Kada dođu teška vremena, ljudi su skloni da krive sudbinu: Tako je moralo, j... Nije moralo! Mora da se bori, za decu, porodicu, prijatelje, domovinu...
- Pobediću je - prva je rečenica Siniše Mihajlovića nakon što je otkrio da boluje od leukemije.
Da, pobediće i ne sa 1:0 iz penala, već sa 5:0. Jer, to je Siniša, kod njega nema sredine, provlačenja ili ziheraške igre. Jok. On namesti loptu, pogleda golmana i oslobodi levicu koja bi rušila zidove Troje.
- Leukemija je bolest koja može da se pobedi. Počinjemo u utorak i biće dana kada Siniša neće moći da dođe na trening. Nadam se da tih dana neće biti puno. Poznajemo se desetak godina i siguran sam da će se vratiti još jači. Siniša je tenk - dodao je doktor Bolonje Đani Nani.
Prošao je Mihajlović sve u životu da bi se sada predao. Siromaštvo, izdaju, rat, nož na očevom vratu, gubitak deteta, fudbalske nepravde... Ali, i pored svega, Siniša bi opet terao po starom:
- Sve bih opet isto radio. Čak i greške ponovio. Jer ne postoje savršeni životi. Oni bi takođe bili dosadni. Ako sam danas ovo što jesam, to je zahvaljujući i greškama. Živeo sam ovih 50 godina kao što sam i želeo.
Mihajlović je rekao da je Borovo pamtio po ruševinama zgrada i mašinama koje su pravile rovove. Pamti i poglede dečaka koji su morali da nose puške.
Miha kaže da mu je najteže pala smrt oca. Umro je u 69. od raka, a sin nije bio pored njegovog kreveta.
- Kada je otišao, nisam bio kraj njega. Mislim o tome svakog dana. Tokom rata sam ga molio da dođe u Italiju, ali on je hteo da ostane u svojoj zemlji. Voleo bih da vidi kako mu unučići odrastaju. Što se tiče snova, ne sanjam o osvajanju Lige šampiona ili skudeta. Moj san je neostvariv - da mogu da zagrlim oca - ispričao je Siniša.
Takođe, plakao je i krajem decembra 2015. kada je posle punih 25 godina prvi put ušao u Borovo Selo da poseti rodnu kuću. Zbog bezbednosti, morao je da se maskira i da kačket navuče duboko na oči.
- Poslednji put pre 2015. bio sam u Borovu Selu tokom sukoba 1991. Sve je bilo sravnjeno sa zemljom, nisam mogao ni da se orijentišem... Pamtim ruševine zgrada i mašine koje su pravile rovove. Ptica nije letela, nije bilo ni pasa. Pamtim pogled dva desetogodišnjaka dok su nosili puške. Imali su oči muškaraca u telu dece. Tužne oči koje su videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao me ko sam. Često pomislim na to dete, voleo bih da znam šta mu se dogodilo. Ako ga rat nije uzeo, onda je danas muškarac. Možda ima ženu i decu. Nadam se da su ta deca postala odrasli koji su ponovo otkrili malo svetlosti - rekao je Mihajlović uz kog su bili brat Dražen i kum Miroslav Tanjga.
Pročitajte OVDE zašto je Miha bio pobesneo u bolnici.
Izvor: Blic
