Piše: Dragan Bisenić
Ali, bez obzira na ove široke, zavodljive, atraktivne, ali nepotvrđene prostore imaginacije, već sada postoji evidentno i snažno srpsko duhovno nasleđe na ovom egipatskom poluostrvu. To nasleđe u Srbiji, ako se izuzmu turističke informacije za posetioce ovog manastira, danas je malo poznato i još manje vrednovano, iako, potrebno je reći, ima retkih istraživača koji su se upustili u avanture ozbiljnijeg izučavanja dostupnih sinajskih svitaka. Mogućno je, recimo, da se upravo na Sinaju nalazi najstarija srpska pisana knjiga, skoro 100 godina starija od Miroslavljevog jevanđelja.
Na ovo me je opomenuo mejl koji mi je pre nekoliko dana uputio rukovodilac biblioteke manastira Sveta Katarina, otac Justin, a tiče se srpskih rukopisa koji se nalaze u toj biblioteci.
Biblioteka manastira Sveta Katarina na Sinaju čuva jednu od najvećih kolekcija rukopisa u svetu, drugu posle Vatikanske biblioteke. Manastir je nastao tako što je carica Jelena, majka Konstantina Velikog, naredila 337. godine da se izgradi mala kapela s kulom, da bi utvrđeni manastir bio podignut 200 godina kasnije, naređenjem Justinijana Prvog, jednog od rimskih imperatora rođenih na tlu Srbije. Od tada manastir postoji kao jedan od najstarijih hrišćanskih manastira u svetu, ali i riznica kuturnih i duhovnih vrednosti čovečanstva.
Mohamedova garancija
Zahvaljujući suvoj i stabilnoj klimi, ali i činjenici da manastir nikada nije bio porušen ili napušten, manastirska biblioteka bila je savršeno mesto za čuvanje rukopisa i knjiga. Imajući u vidu značaj "istočnog hrišćanstva" za islamsko preuzimanje grčkih i rimskih znanja, lično je Mohamed otiskom svoje šake garantovao bezbednost kaluđerima i sveštenstvu manastira. U biblioteci se nalazi oko 3.300 rukopisa - 2.000 rukopisa na grčkom, 700 na arapskom 100 na jermenskom, 40 na slovenskim jezicima i jedan na latinskom. Neki od njih napisani su na papirusu. U biblioteci se nalazi oko 8.000 knjiga, uglavnom na grčkom.
Najvredniji rukopis je Kodeks Sinaitikus, koji potiče iz 4. veka, koji je najpreciznija rukopisna kopija Novog zaveta. Među rukopisima je i Sinajski psaltir, Dimitijev psaltir - starosrpski crkveni rukopis iz 11. veka. Predstavlja najstariji sačuvani psaltir na staroslovenskom jeziku, pisan na glagoljici. Do sada je pronađeno 209 listova pergamenta. Najveći deo (177 listova) otkrio je 1850. godine ruski arhimandrit Porfirije Uspenski, a ostala 32 lista otkrivena su 1968. godine.
Budući da se od trenutka pronalaženja pojavilo više pretendenata na poreklo ovog rukopisa, faksimil Sinajskog psaltira objavila je 1971. u Skoplju Makedonska akademija nauka i umetnosti (Sinajski psaltir, glagolski rakopis od XI vek od manastirot Sv. Katerina na Sinaj, MANU, Skopje 1971). O ovom i drugim slovenskim rukopisima u Svetoj Katarini široko je pisao Joanis C. Ternanidis u svojoj knjizi koja je objavljena u Solunu 1988. (Ioannis C. Tarnanidis: The Slavonic Manuscripts Discovered in 1975 at. St. Catherine’s Monastery on Mount Sinai, Thessaloniki 1988). Kada se pojavio Ternanidisov izveštaj, on je izazvao pravu senzaciju. Među 41 slovenskim rukopisom, bilo je pet na glagoljici i 36 na ćirilici. Najviše rukopisa pripada srpskoj redakciji, čak 24, šest bugarskoj, tri ruskoj i još tri rusko-moldavskoj.
Veze Srbije i Sinaja
Biblioteka je obnovljena pre dve godine uz grčku pomoć i sada se u bezbednim uslovima čuvaju svi rukopisi. Tokom renoviranja blblioteke nađeni su i Hipokratovi recepti.
Na svečanom otvaranju biblioteke u decembru 2017. dugo sam razgovarao s njenim rukovodiocem, ocem Justinom, o slovenskim rukopisima, odnosno o srpskim rukopisima koji se čuvaju u manastirskoj biblioteci.
Tom prilikom, otac Justin mi je skrenuo pažnju da je krajem 14. veka u manastiru verovatno postojala mala srpska pisarnica, budući da su veze Srbije i Sinaja bile veoma razvijene. Sveti Sava je posetio Svetu zemlju i Sinaj, dok su različiti srpski vladari davali obilne donacije manastiru.
Tihomir Đorđević je u knjizi "Srpske svetinje u Palestini", koja je objavljena 1925, opisao veze Srbije i Sinaja tokom nemanjićkog perioda. On je naveo da je kraljica Jelena, sa sinovima Dragutinom i Milutinom, posebno brinula o manastiru Sveta Katarina. Za Jelenu, ženu Uroša Prvog, naveo je da je duhovne oce imala u Jerusalimu, Sinaju, Raiti i na Svetoj gori, da im se ispovedala i slala bogate darove.
Jake veze Srbije sa Sinajom postojale su i u vreme cara Dušana, koji je izdao i svoju Sinajsku povelju, koju je posle njegove smrti potvrdio car Uroš 1357. u Prizrenu.
Posebne veze postojale su između manastira Svetih arhanđela, koji je zadužbina kralja Milutina u Palestini, i Svete Katarine. Iz 13. veka potiču heruvimska pisma koja su pisana ćirilicom, koja su služila srpskim kaluđerima ili onima koji su dolazili iz Srbije i posećivali Sinaj.
Otac Justin
Otac Justin je rođeni Teksašanin iz El Pasa. Svoju pravoslavnu veru otkrivao je postepeno. Tome je doprineo i čuveni film Sesila de Mila "Deset božjih zapovesti", koji sadrži scene snimljene na Sinaju i u kojima se Čarlton Heston penje uz Sinajsku goru. El Paso je pustinja gde je budući otac Justin provodio svoje slobodne sate. Tako je stigao i do Sinajskih gora, gde sada upravlja manastirskom bibliotekom.
Za korišćenje rukopisa potrebna je dozvola, a onda se daje samo kvalifikovanim stručnjacima i specijalistima. U prošlosti, knjige su korišćene u posebnom režimu, ali sada su se prilike znatno promenile.
Uz pomoć Kalifornijskog univerziteta i finansijsku pomoć Fondacije "Ahmanson", u toku je obiman proces digitalizacije svih manastirskih rukopisa. Zahvaljujući tome, rukovodilac biblioteke manastira, otac Justin, ovih dana poslao je na moju adresu i na još tri adrese iz Srbije, elektronske kopije tri, sada široko dostupna, srpska liturgijska rukopisa iz manastirske biblioteke. Oni su navedeni u poznatom Ternanidisovom katalogu pod brojevima 38, 39 i 40.
Sva tri rukopisa su srpski i otac Justin ih je lično digitalizovao. On je s velikom pažnjom i naporima razdvojio stranice rukopisa koje vekovima nisu razdvajane, kako ih ne bi oštetio. U tome je i uspeo o čemu svedoče listovi koji sada mogu da budu dostupni svima. Reč je o 45 stranica koliko ih ima ukupno u sva tri rukopisa. Broj 38 potiče iz 1342. To je, kako je Ternanidis naveo, najstariji srpski tekst te vrste. Rukopisi pod brojem 39 i 40 potiču iz druge polovine 14. veka. Oni su Joanikijeva dela, koji je jedno vreme bio iguman manastira. Rukopis broj 40 je najobimniji, sadrži 26 stranica.
Konferencija na Oksfordu
Fondacija Sveta Katarina organizovala je 2010. na Oksfordu konferenciju koja je bila posvećena sećanju na velikog poznavaoca sinajskih rukopisa, profesora Igora Ševčenka. Na konferenciji je, kako navodi otac Justin, o slovenskim rukopisima na Sinaju govorila profesorka Oksforda, Katrin Mati MekRobert. Ona je istakla značajno prisustvo srpskih kaluđera i pisaca i na Sinaju između 13. i 15. veka. Posebno je naglasila ulogu episkopa Jakova, kasnijeg episkopa Sereza u Makedoniji. On je bio jedan od najbližih učenika Grigorija Sinajite, začetnika sinajitskog pokreta na Balkanu u 14. veku. Jakov je bio lični prijatelj cara Dušana.
Joanikije je 1374. pomagao u pisanju Triodona, pravoslavne liturgijske knjige, koja se sada nalazi u Patrijaršijskoj biblioteci u Jerusalimu. Lucija Cernić, koja je bila poznata po svojoj sposobnosti da uočava i razlikuje rukom pisane tekstove sinajskih pisaca, uočila je "kruga pisara Jova" koji je radio tokom 30 godina u manastiru. Ona je pripisala pet rukopisa sinajske kolekcije Joanikiju.
Znatnu pomoć radu Fondacije "Sveta Katarina" pruža princeza Katarina Karađorđević, koja je u Upravnom odboru Fondacije, zajedno sa princom Čarlsom i drugim istaknutim svetskim ličnostima i čiji će predani rad bratstvo manastira Sveta Katarina istaći svakom posetiocu iz Srbije. Oca Justina zamolio sam da, u skladu sa svojim mogućnostima i vremenom koje mu je na raspolaganju, uloži još neki napor kako bi i ostali rukopisi srpske redakcije bili digitalizovani.
U ovom trenutku, profesor Univerziteta u Beču Hajnc Miklaš radi na kritičkom izdanju slovenskih rukopisa u veoma teškim uslovima, nastojeći da povrati tekst koristeći multispektralne tehnike. Proučavanjem sinajske slovenske tradicije obimno se bavi i američki državni univerzitet Ohajo.
Srpskom nasleđu na Sinaju, međutim, potreban je mnogo aktivniji i sistematičniji pristup iz same Srbije. Javnost u Srbiji trebalo bi, svakako, više da zna o ovoj oazi srpske duhovnosti na Sinajskom polustrvu. Ne bi bilo naodmet razmišljati i o njenom izložbenom predstavljanju u Srbiji.
Potrebno je ohrabriti već postojeće istraživače i motivisati nove da prouče postojeće rukopise, dok bi institucije kulture trebalo da daju adekvatnu podršku biblioteci i bratstvu manastira Sveta Katarina za saradnju u ovoj nameri. Oni bi bili veoma zahvalni ukoliko bi se Srbija aktivnije uključila u očuvanju i afirmaciji duhovnih veza Srbije i Sinaja, a Srbija bi ovladavanjem nad "sinajskim rukopisima" dobila nov, snažan kulturni oslonac.
Hrvati izmišljaju priče o Zvezdinom tenku, a nemaju pojma koliko su šuplji! Više o tome OVDE.
Izvor: Blic
