada je Srbija na još jednom pragu promene pošto je predsednik najavio povećanje minimalne zarade sa trenutnih 27.000 na nekih 30.000 dinara od januara. To će biti četvrti rast minimalca u poslednje četiri godine, pošto je najniža zarada povećavana 2017, 2018. i 2019, ostvarivši ukupan skok od oko 28 procenata. S novom povišicom, to znači da će od naredne godine najslabije plaćeni radnici primati oko 40 odsto veće plate nego 2016. Čak i kad se odbije inflacija, to je primetno povećanje standarda najsiromašnijih, mada se ne sme zaboraviti ni da je od 2013. do 2016. minimalac povećan samo jednom i to sa 115 na samo 121 dinar po satu, pa su donedavno povišice za cilj imale tek da nadoknade taj veliki pad u kvalitetu života nagomilan u ranijim godinama. LJudi koji sada budu dobili veće plate, na to naravno neće tako gledati, jer su ono što je bilo već zaboravili, pa će samo videti tri, četiri hiljade dinara više u džepu.
Jedno priznanje se nesumnjivo mora odati Vučiću – čitava fiskalna konsolidacija iliti štednja izvedena je tako da u što većoj meri zaobiđe direktan, vidljiv udar na najsiromašnije. Ne samo što minimalac nije smanjivan, već su i penzije ispod 25.000 dinara bile pošteđene seče, što je nadomešteno dubokim rezovima viših, a naročito visokih penzija.
Posledica ovakve politike plata i penzija jeste bolji život radnika sa dna lestvice. Dok je u novembru 2017. najslabije plaćenih 10 odsto radnika zarađivalo do 23.612 dinara, u maju ove godine ti isti su zarađivali do 28.969 dinara, što je 22 odsto nominalnog rasta. Ostale kategorije zaposlenih nisu dobacile dalje od 14 odsto.
Druga posledica takve politike je da je time predsednik zadržao podršku svog osnovnog biračkog tela koje čine upravo najslabije plaćeni građani. Koja od te dve posledice je bila dominantni motiv koji je vodio njegove odlike, samo on zna.
Činjenica je samo da je zbog slabog rasta plata iznad minimalnih, naročito u privatnom sektoru u kom plate zavise od učinka i tržišta, opšti standard u Srbiji ostao nizak. Po podacima za maj, skoro 70 odsto zaposlenih prima manje od prosečne zarade koja iznosi 473 evra, dok čak 40 odsto radnika i dalje radi za manje od 36.664 dinara ili 310 evra.
Ili kako bi to rekao predsednik: „Pa šta vi hoćete? Šta je to dovoljno? Žive ljudi lepo i sa 200 evra u unutrašnjosti Srbije. Ćute i žive.“
Pročitajte OVDE kako srpski zakon vraća ropstvo na mala vrata.
Izvor: Danas
