Koordinate - 41.32.49N i 20.00.19E. Albanija. Na 14.59 kilometara južno od Burela. Na toj lokaciji vađeni su organi. Nesrećni ljudi kasapljeni. Potom ubijani. Najviše je bilo Srba. Lovljeni su, otimani iz dvorišta, sa ulica po metohijskim selima i varošicama. Iz sabirnih centara na Kosovu, najčešće okolina Prizrena, odvoženi su na razne lokacije u Albaniju. Odatle poslednja je bila južno od Burela...
Lovljeni su po Metohiji, mladi od oko 20 do najviše 45 godina. Trebalo je da naoko budu zdravi, vitalni.
- Znao sam ostale momke u pratnji jer smo bili svi zajedno u UČK. Nisam znao Srbe. Imali su između 20 i 30 godina. Na osnovu njihovog izgleda rekao bih da su meštani. Rečeno nam je da ne govorimo sa njima, ali su nas oni za vreme puta stalno pitali gde ih vodimo. "Vodimo vas da sečete drva i radite na imanjima" - ispričao je UN istražiteljima jedan od svedoka, bivši borac UČK koji je vozio otete u Albaniju u nekoliko navrata. NJegovo svedočenje postaće deo izveštaja koji i danas zgražava planetu.
Bez modrica
Na graničnim prelazima ka Albaniji borci UČK u kamionu ili hladnjači koja je služila za transport i koja je uvek obezbeđivana sa jednim ili dvoje kola. Nikada nisu imali problem. Prolazili bi mimo gužve na prelazu. Niko nije postavljao pitanje. Albanska služba u vreme Sali Beriše bila je duboko involvirana u međunarodnu trgovinu organima. Šefovi službe su dostupni međunarodnim organima ukoliko iskreno žele da zaključe slučaj trgovine organima i ubistava. Oteti Srbi sa KiM su odvoženi u grupama od četiri, pet, najviše 20. Samo u jednom pravcu.
- Bilo nam je smešno što nam je naređeno da ne smemo da ih bijemo. Jer ranije kad nekog uhvatimo, lomili smo im ruke, noge kad god smo hteli. Sada je naredba bila da ne smeju imati nijednu modricu i da moramo fino da se ophodimo prema njima. Damo im vodu i da jedu ako traže. Takvo je bilo naređenje, nikad takvo nismo ranije imali. Posle sam shvatio i zašto - kaže jedan od svedoka.
Po dolasku u takozvane prihvatne centre u Albaniji, čovek koga su svi poštovali i zvali doktor pregledao je otete. Tražio bi im da pokažu torzo. Vađena im je krv i davali su urin. Bio je to početak procesa koji je vodio u sigurnu i jezivu smrt.
- Nakon rata bilo je osveta, ali ubrzo su počeli da prebacuju žive ljude do Bicaja i drugih mesta u Albaniji. Takođe, bili su puni kamioni medicinske opreme iz Prištine, Đakovice i Prizrena koji su voženi za Albaniju. Poslednji, četvrti put kad sam vozio bio je to maj, jun 2000. godine. Spavao sam drugde i narednog dana se vratio u kuću severno od Burela i tad mi je rečeno da vozim dva muškarca Srbina i tri žene... Jednom sam tu video doktora, mislim da je bio Arapin, koji je pazio na ljude unutra. Tad sam čuo da tamo imaju ultrazvuk. Muškarci Srbi su bili dovedeni sa druge lokacije iz blizine Peškopeje, žene su izgleda dovedene iz istočne Evrope. Odvezli smo ih u kuću južno od grada ("žuta kuća", prim. nov.).
Neposredno nakon toga čuo sam od prijatelja koji je isto vozio kao i ja da su te dve devojke iz Merdite odvedene u kuću i upotrebljene za "rezervne delove". Bio sam jako nesrećan jer se radilo o albanskim devojkama. I bile su veoma mlade. Prvog puta nisam znao šta se dešava. Drugog da se možda radi o prostituciji. Ali trećeg puta sam tačno razumeo o čemu se radi i bio sam užasnut. Samo sam želeo da pobegnem. Po povratku na Kosovo rekao sam komandantu da imam upalu pluća. Izvukao sam se - jedno je od svedočenja. Nad trgovinom organima stajala je jedna naredba:
- Sve Srbe koje uhvatite prvo prijavite meni - bila je zapovest komandanta regije Dukađini (Metohija) Ramuša Haradinaja.
Gospodar smrti
Bez njegovog znanja ništa nije moglo sa Kosova u Albaniju i obrnuto, posvedočilo je nekoliko svedoka učesnika u zločinu, Albanaca.
Tada, nakon bombardovanja 1999, kidnapovano je, prema procenama, najmanje 300 civila od kojih su uzeti organi. Najviše kidnapovanih je od juna do oktobra 1999, ali su otmice nastavljene i tokom 2000. Jedan od svedoka 2003. godine tvrdi da je nastavljeno sa trgovinom. Pojedini gradovi u Metohiji, poput Orahovca, bili su potpuno bez zaštite.
- Na povratku ka Kosovu onaj treći čovek nas je upozorio da ćutimo i da ćemo biti dobro nagrađeni. Objasnio nam je da su rat i vakuum posle idealna situacija za biznis. Rekao nam je: "Imamo mnogo porudžbina i moramo da ubedimo klijente da ne obmanjujemo, a da je Mahmut odličan pomagač". Ništa mi se sve to nije sviđalo, ali je bilo dobro plaćeno. Lično sam upoznat da je oko 60 Srba dovedeno u Albaniju. Kolega vozač bio je vrlo nezadovoljan parama koje je dobijao. On je govorio da su Mahmut i treći čovek, visoki oficiri UČK, zaradili bogatstvo, a nama su dali mrvice. Mahmut im je govorio da imaju visoke troškove, moraju da unajme avion. A organi ne mogu doveka da se drže u frižideru - deo je iskaza jednog od najmanje osam svedoka o međunarodnom zločinu počinjenom u "žutoj kući".
Tri hiljade dokaza
Drugi svedok kaže da je posao bio toliko unosan da su čak i neke Albanke katolkinje sa severa Albanije bile kidnapovane i korišćene.
- Umesto da ih kao normalni ljudi pošalju u Italiju kao prostitutke, služile su za rezervne delove - kaže jedan od svedoka. Po čoveku zarađivano je oko 45.000 dolara.
Međunarodne snage na KiM, preciznije istražitelji UN, ubrzo po dolasku na teritoriju imali su saznanja o otmicama. U prvom trenutku se nije znalo da su otetima vađeni organi i potom prodavani. Zaključno sa 2003, cela operacija kosovskih Albanaca - međunarodna trgovina organima i potom ubistva, bila je istražena. Istražitelji UN tajno su odlazili na lokacije u Albaniji o kojima su im posvedočili bivši borci UČK. Konkretni materijalni dokazi prosleđeni su Međunarodnom tribunalu u Hagu, gde je oko 3.000 komada dokaznog materijala uništeno. Objašnjenje je bilo da su nehigijenski i da više ne mogu da se čuvaju. Istragu je potom nastavio u ime EU Dik Marti.
Ćutanje
Godinama su međunarodne snage na Kosovu ćutale i držale u tajnosti ovaj zločin. Sada je došao na red u novoformiranom Haškom sudu za ratne zločine počinjene na KiM, odnosno koje je počinila UČK. U izveštaju UN sva svedočenja, delovi teritorije KiM na kojima su bila kidnapovanja, ali i mesta u koja su nesrećni ljudi slati u Albaniju i gde su im vađeni organi, jasno vode do braće Haradinaj, Ramuša i Dauta, i njihovih najbližih saradnika od vremena rata do danas u prištinskoj vladi.
Ruskinje i Ukrajinke žrtve trgovine organima
Gotovo niko nije obratio pažnju da se u svedočenjima bivših boraca UČK koji su prevozili nesrećne ljude pominju i devojke koje su pričale "nekim slovenskim jezikom", ili su iz "istočne Evrope". Nisu korišćene za prostituciju - isto su im vađeni organi i ubijane su. Po svedočenjima se ne može zaključiti da li su Ruskinje, Ukrajinke...
- Zatočenici su zatvarani u šupu pored kuće. Druga dostava se desila u maju ili početkom juna 2000. Izvor je vozio nekih 20 žena koje su govorile neki slovenski jezik iz istočne Evrope ili bivšeg SSSR. Iz lokacije u severnoj Albaniji u kuću severno od Burela. Kamion nije imao prozore niti ventilaciju i kad su otvorili zadnja vrata, morali smo neke od žena da iznosimo jer su se skoro ugušile. Pet žena je bilo odvojeno od grupe i odvezeno u kuću južno od Burela ("žuta kuća") - priča drugi svedok.
Region i NATO u strahu zbog naoružavanja Srbije. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Blic
