Državna stanica „Rusija danas“ (RT), je na Jutjubu u okviru potpuno novog arsenala ruske vojske, navodno novo oružje predstavila pod nazivom „9M730 Burevestnik“.
Pitanje glasi: Da li su slike koje Putin i RT predstavljaju u stilu kompujterske igrice naučna fantastika ili to oružje zaista postoji?
Indicije koje ukazuju na eksperimente sa oružjem
Na vojnom poligonu u Severodvinsku kod Arhangelska 8. avgusta dogodila se velika eksplozija. Prema ruskoj Agenciji za atomsku energiju Rosatom, tokom testiranja raketnog motora s tečnim gorivom u eksploziji je poginulo pet zaposlenih. Još tri zaposlena u Rosatomu zadobila su opekotine.
Saopštenje Rosatoma nameće pitanja, jer se između ostalog odnosi i na „izotope“. Međutim, većina izotopa je radioaktivna – neobično gorivo za raketu s tečnim gorivom.
Pozivajući se na rusko Ministarstvo za vanredne situacije, organizacija za zaštitu životne sredine Grinpis izveštava da je, nakon eksplozije, nivo radijacije u Severodvinsku porastao – dvadeset puta. To takođe ukazuje na oslobađanje radioaktivnih supstanci.
Kakav je to bio pogon?
Pošto rakete s tečnim pogonom same po sebi ne emituju radioaktivnost, razumno je pretpostaviti da je testirana raketa mogla da ima kombinaciju konvencionalnog i nuklearnog pogona.
Iako je Vladimir Putin tvrdio da je nova krstareća raketa već uspešno testirana 2017, za to nema dokaza. Američka stanica CNBC izvestila je krajem marta 2019. godine, pozivajući se na obaveštajne krugove, da je krstareća raketa testirana pet puta od februara 2018. godine i da je svaki put pala. U NATO je zovu „Skajfol“ – zvezda padalica.
Ali, ako to oružje zaista postoji, onda je to prva interkontinentalna krstareća raketa na svetu.
To bi značilo da je strateški bolja od interkontinentalnih balističkih raketa (ICBM) čija se putanja nakon lansiranja ne može promeniti i koje su teoretski ranjive kao cilj raketnih odbrambenih sistema.
Praktično, međutim, ICBM rakete su od 80-ih nezaustavljive, jer je njihova brzina prevelika.
Američke i ruske nuklearne rakete opremljene su sa više bojevih glava, tako da njihova vatrena snaga već brojno nadmašuje bilo kakvu protivvazdušnu odbranu.
Kako bi nuklearni pogon mogao da funkcioniše?
Nuklearni raketni motor ne koristi energiju sagorevanja za pokretanje mlaznice, već toplotu koju stvara nuklearna fisija.
Ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata, istraživači u SAD i Sovjetskom Savezu počeli su da rade na takvim nuklearnim pogonima za avione i lansirne rampe – ali bez uspeha. Odgovarajuće letelice, koje su izgradile obe svetske sile, letele su doduše, ali nikada uz upotrebu nuklearnog pogona, već samo s konvencionalnim, mlaznim motorima. Svrha eksperimenata uvek je bila da se ispita zaštita posade aviona od radioaktivnosti nuklearnog pogona.
Radioaktivnost je verovatno jedna od glavnih opasnosti rakete s nuklearnim pogonom, iako nema posadu. Ali, s obzirom na činjenicu da dolazi do atomske, lančane reakcije koja proizvodi dovoljno toplote da ubrza raketu do višestruke nadzvučne brzine, pad takve rakete mogao bi lokalno da ima razorne posledice.
Moguće je da u slučaju nuklearne razmene vatre, vojska i inženjeri spremno prihvate takvu štetu od nuklearnog oružja, čak i na prijateljskoj teritoriji. S druge strane, incident u Arhangelsku takođe bi mogao da bude pokazatelj opasnosti koju takva tehnika predstavlja. Čak i u miru.
Pročitajte OVDE analizu ruskih komandanata ove eksplozije.
Izvor: Dojče Vele
