Analitičar je posle identifikacije inicijalne kapisle, izneo svoje viđenje toka hipotetičkog rata između dve velike sile u regionu Crnog mora.
„U vodama Azovskog mora, a takođe i u priobalnom području Crnog mora nalazi se najmanje 18 hiljada zaostalih mina iz vremena Drugog svetskog rata. One decenijama leže na morskom dnu i strpljivo čekaju da neki brod na njih naiđe. Nije teško zamisliti rat između SAD i Rusije, ukoliko bi neki od američkih ratnih brodova koji se često nalaze u ovom regionu, potonuo na morsko dno pošto bi naleteo na minu“- rekao je američki ekspert, a preneo ruski internet portal Gazeta.
Ova teorija američkog analitičara je izazvala burne reakcije u domaćim medijima, sa tvrdnjom da se nešto ovako nikada „ne može nikada desiti“.
Da li se ova mogućnost može uzeti u ozbiljno razmatranje na osnovu istorijskih fakata?
Na početku treba postaviti logičko pitanje. Da li je do sada bilo slučajeva da američki brodovi nalete na minu u svetskim okeanima i morima, i ako ih je uopšte bilo, kakve su posledice izazvale takvi događaji. Pa da krenemo redom…
4.aprila 1988 godine u vodama Persijskog zaliva na oko 65 nautičkih milja istočno od Bahreina, došlo je do incidenta kada je američka raketna fregata USS Samuel B. Roberts naletela na minu koju su postavili Iranci. Ovaj brod je naleteo na prastari tip protivbrodske mine, koju ju je ruska imperijalna flota usvojila u naoružanje davne 1908.godine. Mina je bila napunjena trotilom mase 115 kilograma. Dizajn ove mine se pokazao tako uspešnim da je posle njene modernizacije iz 1939.godine (model „1908/1939“) ona ostala u naoružanju jedinica ratne mornarice sve do sredine 60-ih godine prošlog veka, kad je konačno povučena iz upotrebe.
Mina je imala arhaični dizajn koji se veoma lako mogao raspoznati sa velike daljina (plutajuća kugla sa rogovima). Ni dan danas nije jasno, kako je američkim mornarima sa raketne korvete USS Samuel B. Roberts promaklo da je na vreme uoče i neutrališu.
Štaviše, u rejonu neposrednog incidenta se nalazilo još nekoliko mina sličnog tipa. Oznake na njoj su ukazivale da se radi o sredstvima koje je postavio Iran. Amerikanci su odlučili da povodom ovog slučaja organizuju operaciju odmazde kodnog imena „Praying Mantis“ (srb. „Bogomoljka“). Naime, u nastavku dana američka udarna grupa na čelu sa nosačem aviona na atomski pogon „Enterprise“ je izvela napad na dve iranske fregate deplasmana po 1,500 tona, tri manja čamca i dve naftne platforme. Američkim lovcima-bombarderima je pošlo za rukom da potope jedan raketni čamac i fregatu „Sahand“, pomoću tri protivbrodske rakete klase vazduh-more „Harpun“ i četiri navođene vazduhoplovne bombe težine 500kg. Druga iranska fregata je uspela da preživi ovaj napad.
Dakle, iako je bilo odgovora ovaj incident, on nije izazvao sveopšti rat između SAD i Irana. Sjedinjene Države su u ovom slučaju pokazale jednu dozu suzdržanosti, i Vašington nije hteo da uđe u širi konflikt koji bi inače mogao da dovede do nepredvidivih posledica širom Bliskog i Srednjeg Istoka.
Neposredno pre ovog događaja, praktično na istom mestu, desio se incident sa američkom fregatom USS Stark. I to baš u vreme iračko-iranskog rata. Naime, 17.maja 1987.godine irački „Miraž F1“ je greškom raketirao američku fregatu USS Stark (FFG-31), sa dve protivbrodske rakete „Ehocet AM-39“. Fregata je tom prilikom pogođena, i teško oštećena.Bilans napada je bio užasavajuć. Na licu mesta je poginulo 37 američkih mornara, dok ih je 21 ranjeno.Samo zahvaljujući činjenici da je irački avion bio sam, i da nije bilo dodatnih udara, Amerikanci su nekako uspeli da dođu do svoje devastirane fregate, i odvuku je u obližnju luku u Bahreinu. Iračka vlada je ovim povodom izrazila svoje duboko žaljenje zbog tragične greške svog pilota, što je prihvaćeno sa američke strane.
Inače, ovaj događaj je sa istorijske tačke važan i po tome što je to bio prvi slučaj uspešnog napada protivbrodskim raketama po jednom ratnom brodu iz sastava RM SAD.
U ovom slučaju SAD su se uzdržale od mera odmazde ka Bagdadu, iako je odnos snaga i tehničkih sredstava u nemerljivim kategorijama bio na strani Vašingtona, i gde bi ishod eventualnog rata između vojski SAD i Iraka bio biše nego poznat (kao što se to desilo nekoliko godina kasnije – 1991). I to nije sve.U veoma incidentnom Persijskom zalivu su na morske mine naleteli i ostali brodovi RM SAD. Konkretno, za vreme Zalivskog rata 1991.godine, ponos američke ratne mornirace (raketna krstarica USS Princeton CG-59, klase Tikonderoga) naletela je na minu italijanske proizvodnje tipa „Manta“, koje su posedovale iračke snage.
Ovim osvrtom u relativno blisku prošlost, otpada teorija američkog analitičara Lejla Goldštajna o mogućem ratnom konfliktu između SAD i Rusije u slučaju incidenta u Crnom moru, koji bi bio iniciran nailaskom američkog ratnog broda na minu. Ova teorija još više nema smisla ukoliko se zna da bi u potencijalnom konfliktu učestvovale dve nuklearne supersile.
Ko bi ipak pobedio u ovoj hipotetičkoj bici?
Međutim, ono u čemu profesor Goldštajn sigurno nije pogrešio jeste ishod jednog takvog sukoba (naravno ukoliko bi on bio vođen konvencionalnim sredstvima, prim.prevodioca). Prema njegovim rečima svi pomorski borbeni efektivi RM SAD, uključujući tu i ostale članice NATO, bi bili uništeni već u prvim satima bitke.
Ipak, to ne bi išlo po zamišljenom scenariju bitke koga je tako lepo opisao američki analitičar. Ratni brodovi NATO ne bi nastradali isključivo od „masovnog raketnog udara koji bi bio izveden sa ruskih dizel-električnih podmornica, obalskih stacionarnih i mobilnih protivbrodskih raketnih sistema ili smrtonosnih raketnih čamaca“. Najveće gubitke bi im nanela ruska ratna avijacija.
Još je za vreme Drugog svetskog rata bila poznata činjenica koja je empirijski utvrđena, da se nijedna flota ne može nadati uspehu u masivnom sudaru sa neprijateljskom avijacijom. Konkretno, bez podrške iz vazduha, pomorski borbeni efektivi su osuđeni na poraz. A što se tiče ove vitalno važne komponente, nema nikakve sumnje da na ovom prostoru vazdušnu prevlast mogu da ostvare samo Vazdušno-kosmičke snage (VKS) ruske armije.
Stoga je svaki razgovor o eventualnom stvaranju široke koalicije protiv Rusije u vodama Crnog mora u velikoj meri besmislena priča. Čak iako pretpostavimo da potencijalni protivnici Moskve uspeju nekako da se dogovore i da sa koca i konopca obrazuju vazduhoplovnu grupu, isključujući tu današnje specifičnosti Turske, treba imati na umu da Rusija na poluostrvu Krim i susednim regionima koji izlaze na Crno more poseduje izuzetno moćne borbene sastave, opremljene najsavremenijim udarnim sredstvima i naoružanjem PVO. Pored toga, prvi ešelon angažovanih jedinica bi se u veoma kratkom vremenskom intervalu mogu ojačati dopunskim snagama iz kontinentalne dubine, koje bi odmah stupile u borbu, i povećale obim i intenzitet udara po neprijateljskim snagama do neslućenih razmera.
Situacija u ovom momentu se najprostije može interpretirati na sledeći način. Iznad akvatorije Crnog mora je naprosto nemoguće ostvariti bilo kakvu vazdušnu prevlast, osim ako ona nije pod kontrolom ruske armije.
Treba naglasiti još jednu veoma važnu činjenicu koja dramatično usložnjava operativno-strategijsku situaciju potencijalnog ruskog protivnika u vodama Crnog mora. To je njegova relativno mala površina, koja za savremene ruske sisteme udarnog naoružanja predstavlja nikakav problem. Naime, ruska armija u ovom trenutku (kvantitivno i kvalitativno) raspolaže sa tako ubojitim protivbrodskim i protivvazduhoplovnim sistemima, da je u slučaju konflikta, bilo kakvo prisustvo neprijateljskih letelica ili plovila u Crnomorskoj zoni naprosto neodrživ zadatak.
Konkretno, što se tiče zemaljskih protivbrodskih sistema obalska vojska Crnomorske flote (11. i 15. obalska raketno-artiljerijska brigada) imaju u svom naoružanju veliki broj raketnih sistema 3K60 „Bal“ opremljenih protivbrodskim raketama H-35 „Uran“1 i dalekometnih raketnih sistema K-340P „Bastion“ koji su naoruženi izuzetno opasnim supersoničnim protivbrodskim raketama „Jahont“ („Oniks“) 2.Ovim sistemima treba pridružiti i obalski protivbrodski raketni sistem stacionarnog baziranja „Utjos“ naoružan krstarećim raketama P-35B i ZM44 „Progres“ efektivnog dometa do 300km, a takođe i samohodni artiljerijski kompleks A-222 „Bereg“.
Dakle, u zoni efektivnog dometa ovih sistema koji su deo raketnih i artiljerijskih jedinica Obalske vojske Crnomorske flote, nalazi se cela akvatorija Crnog mora. Bilo kakvo uplovljavanje neprijateljskijh ratnih brodova u njegove vode bi u slučaju eventualnog sukoba bila samoubilačka misija.
Napominjemo, da u redovnim okolnostima ratni brodovi NATO mogu da na ograničeno vreme uđu u akvatoriju Crnog mora, zahvaljujući potpisanoj međunarodnoj konvenciji Montre, iz 1936.godine.
Srbija udarila šamar Šiptarima! Koji uslov mora da ispuni kako bi pobeda nad Prištinom bila potpun pročitajte OVDE.
Izvor: bog-rata.com
