Iako nema službene potvrde za to, Kina je o zakupu luke Rijeka i izgradnji brze železnice do Budimpešte verovatno pregovarala i s predstavnicima hrvatske vlade. U Italiji se većem prodoru Kine u zemlju usprotivio Mateo Salvini, koji je bio protiv svih predloženih projekata. Tako barem tvrde predstavnici bivših koalicijskih partnera Lige iz Pokreta 5 zvezda (M5S), koji su rekli da je to jedan od razloga razlaza s Ligom, koju su proglasili strankom Steva Banona, a ne italijanskom suverenističkom strankom.

Kako god bilo, Italija, Sjedinjene Američke Države i Kina imaju nešto zajedničko, a to je Jadransko more, zbog čega bi ovu temu pomnije trebali pratiti i u Hrvatskoj. Rim nije shvatio da je završio na stolu sukobljenih prekršenih manevara Vašigtona i Pekinga, ali ono što je još gore je što italijanska vlada nije ni shvatila da nema šta da kaže dok se dve suparničke zemlje takmiče za stratešku dominaciju nad onim što se može smatrati italijanskim „dvorištem“. Barem u italijanskom delu Jadranskog mora.

Kina je kroz projekt Novog puta svile investicijama i infrastrukturom preplavila ekonomski zapostavljeno područje Balkana i sada želi izbiti na Jadran i tako steći neometan nadzor nad kopnenim i pomorskim trgovačkim putovima istočne Evrope.

S druge strane, Sjedinjene Države shvatile su plan Si Đinpinga i za opstrukciju planova Pekinga su hitno imenovale posebnog izaslanika za tu regiju, Metjua Palmera, koji je odmah jasno izneo američku viziju na Bledskom forumu.

Trampov je cilj ograničavanje kineske ekspanzije uveravanjem kineskih evropskih partnera da se odreknu Pekinga i prihvate „novi razvojni model“. Ali u tom modelu SAD ne nude ništa što bi bilo približno korisno i ekonomski i finansijski prihvatljivo kao kineski projekti.

Međutim, teško je da će se zemlje poput Srbije i Mađarske, koje su zapadne sile zaboravile i kojima je pomogla Kina, predomisliti u trenutku kada su napokon pronašle izlaz iz pakla.

Igra SAD i Balkana

Palmerov posao je ozbiljna operacija. Američki izaslanik mora delovati dubinski, bez izazivanja potresa, diplomatskih pritisaka ili bilo kakve netolerancije. Ukratko, mora osigurati da se balkanske zemlje oslobode sfere kineskog ekonomskog uticaja.

Kina je mudra i zna iskoristiti nezadovoljstvo Balkana u svoju korist. Ovo je područje SAD i zapadne sile smatraju Ahilovom petom Evrope, pre svega zbog brojnih ekonomskih problema koji pogađaju zemlje bivšeg komunističkog bloka.

Niko, ni Sjedinjene Države, ni Evropska unija, nisu pomogle zemljama Balkana da se ekonomski uzdignu do prihvatljivog nivoa u odnosu na zapadnu Evropu. To su učinili Kinezi, koji sada žanju plodove svoje intuicije.

Sada se ovde pojavljuje Vašington, koji apsolutno ne želi da vidi kako Peking balkansko područje pretvara u zonu slobodne trgovine s izlazom na Jadransko more.

Luka Trst

Kakve veze Italija ima sa svim tim? Italija je zemlja u kojoj Kinezi vide kamen temeljac za arhitekturu o kojoj sanjaju u Pekingu. Severoistočne italijanske luke su čvorišta koja bi, prema planu Si Đinpinga, trebala delovati kao poveznica između kopnenih i pomorskih puteva.

Kina je stoga gleda na tršćansku luku, što je verovatno jedan od razloga zbog kojeg je Si Đinping došao do Italije kako bi s Rimom potpisao memorandum o razumevanju o Novom putu svile. Guverner provincije Friuli Venecija Đulija iz redova Lige, Masimiliano Fedriga, je izjavio da se SAD zanimaju za neka područja tršćanske luke, kao da želi izbalansirati snage oko ovog važnog pitanja.

Nova Konteova vlada sada je pod budnim okom američke uprave. Vašington se boji da bi vladajuća osovina koju vodi M5S, bez uticaja Lige, mogla pristati na dalja otvaranja Kini, a to Vašigton uopšte ne može da priušti, jer bi to značilo da je izgubio bitku za Jadran.

Ćutanje Zagreba

U ovom globalnom sučeljavanju se vlada u Zagrebu ponaša, blago rečeno, autistično. U trenutku kada Peking u Đenovi, Trstu i bez sumnje Rijeci vidi zlatnu kapiju za ulaz na tržište istočne i jugoistočne Evrope, ova je tema potpuno odsutna u medijima. O svemu je bilo govora u januaru ove godine, ali od tada vlada muk, kako iz vlade, tako i u glavnim hrvatskim medijima.

Moguće je da je Zagreb već izneo stav da ne želi potresati evropsku i evroatlantsku ravnotežu, što bi značilo da je „pristojno odbio kinesku ponudu“. Osim ekonomskog značaja, SAD strahuju da bi Kina ove luke mogla koristiti i u vojne svrhe, iako je to nemoguće bez jasno definisanih pravila u bilateralnom ugovoru.

Što se tiče Italije, teško je proceniti vrednost ulaganja i uticaj na politiku Rima ako Kina uspe u svom naumu. Ali ono što je sigurno je da je Kina odlučila uključiti i Italiju u svoj geopolitički sustav i želi doći do srca Evrope. A za to joj, nakon Grčke i španskih luka, trebaju i italijanske ili hrvatske.

Konkretno, dva terminala su na vrhu liste prioriteta, a to su Đenova i Trst. Da li je motivacija čisto politička? Naime, iza odluke Pekinga da se usmeri na luke na severu Jadrana, ili onu u GĐnovi postoji ekonomsko, strateško i izrazito geografsko pitanje. Sve luke su puno bliže središtu Evrope od ostalih logističkih terminala, ne samo u Italiji ili Hrvatskoj, nego u Evropi generalno.

Azijski div „Koko“ je stekao Pirej i pretvorio Grčku u jugoistočna europska vrata Novog puta svile. Onda je Kina svoje napore usmerila u Valensiju i Bilbau u Španiji, gde je dobila zapadna vrata. Ali sada, još uvek na jugu, potrebno joj je važno uporište, a Italija, s Đenovom i Trstom, ili Hrvatska s Rijekom, može Pekingu dati ono što želi.

To je ujedno znak da Peking ne gleda na ove luke kako bi se probio na italijansko, a još manje na hrvatsko tržište od jedva 4 miliona ljudi. Kina želi lakše doći ravno do srca Evropske unije.

Bivši talijanski ministar Đulio Tremonti je to objasnio u intervjuu za Korijere dela Sera.

“Kina u Italiju ne dolazi zbog našeg domaćeg tržišta, već zbog evropskog. I Đenova i Trst mnogo su bliže srcu Evrope od Pireja, kojeg je Peking već osvojio”, rekao je svojevremeno Tremonti.

Dakle, imamo vrlo jasan projekt i jasno je zašto su Evropska unija i Sjedinjene Države podigli uzbunu i zašto je Bela kuća hitno imenovala posebnog izaslanika za Balkan, Metjua Palmera.

Ovo je ogroman strateški i ekonomski izazov i Italija se našla u središtu svetske bitke, koja će se morati rešiti u skoroj budućnosti. U toku je novi Hladni rat, ali ne više između Moskve i Vašingtona već upravo između Vašingtona i Pekinga. I to s Evropom koja se opet deli na dve strane.

Sa strateškog stajališta je jasno da za Italiju izbor uopšte nije jednostavan. Đenova i Trst dve su temeljne luke u italijanskom infrastrukturnom sastavu, ali potrebna su ulaganja, proširenja i pre svega novac i tehnologija adekvatna izazovima bliske budućnosti. U Hrvatskoj je isti slučaj, a samo Kina u tom smislu nudi atraktivne predloge. SAD ne nude ništa, jer nemaju novca za inostrana ulaganja i zato se pozivaju na „transatlantsku solidarnost“.

Jasno je da je Peking u poređenju s drugim evropskim partnerima, ali i s američkim, već dao do znanja da je pripremio konkretan plan kako bi zadovoljio potrebe italijanskog lučkog sastava, nešto što SAD i EU, osim uobičajenog „ne“, dosad izbegavaju garantovati.

Na ligurskom frontu, predsednik Lučke uprave Đenove i Savone, Paolo Emilio Sinjnorini, trebao je da potpiše “memorandum o osnivanju firme s najvećom kineskom građevinskom grupom, Kineskom kompanijom za izgradnju komunikacija. Projekt u središtu vidi oživljavanje luke u Đenovi.

Važnost ovih investicija je jasna, zbog čega je bivša vlada Salvini-Di Maio-Konte  počela tražiti garancije od Sjedinjenih Država i Evropske unije. U Rimu su se bojali političkih rizika, navodno po „unutrašnju sigurnost i na međunarodnom nivou“, ali se Peking predstavio s dovoljno novca i tehnologijom da odgovori na potrebe regije Ligurija i opštine Đenova.

Pomakla bi se spoljnja brana, proširilo celo područje Finćantieri, izgradila nova pristaništa, čak i ona za potrebe kruzera. Firma već ima sjajne odnose s azijskim divom „China State Shipbuilding Coropration“. Nije slučajno što je neko vrieme Peking, unatoč opštoj tišini, vršio pritisak na realizaciju visokobrzinske pruge Torino-Lion, jer bi se iz Đenove železnicom brže prevozila roba širom Evrope.

Isto je pitanje i za Trst, gde su Sjedinjene Države odavno stavile veto na bilo kakav dolazak Kineza po grčkom modelu. Trst u rukama Kineza je noćna mora za atlantski blok.

Fizička, ekonomska i politička povezanost Trsta s čitavim balkanskim i podunavskim područjem izaziva veliku zabrinutost u NATO paktu i SAD, koji se boje da će luka Trst postati ne samo još jedna tačka dolaska za ogroman protok kineske robe i kapitala, već da će se pretvoriti u pravi klin Pekinga za prodor u srednju Evropu.

Prestonica provincije Friuli Venecia Đulija, sa Zenom D’Agostinom na čelu Lučke uprave, uvek je bila naklonjena dolasku kineskog kapitala i ulaganjima, ali s nekim temeljnim ograničenjima. D’Agostino je ponovio “kako je laž reći da se Kinezima prodaju Italija ili Trst”.  Regionalni odbornik za sigurnost i lokalnu samoupravu, Pierpaolo Roberti, iz redova Lige, koja je ojačala u ovoj provinciji, rekao je: “Za razliku od onoga što se događa u drugim državama, mi ne možemo prodati delove luka ni davati ustupke.“

„Dakle, ono što se u Grčkoj dogodilo s Pirejem ne može se dogoditi u tršćanskoj luci. Moramo paziti i biti oprezni. Prihvatamo sve investicije, ali moramo biti u mogućnosti upravljati njima”, izjavio je Pierpaolo Roberti iz Trsta, ne dajući nikakva objašnjenja prema kojoj šemi bi trebali upravljati kineskim ulaganjima.

Da li je bitka gotova? Verovatno nije i Peking će i dalje ulagati diplomatske napore da osigura jednu od tri pomenute luke. Ono što će Palmer teško objasniti jeste kako to da Kinezi ne predstavljaju stratešku pretnju u Grčkoj i Španijij, a predstavljali bi je u Đenovi, Trstu ili u Rijeci, ako je hrvatska luka još uvek u igri?

Nije jasno ni kako je Izrael bez ikakve opstrukcije iz SAD ključeve luke Haifa dao Kinezima. Kineska tvrtka SIPG je dobila ponudu za proširenje luke Haifa pre četiri i po godine. Projekat bi trebao biti otvoren 2021. godine i kineska kompanija koja takođe upravlja lukom Šangaj će lukom Haifa upravljati 25 godina. Još jedna kineska firma pobedila je u izgradnji nove luke u izraelskom gradu Ašdodu.

Sve ovo govori kako krajnji cilj američke uprave nije vojno suzdržati Kinu u Sredozemlju ili Jadranskom moru, već pod svaku cenu osujetiti sve kineske projekte koji bi olakšali prodaju kineske robe na evropskom tržištu. Naravno, zauzvrat Amerikanci ne nude ništa, čak ni manje vredne projekte koji bi koliko toliko poboljšali izglede za rast sporih privreda Zapadnog Balkana ili Italije, koja je u situaciji u kojoj mora otplatiti 2693 milijardi eura duga, što je 145% italijanskog BDP-a. Ni privrede regije, kao ni italijansko koje pritišće teret javnog duga, neće se oporaviti od „transatlantske solidarnosti“, već konkretnim projektima s pouzdanim partnerima.

Pročitajte OVDE  čija to ratna mornarica štedi i na čemu.

Izvor: logicno. com/N. Babić