Žulijen Filip je na pitanje koju srpsku osobinu smatra posebno ili specijalnom, odgovorio ovako:
Ludi Srbi. Jedinstvena navika? Da probamo sa jednim citatom o njima: "Bolje sto puta na svojim leđima, nego jednom na kolenima".
Barem u prošlom veku, to je zajednički istorijski obrazac vezan za Srbe. Pogledajmo neke glavne ilustracije tog srpskog motoa.
1389, Kosovo Polje? Svi su izginuli ... Ali Evropa je ovu bitku proslavila kao pobedu, a zvona crkve Notr Dam u Parizu su zazvonila. U stvari, to je bila bitka bez pobednika (i knez Lazar Hrebeljanović i sultan Murat su umrli, zajedno sa većinom svojih najboljih boraca), i na duži rok, gubitak (Osmanlije su mogle brzo da brzo regenerišu svoje redove, a Srbija to nije bila u stanju). A onda su se Srbi, uprkos gubitku vođstva i aristokratije, vratili na noge uprkos otomanskoj vladavini, prisilnom preobraćanju na islam, pljačkama, ropstvu, zulumu koji je trajao više od 4 veka, ne zaboravljajući svoj indentitet i svoju kulturu, a nisu zaboravili ni svoj san o nezavisnosti.
19. vek? Stoleće obnovljene nezavisnosti. Srpska revolucija, ustanci, besni dok se ne prepuste sami sebi. Ponekad su izgubili, ali su na kraju pobedili, sve dok nisu raščistili preostale dugove u Osmanskom carstvu 1913. godine.
Prvi svetski rat? Srbi su bili usisani u rat, izgubili su 25 odsto stanovništva (više od 1.000.000 žrtava, Austro-Ugarska i Bugarska su pokušale da izvrše genocid nad njima)… Ali pobeda. I uprkos gubitku 54 odsto muške populacije, vratili se na noge i formirali prvu Jugoslaviju sa Crnogorcima, Hrvatima, Slovencima, bosanskim muslimanima i severnim Makedoncima.
Drugi svetski rat? Opet su usisani u njega. Ustaški režim, njegov nacistički mentor i razni sateliti pokušali su opet genocid nad njima, izgubili su svoj prvi pokret otpora (četnici), činili su većinu komunističkih partizana, izgubili su skoro milion vojnika i civila ... Ali pobeda, i vratili se na noge uprkos politici komunističke Jugoslavije koja je uvek bila neprijateljska prema njima.
Balkanski ratovi devedesetih? Oni su opet usisani da idu u rat kako bi sprečili Jugoslaviju da se nezakonito raspadne i, u Hrvatskoj i Bosni, da spreči otmicu svog stanovništva od strane neprijateljski vođenih secesijskih entiteta ... Srbi su zadržali Republiku Srpsku, dakle svoju autonomiju u Bosni bez predaje, uprkos ogromnim ekonomskim sankcijama i pritiscima Zapada.
Oni nisu neustrašivi, ali su hrabri - imaju sposobnost prevazilaženja straha...
Srbi, od 5 do 10 (u zavisnosti od ere) miliona jakih ljudi uvek su stajali uz svoju domovinu i išli napred. Borili su se bez obzira na gubitke i nisu se nikom klanjali i ljubili noge. Delili su i divne ideje, poput Jugoslavije, krvarili da bi zajedno sa drugim Jugoslovenima ostvarili svoje snove, čak su se odricali i svojih teritorija kako bi drugi bili srećniji, a na kraju bi ih uvek pozivali da kleknu pred novim Gospodarom. I oni to nisu učinili (još?). Oni i dalje ponosno stoje, uprkos tome što su decenijama ugnjatavani od najmoćnijih zemalja ljudske istorije i njihovih brojnih vazala.
Srbi su i dalje najozbiljniji narod u Evropi. Realisti i idealisti istovremeno. Dobra volja do te mere da je naivna. Previše hrabri za svoje dobro. Suviše nezavisni za ova vremena centrifugiranja. Ponekad suviše okrutni i brutalni. Nekad bi me pitali: "Šta biste vi radili da ste na našem mestu?". uzdahnuo bih i ne bih mi ništa odgovorio.
U svakom slučaju, nikada na kolenima, čak i ako ih kičma boli kao pakao. Želim im da stalno stoje i ustanu kada padnu, uvek, jer to su i zaslužili. Moramo ih duboko poštovati zbog toga. I zato što su takođe veoma prijateljski raspoloženi prema prijateljima.
Oni su sjajni.
Zar nisu?
Otkrivena vojna tajna o srpskim BRDM-2MS, više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: Espreso. rs
