Piše: Maxim A. Suchkov
Saopštenje za javnost turskog ministarstva odbrane od 19. avgusta, a u vezi sa situacijom, na Siriju se ne odnosi nijednom dok se čak četiri puta odnosi na Rusku Federaciju – što jasno daje do znanja da Ankara vidi smrtonosni incident kao obračun sa Moskvom.
Nakon turskih izjava, ruski zvaničnici i državni mediji su čutali, čekajući reakciju Kremlja, koja nije trajala dugo. Nakon što je tog dana pozdravio francuskog predsednika Emanuela Makrona u Moskvi, ruski predsednik Vladimir Putin ponovio je podršku Moskve vojnom pritisku Damaska u provinciji Idlib.
„Želio bih da napomenem da je pre potpisivanja odgovarajućih sporazuma u Sočiju o demilitarizaciji dela zone Idlib oko 50 odsto te teritorije bilo pod kontrolom terorista, a sada taj broj iznosi 90 odsto. Očevidci smo stalnih napada koji odatle dolaze i više od toga, vidimo kretanje militanata iz tog regiona u druge delove sveta, a to je izuzetno opasno “, rekao je Putin.
“Bilo je i brojnih pokušaja napada na našu vazdušnu bazu Hmejmim iz zone Idliba, tako da podržavamo napore sirijske vojske u sprovođenju lokalnih operacija za neutralizaciju ovih terorističkih pretnji”, dodao je, ukazujući na to da Rusija opravdava vojnu akciju u Idlibu.
Rusija i Turska podigle su svoje odnose na viši nivo pri čemu je Moskva nastupala kao „strateški provajder bezbednosti“ za Ankaru. Rusija je pre nekoliko nedelja isporučila Turskoj prvi deo svog raketnog sistema S-400, a u toku je niz bilateralnih projekata koji su kritični za obe strane.
Situacija u Idlibu, međutim, već duže vreme preti da naruši vezu, a najdramatičnija neslaganja počinju od aprila.
Ankara, s jedne strane, podržava sirijske opozicione grupe odane Turskoj u njihovim borbama sa koalicijom islamističkih frakcija Hadžat Tahrir el-Šam, ali s druge strane takođe sprovodi vojno-političke poteze koji osiguravaju strateško prisustvo Turske u ovom delu Sirije.
Rusija bi se možda i pomirila sa tim da snage koje su se grupisale u Idlibu, a koji se protive sirijskom predsedniku Bašaru el-Asadu, nisu predstavljale bezbednosnu pretnju za ruske vojne objekte u bazi Hmejmim. Sirijsko rukovodstvo, međutim, ne može biti zadovoljno agresijom Turske u Idlibu i vojnim prisustvom na sirijskoj zemlji izvan onoga što je dogovoreno u Sočiju. I dok Ankara izgleda ne smatra Asada nezavisnim vođom u ovoj situaciji, Moskva mora da uzme u obzir brige sirijskog rukovodstva, makar samo radi sopstvene reputacije sile koja je lojalna svojim saveznicima.
U tom pogledu, neprekidno bombardovanje i napadi bespilotnih letelica na rusku vazdušnu bazu pružaju Moskvi savršen razlog da podrži napredovanje sirijske vojske u oblastima za koje se smatra da mogu da ugroze rusku vojsku.
Drugim rečima, Asad ima strateški problem sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom u Idlibu, dok Putin ima taktički problem. To pruža razlog verovanju da Rusija i Turska verovatno neće ratovati jedna protiv druge zbog Idliba – ukoliko se, naravno, ne dogodi neki veći incident koji bi promenio njihove stavove.
Međutim, kako borbe u zoni „deeskalacije“ Idliba traju, sve opcije na stolu su neugodne i za Rusiju i za Tursku.
Ankara ima mogućnost da od dva zla izabere manje.
Jedna od opcija može uključivati dodatna turska pojačanja i kasnije eskalacije sa sirijskom vojskom i, produženo, Rusijom – nešto što se čini da se događa upravo sada. Druga opcija može da podrazumeva ažurirani, ako ne i novi, dogovor između Ankare i Moskve, koji bi – iako možda ne odgovara Erdoganu i njegovoj izbornoj jedinici – i dalje mogao biti bolji od otvorenog neprijateljstava s Putinom.
Rusija, zauzvrat, takođe rizikuje da se uvuče u sukob koji nema mnogo veze sa sveobuhvatnim ciljevima svoje kampanje u Siriji, a uglavnom su se odnosili na suočavanje sa Sjedinjenim Državama, a ne sa lokalnim silama.
U teoriji, Rusija bi mogla da pristane na kontrolu sirijskih opozicionih grupa koje podržava Ankara nad područjem Idlib, pod uslovom da Turska garantuje nesmetan saobraćaj duž magistralnog puta M5, što je predviđeno memorandumom iz Sočija.
I Ankara bi se mogla složiti s tim rešenjem pod uslovom da nijedna borbena aktivnost ne utiče na položaje turskih osmatrača na liniji fronta. Međutim, problem ovde može biti način na koji sirijska vojska prekraja granice zone deeskalacije.
Kurdi zahtevaju pregovore sa Asadovom vladom! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
