Gospodine Stojičeviću, napisali zapaženu knjigu „Mrežni rat protiv Srba“. Dobar deo knjige je posvećen mrežnom ratu protiv SPC – zašto?
Knjigu sam napisao zato što sam smatrao da ljudima treba skrenuti pažnju na rat koji se vodi protiv nas i na agresiju koju su SAD i međunarodni neoliberalni činioci pokrenuli protiv nas Srba. U današnje vreme razvoj sredstava komunikacije je doveo do sveopšte „rasejanosti pažnje“ i do toga da ljudi od ogromnog broja pojedinačnih informacija ne vide opštu sliku društvenih kretanja. Poseban problem, sa druge strane, je uska specijalizacija i fokusiranost na naučnu obradu pojedinačnog problema prilikom ozbiljnijih naučnih radova. Ovo konkretno znači da, sa jedne strane, „običan“ čovek svakodnevno prima ogroman broj pojedinačnih informacija ali u stvari ništa ne saznaje jer te površne informacije se ne sklapaju u sistem i neko šire znanje o društvu i realnosti. Dok sa druge strane bilo koja tema o kojoj se ozbiljno piše je „osuđena“ na uskostručni pristup i praktično jednostranost. Velika većina (čast pojedinim izuzecima) naučnika, profesora, intelektualaca, se bavi određenim problemom u okviru nekog naučnog projekta i ne izlazi iz uskostručnih okvira. Tako da se stvara jaz u spoznaji realnosti i „običan“ pripadnik našeg naroda polako ali sigurno ulazi u ono što se u modernoj nauci zove „tunel spoznaje“ to jest pažnja mu je usmerena samo u jednom pravcu i striktno ograničena.
Agresija od strane SAD je dobro promišljena, planirana i što je najvažnije u ovom slučaju ona je kompleksna i multidisciplinarna. NJu osmišljavaju američki i međunarodni „tink tenk“ centri. Samo jedan od njih – RAND korporacija ima nekoliko hiljada doktora nauka iz skoro svih oblasti. Tako da sa jedne strane nas napadaju kompleksno i multidisciplinarno a mi čak ne možemo da saznamo ni rezmere napada a kamoli da izradimo neku strategiju odbrane jer se svako bavi „samo svojim poslom“.
Zato sam odlučio da neko treba o ovome da piše jer ako to neko ne uradi dobrovoljno o tome se i neće pisati. Iluzorno je očekivati da će neko ministarstvo „evropske Srbije“ ili neka NVO raspisati konkurs za dodelu granta za naučni rad o mrežnim agresijama tih istih evropskih snaga i NVO.
Isto važi i za SPC: ja sam pravoslavni hrišćanin i mrežni napadi na SPC su direktni napadi i na mene i moju porodicu. Naravno da o tome ne mogu i ne treba da ćutim. A sa druge strane „i profesionalni bogoslovi su ljudi“: nema konkursa za grantove i naučne radove, tako da „profesionalni bogoslovi“ nisu zainteresovani da se bave i da pišu o ovoj „škakljivoj“ temi. Mnogo je „bogoslovsko-politički korektnije“ pisati o nekim drugim temama a najbezbednije o temama iz prvih vekova Crkve ili se baviti sholastikom u stilu „koliko anđela može da igra na vrhu igle“.
Mnogi ne mogu da poveruju da NATO pakt na SPC gleda kao na neprijatelja?
Na žalost to ne samo da je moguće nego je zaista tako. Kada se pogledaju novije vojne koncepcije na Zapadu, odmah pada u oči da se poslednjih godina sve više govori o „hibridnim“, „mrežno-centričnim“, „DIME“(koncepcija koja se zasniva na kombinovanju diplomatije, informacionih tehnika, vojnih pritisaka i ekonomskog uticaja) i drugim vojnim tehnikama. Sve više se govori o ratu protiv celog društva a ne samo protiv vojnih jedinica neprijatelja. Ovo nije nikakva tajna i može se naći u javnim izvorima. Da li je SPC objekat NATO agresije ili ne – to nije činjenično pitanje već pitanje naše dobrodušnosti i naših „tunela spoznaje“ jer smo mi navikli da je Crkva odvojena od države i o Crkvi ne razmišljamo kao o vojnom cilju već kao o majci Crkvi. Ali to ne znači da i agresor isto tako kao i mi poštuje kodeks „čojstva i junaštva“. Uostalom ako sumnjamo da je to tako dovoljno je da pogledamo da li su NATO agresori poštovali bolnice, crkve, džamije, civile, žene, decu u Libiji, Siriji, Avganistanu, Iraku i drugde. Nedavno je bivši komandant NATO Hodžis otvoreno izjavio „Glasu Amerike“ da je „SPC glavna pretnja dovršavanju posla u Crnoj Gori“, tako da nije pitanje da li NATO pakt na SPC gleda kao na vojnog neprijatelja već je pitanje da li mi imamo trezvenosti da to sebi priznamo.
Mi smo viteški narod i tako smo ratovali kroz vekove: ubijajući neprijateljske vojnike nikad se nismo iživljavali nad civilima niti civilnim ustanovama neprijatelja. NATO nije viteška organizacija i vreme je da to shvatimo.
Posle upečatljive, jezgrovite kovanice „NATO-četnik“ proteklih mesec dana smo imali priliku da nažalost srećemo u javnosti i kovanicu NATO-vladike. Da li postoji NATO-pravoslavlje?
Nažalost, počinje da se pojavljuje. Ja sam najveći deo knjige pisao u proleće i leto 2018. kada se nije ni slutiti moglo da će mrežno upetljani grčki kaluđeri iz Istanbula iz „Vaseljenske Patrijaršije“ napraviti ovakav vojno-politički galimatijas u Ukrajini. Ali se mrežnim sagledavanjem versko-geopolitičke situacije moglo pretpostaviti da će se ovakvi problemi pojaviti.
Ovo je širi problem. Ja sam u knjizi naveo nekoliko problema sa ovih prostora. Ali ne treba gubiti iz vida da NATO agresori deluju kompleksno: neki problem se može pojaviti u Istanbulu, zatim preći u Ukrajinu, zatim reflektovati u Crnoj Gori ili Makedoniji, pa na osnovu tih iskustava eskalirati u Gruziji ili Jerusalimu ili Siriji.
Ne bih želeo da budem „ptica-zloslutnica“ a ne bih želeo ni da budem u pravu kao što se to ispostavilo sa ovime što se do sada dogodilo. Ali evo samo jednog primera za koji se nadam da grešim. Za NATO i američke stratege, pravoslavne crkve (a i sve druge verske organizacije) su samo sredstvo u razbijanju društvene kohezije drugih država. I zato nema „miljenika“ i „pravoslavne mezimčadi“. Pojavila se mogućnost da se manipuliše nekim kaluđerima u Istanbulu i to se danas i sada koristi. A i nadalje će se koristiti. Ali niko (bar za sad) ne razmišlja mrežno: a koje su mrežne opasnosti za Jerusalimsku, Antiohijsku i Aleksandrijsku patrijaršije? U svim ovim „verskim ustanovama“ postoji mala grupa od nekoliko hiljada Grka monaha i vladika koja upravlja sa desetinama i stotinama hiljada pa i milionima vernika druge nacionalnosti!
Jerusalimska Patrijaršija se na primer sastoji od oko 1.000 grčkih monaha dovedenih iz Grčke, koji „drže“ sve pozicije u samoj Patrijaršiji i stotina hiljada pravoslavnih Palestinaca. Postoji i sigurno nekoliko desetina hiljada pravoslavnih Jevreja poreklom iz Rusije doseljenih na talasu iseljavanja ruskih Jevreja i ljudi čiji je neko od predaka bio Jevrejin. Država Izrael kao verni američki saveznik vrlo pazi na ovo i čuva taj odnos snaga. (Uvek se naglašava u dokumentima „Grčka Pravoslavna Jerusalimska Patrijaršija“). Ali to ne mora zauvek biti tako.
Jednoga dana kada umreženi grčki kaluđeri u Istanbulu, odrade posao koji im je delegiran, vrlo malim mrežnim uplitanjem, „neko“ može došapnuti Palestincima da su „obespravljeni“ ili država Izrael jednim jedinim aktom može priznati postojanje pravoslavnih državljana Izraela, poreklom iz Rusije. I pridev „Grčka“ ispred „Pravoslavna Jerusalimska Patrijaršija“ može otpasti kao sasušeni listić sa sve tih 1.000 Grka koji imaju privremeni boravak u Izraelu. (Uostalom mi smo već videli slučaj da članica NATO – Crna Gora nije prezala od pravljenja problema sa boravišnim dozvolama za naše sveštenike i monahe u Crnoj Gori).
„Batina ima dva kraja“ kako kaže naš narod, i bilo bi dobro da to neko kaže Grcima kada ih zahvati etnofiletistička euforija. I ne treba gajiti iluzije da će NATO i američki mrežni operateri imati skrupula. Nije njima „NATO pravoslavlje“ cilj – već sredstvo.
Vaseljenski patrijarh Vartolomej je 27. marta ove godine primio u posetu ambasadora tek imenovane Republike Severna Makedonija – javnosti nije dostupan izveštaj o sadržaju tog razgovora. Početkom juna Milo Đukanović otvara montenegrinski front protiv SPC! U SAD se održava crkveni Sabor u problematičnoj organizaciji i atmosferi donosi kontroverzan „ustav“ za eparhije SPC u SAD. U domaćim medijima, među kojima prednjači Blic, uobičajeni protivcrkveni napisi prelaze u žestoku kampanju. U listu „Danas“ pravi se rascep između poželjnih – episkopa Maksima i Grigorija pa čak i umirovljenog Atanasija Jevtića – i „vođstva sistema“, patrijarha, Sinoda, Sabora i saborskog portparola. Kako vi gledate na opisane događaje?
Kao neko ko se bavi hibridnim i mrežnim agresijama – dobrim delom se slažem sa Vama da su to koordinirani delovi jedne te iste kompleksne hibridne, mrežne agresije na SPC. Ali ne bih rekao da je ona usmerena samo na poglavara naše Crkve. Ona je kompleksna i „targetira“ i sve druge pripadnike naše nacije i našeg društva. Samo na razne načine.
Na primer informacija da su neki grčki mrežno upetljani kaluđeri iz Istanbula ili neki bugarski činioci počeli da nešto „petljaju“ oko Makedonije – nije samo signal našem Sinodu već je to u prvom redu signal (u mrežnom ratu to bi se zvalo „namera komandira“ ili „zamisao komandira“) montenegrinskim vlastima u Crnoj Gori da se fokus privremeno premešta sa njihovog „fronta“ na Makedoniju. Naš narod i naša Crkva u CG su pružili junački otpor projektu zakona u CG, zakon je privremeno stopiran i sad montenegrinska vlast treba malo da „popusti“. Ali se zato daje signal „mrežnim operaterima“ u Istanbulu, Makedoniji i Srbiji da oni pojačaju aktivnosti. I mi odmah vidimo kampanju u „medijima na srpskom“ (kako ih naziva Aleksandar Vučić).
Takođe treba reći da „target“ (meta) ovih napada nije samo SPC: meta je celo srpsko društvo.
I crkveni klir i nas 2% ocrkovljenih koji svakodnevno učestvujemo u životu crkve ali i celo društvo. Samo su pravci (vektori) napada malo modifikovani. Na primer: u slučaju klira cilj je da se stvara utisak otuđenosti, odbačenosti i skrajnutosti klira od društva. Kliru se šalje poruka između redova: „ceo svet i celo društvo idu napred a Crkva kaska. Crkva se ne brine za svoju pastvu jer se ne menja prema potrebama modernog čoveka… Crkva zanemaruje svoju misiju u svetu ne prilagođavajući se modernom dobu i modernom verniku…“. Porodicama sveštenika se takođe šalje poruka između redova: „zašto popadija ne bi mogla da učestvuje na konkursu za mis i da hoda obnažena po podijumu kao sve druge žene?“… Ili „i popadija ima svoja ženska prava i treba da se bori za njih protiv zatucanog muža-sveštenika“… Ocrkovljenim vernicima se pak šalje poruka u smislu da kanoni više ne važe, da se sve raspada, da se Crkva posvetovnjačila, da vladike nisu jedinstvene,… Formalnim vernicima se, sa druge strane šalju poruke da su „svi popovi lopovi“ da „vladike i sveštenici voze skupa kola“…
Kada se pažljivije pogleda i analizira jasno se uviđa da su napadi vrlo profesionalno usmereni na pojedine društvene grupe i filigranski planirani da bi se Crkva odvajala od društva a posebne grupe unutar crkve međusobno zavađale.
Ali kao pravoslavni vernik, ovde moram da naglasim jedan aspekt: mi ne treba da apriori prihvatamo ono što nam se servira. Pored toga što se trudimo da budemo dobri kao golubovi ipak treba da se trudimo da budemo i mudri kao zmije. O čemu se ovde radi? U pažljivo planiranoj agresiji se u neprijateljskom društvu (u ovom slučaju u našoj – srpskoj svesti) informacionim delovanjem stvaraju „frejmovi“ (frejm – okvir) ili „narativi“ (narativ – priča, bajkica) i u te frejmove se nama „ukalupljuje“ realnost. Realnost se namerno uprošćava i svodi na jednostavne etalone.
Koji su narativi nametnuti javnosti o Srpskoj crkvi?
Osvrnimo se za trenutak na političku sferu da bismo razumeli kako funkcioniše to ukalupljivanje: mi imamo vlast koja je proevropska, ali sad imamo i opoziciju koja je proevropska!?! Imamo dve ogorčeno „sukobljene proevropske političke opcije“ koje u stvari žele ono što više od pola glasačkog tela ne želi! I posle nekog vremena velika većina naroda koji je većinski protiv ulaska u EU se strasno opredeljuje za jednu od dve proevropske opcije. I mrzeći onu drugu (bratsko-evropsku) opciju zaboravlja šta želi ili ne želi.
Slična je strategija mrežnih operatera u slučaju SPC. Da, postoje neke struje u Crkvi. Ali njih je oduvek bilo i biće ih. Mi nikad ne treba da se potpuno prepustimo crno-belom oslikavanju tih strujanja kako se ona predstavljaju u „medijima na srpskom“. Na primer: mediji u stranom vlasništvu na srpskom su u našem društvu već stvorili tri „frejma“ o Crkvi: „Artemijevi mračnjaci i autloueri“; „Konzervativci i nazadnjaci“ i „Atanasije i njegovi moderni darvinisti hristo-slobodari“. Poslednjih godina, ako se pažljivije prouče medijske kampanje sve ide ka tome da se SPC u svesti nas Srba, polako „ukalupljuje“ u ova tri narativa. Da se ta tri „frejma“ predstave kao nešto bezalternativno. I što je najvažnije da se pristalice svakog od ta tri frejma međusobno zavade i zamrze.
Ovo je tehnika koja je došla iz marketinga. Potrošačkog marketinga. Određeni „brend“ se lansira u raznim modifikacijama da bi se postigao širi obuhvat potrošača time što se potrošač identifikuje sa određenom modifikacijom. Na primer: imamo brend automobila koji se „širi“ na određene modifikacije (karavan, sportska varijanta, porodični, džip…). I „izabravši i zavolevši“ određenu modifikaciju – potrošač postaje „fan“ te modifikacije i počinje da prezire ostale modele,… emotivno se vezuje za svoj „izbor“. Isto tako se „ukalupljuje“ i „brend“ Crkve: predlažu se tri modifikacije Crkve i vernik se svodi na „fana“ određenog „crkvenog klana“. Tržišni izbor praktično postaje izraz originalnosti, individualnosti i samosvojnosti potrošača. Kao što danas možemo videti čoveka koji će po svaku cenu voziti džip bilo koje marke (jer to smatra „svojim“ i u njegovoj svesti taj izbor govori o njemu kao o modernom, aktivnom, željnom života i avanture, bogatom) tako se u budućnosti lako može dogoditi da deo „aktivnih, slobodoumnih, modernih, naprednih“ vernika koji danas izaberu „narativ“ „hristo-slobodara“ i darvinista pređu na bilo koju hipi-pseudoreligioznu modifikaciju tog stava (protestante, reformski judaizam, poredak ljubavi, vegani ili neku drugu opciju).
Govoreći, pišući i razmišljajući o ova „tri frejma“ mi polako, a da to i ne primećujemo, klizimo prema opasnosti da više pripadamo jednoj od tri medijski promovisane modifikacije Crkve nego samoj Crkvi.
Manipulišući našim dobrim namerama američki i NATO mrežni operateri realizuju svoje loše namere na razbijanju i SPC i društva u celini.
Kao pravoslavni Hrišćanin – mirjanin ja sam se uvek trudio da ne dajem sudove o vladikama i kliru. Ali ovde nije reč o našem „unutar-crkvenom“ problemu SPC. Mi istu ovu američku tehniku mrežnog upitanja vidimo i u slučaju sa drugim veroispovestima (i kod muslimana i kod rimokatolika i kod judaista) i u slučaju sa civilnim – građanskim akterima. Ovde se radi o psihološkim tehnikama uticaja i manipulacije mikrotargetiranom grupom a ne o nekom unutar-crkvenom problemu.
Ne treba takođe izgubiti iz vida i „povratnu spregu“ – to jest je moguće da se određeni ljudi, čak i kada to ne žele, ponašaju onako kako se to od njih očekuje i što ima „prođu“ u medijima.
Čak i neofitima koji su se tek krstili i tek počeli nešto da saznaju o Pravoslavnoj veri, jedno od prvih pitanja je: „zašto postimo“? I čim počnu da traže odgovor na ovo pitanje pročitaju da mi sebe prisiljavamo da postimo. I velika većina drugih pitanja ima odgovor u „prisiljavanju sebe“ (da se bude bolji, da se ne greši, da se čine dobra dela).
Pa kako onda objasniti da, na primer vladika Maksim Vasiljević, profesor teologije, koji bi trebalo da je primer pravoslavne askeze i apologeta pravoslavne askeze, baš ovih dana napiše: „Pouke duhovnika 20. veka čoveku savremenog doba svode se na tri saveta: ne očajavaj, ne budi sentimentalan i ne prisiljavaj sebe“?
Vascela Crkva vekovima slavi askete. Vera se temelji na čovekovom prisiljavanju sebe da se svakim danom bude bolji, na čovekovom prisiljavanju sebe da se odupre svojoj grehovnosti koja mu je urođena, a onda odjednom usred bure koja se događa u SPC – profesor PBF počinje da kreira neku „novu i smelu“ hipi-teologiju?
Jasno je da je ovo najverovatnije: „očekivano ponašanje“. Čovek prepoznaje kakvo se ponašanje od njega očekuje i (ponekad možda i nesvesno) udovoljava očekivanjima. Drugačije se ne može objasniti ovakav „izlet“ u hipi-bogoslovlje.
Vi ste u vašoj knjizi, čini mi se adekvatno, uveli termin „narandžasti raskol“? Meni se čini da se može govoriti i o „narandžastom raskoljavanju“. Mediji koji operacionalizuju podršku okupaciji i otuđenju KiM promovišu one koji se, po pisanju tih medija, bore protiv toga. Pritom se javnost deli u navijačke tabore. O čemu je ovde reč?
Kao što sam već rekao: NATO i mrežni operateri imaju jasan plan za definisanje, segmentiranje, organizovanje i umrežavanje užih društvenih grupa. I u svim Pravoslavnim crkvama se sprovode isti pokušaji, naravno uz prilagođavanje delovanja svakom objektu napada. Kod nas u SPC konkretno ovo delovanje je danas usmereno najvećim delom na podržavanju onih struja u SPC koje iz nekih svojih razloga sebe smatraju „slobodnijim“ i „bogoljubivijim u toj slobodi“. (Operacija „Artemije“ je na žalost završena bar za sad). Ovo je vrlo umešan i vešt izbor. Najpre se dobro prouče psihološki profili raznih arhijereja a potom se pažljivo na njih deluje i manipuliše u pravcu pojačavanja i radikalizacije njihovih stavova. Ja sam u knjizi delimično pisao o mrežnom manipulisanju vladikom Grigorijem. Ali polako se, na žalost, pokazuje da je vladika Grigorije samo jedan od objekata manipulacije. Sada postaje sve očiglednije da je plan mnogo kompleksniji i dublji. Nije ovde više reč o samo jednom ili dvojici vladika koji žele malo medijske pažnje i ljubavi. Sve je jasnije da plan nije da se vrh Crkve međusobno zavadi dajući medijsku, finansijsku, političku pažnju i promociju jednima a uskraćujući je drugima. Moram da kažem svoje mišljenje: čini mi se da je ideja da se jedan od najvećih bogoslova i autoriteta današnjice – vladika Atanasije Jevtić promoviše kao „jurodivi glas od Boga“ koji se ne boji zemaljskih vlasti, već „u slavu Gospoda govori bobu – bob a popu – pop“.
Vladika Atanasije Jevtić je veliki (možda i jedan od najvećih) duhovnik današnjice i ovo niti je daleko od istine niti je po samu Crkvu opasno. Dešavalo se i ranije u istoriji Crkve da vladike budu „ludi Hrista radi“. I to što će jedan penzionisani jurodivi vladika psovati vlast, age i dahije, silnike ovoga sveta, govoriti nerazumljivim aluzijama, voleti Gospoda direktno i slobodno ne obazirući se na okove kanona i razobličavajući lažni moral sveta i veka, time što će iz plamene molitvene ljubavi prema Hristu urlati po oltaru na saslužitelje, negde u manastiru u brdima, neće Crkvi biti na neku veliku štetu. Suština mrežne operacije nije u tome, niti je on glavni cilj ove mrežne operacije. Glavna manipulacija se svodi na to da se njegovim duhovnim čedima polako usadi ideja da i oni treba svoju službu da upodobe svom Avvi. Ako bi se njegova duhovna čeda polako ubedila da i oni treba sve da rade kao njihov Avva ali ne iz penzije, bosonogi u brdima već sa katedre, iz vladičanskog dvora (mercedesa) i u velikim gradovima – e to bi bila velika pobeda velikih manipulatora. I to je upravo ono što se polako danas rađa kao moda „hristo-slobodara“: pseudojurodstvo koje se pretvara u egzibicionizam. Ovo je velika opasnost po našu Crkvu. Ne vladika Atanasije Jevtić sam po sebi, već ta moda kopiranja njegovog jurodstva i njegove „ludosti Hrista radi“ od strane onih koji su njegove pseudojurodive neuspele kopije.
Ko je pratio ukrajinski raskol, seća se da je i raskol u Ukrajini počeo na potpuno drugačiji način: tadašnji a sada bivši mitropolit Filaret (Denisenko) je još početkom 90-ih podlegao medijskim i političkim pritiscima a i svojoj gordosti da postane patrijarh. To je u početku bio „unutar-ukrajinski“ projekat kao što je i „crkva mirašica“ u početku bila „unutar montenegrinski“ projekat. Ali ti u početku mali problemi brzo postanu veliki kada se u priču umešaju geopolitički interesi preko medija i mreža.
Da li možemo da očekujemo da će „narandžasti raskoli“ i ubuduće biti oružje u mrežnom ratu?
Nažalost sve govori o tome da će ovih „narandžastih raskola“ biti još i više. Ali svi ovi „narandžasti raskoli“ su za sad na nacionalnoj osnovi. Američki mrežni operateri su svojim tehnikama do sad kreirali nacionalne raskole. Nijedna od ovih „narandžastih religioznih kreacija“ nema nikakvu bogoslovsku podlogu. Što je jako dobro.
Ono što ne bih želeo da se desi to je „narandžasta jeres“ koja bi mogla da se pojavi kada učeni bogoslovi, aktivne vladike i medijski crkveni doktori teologije počnu da „bogoslovski“ menjaju veru u želji da budu „ludi Hrista radi“, da odbacuju askezu i kanone,. a na žalost vidimo da u tom pravcu napreduje mrežna manipulacija sa nekima od njih. Postupci vladike Atanasija Jevtića su ponekad nerazumljivi i čudni ali su oni do sada uvek bili striktno unutar crkve i usmereni i namenjeni ocrkovljenim ljudima. NJegova sugestivnost i uticaj su veliki na njegovu okolinu ali bez obzira na to efekat je bio samo na one koji su u bližem okruženju i nije se širio na one koji bi to ponašanje pogrešno razumeli. Ali duhovno isprazno kopiranje ovakvog ponašanja, pa još sa vladičanske i profesorske katedre, pa još uz medijsku pompu u američkim medijima na srpskom, od strane njegovih duhovnih čeda jeste opasnost za SPC. Nadam se da će naša Crkva smoći snage da ovo zaustavi.
Kako vernici mogu da izbegnu da saučestvuju u mrežnom ratu protiv svoje Crkve?
Post, molitvu, pokajanje, ispovest, duhovno rukovođenje i redovno pričešćivanje Svetim Darovima ja vidim kao prvi i najvažniji uslov i najbolju odbranu. Manje kritizerstva i potrošačkog odnosa prema Crkvi. Sve ostalo se primeti ako se pažljivo i što je najvažnije: dobronamerno i u ljubavi gleda oko sebe.
Pored toga nikad ne treba zaboraviti da se ljudi menjaju. Pogreše pa se ponekad i pokaju ako im se uviđavno skrene pažnja na grešku a ne krene se u osuđivanje i demonizaciju. Ove mrežne tehnike manipulacije su potpuno nova vojna strategija i ljudi uopšte pa ni vladike ne mogu da ih prepoznaju kao strani uticaj. Tek evo sada ruska država počinje da diže uzbunu i da informiše svoj narod i svoju crkvu. I u Kini je isto. I u Iranu. Tako da i mi treba da na ovaj problem gledamo trezveno kao na strano uplitanje i manipulaciju a ne samo kao na „posrnule vladike“ ili „NATO vladike“.
Na kraju krajeva u Prologu čitamo o rasuđivanju da „treba razlikovati grešnika od pokajnika. Ako si uzeo na sebe ulogu da izobličiš grešnika, čuvaj se dobro, da ne izobličiš i pokajnika. Kako je pokajan grešnik mio Bogu, seti se priče o bludnom sinu. Neka i tebi, dakle, bude mio onaj ko je postao mio Bogu“.
Koje su vam trenutne profesionalne preokupacije?
Momentalno pišem novu knjigu o informacionom ratu protiv Srba.
Knjigu Mrežni rat protiv Srba možete naručiti OVDE.
Izvor: Stanjestvari.com/Srđan Krunić
