Ovako, govori Milan Lukić, čovek koga je Haški tribunal osudio 2015. godine na kaznu doživotne robije zbog navodnih zločina koji po navedenim bestijalnostima perevazilaze i najstrašnije priče iz ratnog vihora na prostoru nekadašnje SFRJ. Prema optužnici, između ostalog, kriv je za ubistvo 140 žena i dece koji su živi spaljeni 14. i 27. juna 1992. u dve kuće u naselju Bikavac u Višegradu. Najmlađa žrtva je imala je svega tri dana...
Sa Lukićem se novinarska ekipa gleda kroz neprobojno staklo zatvora Vangla u estonskom gradu Tartuu. Milan na početku razgovora kaže da ne veruje svojim očima da vidi novinara. Dodaje da je u zatvoru 15 godina bez prilike da ispriča svoju priču o Višegradu. Umesto njega to je, kaže nam, delimično uradio sudija Anoneti.
- Ličim li ja na plavog čoveka sa plavim očima? Imam li negde tetovažu? Gde su istetovirani "Beli orlovi" na mišici desne ruke? - pita Milan, skidajući u kabini zatvorsku uniformu i pokazujući torzo na kome nema nikavog traga slikama.
Širi, zatim, upadljivo smeđe oči i pokazuje vene:
- Liči li ti moja ruka na narkomansku? U optužnici kažu da sam se pre svakog zločina fiksao, a u džepu nosio flašu rakije. Preklinjao sam i kumio na suđenju da me podvrgnu svim medicinskim testovima, jer čašu rakije, a kamoli drogu, u životu nisam probao. Gde mi je taj mladež na licu - pita i okreće glavu.
Svedoči Lukić da je ceo rat bio u regularnoj policiji i vojsci RS, tri meseca u MUP, a sve ostalo u Višegradskoj lakoj pešadijskoj brigadi. Svaki dan rata mu je, kaže, ubeležen. Naglašava i da je glupost to što piše u optužnici da je posle Policijske akademije u Obrenovcu okupio paravojnu grupu zlikovaca i došao da ubija po Višegradu:
- Evidencija o mom ratovanju zabeležena je u vojnim i policijskim dokumentima koja su mi izdata tek tokom suđenja.
O spaljivanju ljudi na Bikavcu 1992. Milan počinje da govori, pošto se prethodno prekrstio. Kune se u majku Katu, od 87 leta, da je nevin:
- Dao Bog da je ne video nikad ako lažem. Nisam ubica! Na suđenje sam pred Veće Tribunala doveo 17 navodno spaljenih Bošnjaka, a prijatelji su mi dostavili dosijee još 53 navodnih žrtava sa slikama i mestima gde žive i rade. Moje navodne žrtve su imale i fejsbuk-profile nakon rata, dok ih nisu upozorili da su "mrtvi". Na suđenju su pokazivali zgarišta kuća gde su navodno izgoreli toliki ljudi, a grede su ostale čitave. Sve žrtve i sve navodne zločince "otkrila" je Bakira Hasečić, saradnik Haškog suda, koja je sa ratnim profiterima "isplela moju krivicu". Ti zločini se, tvrdim, nisu dogodili.
Na pitanje koji bi motivi Hasečićeve i drugih svedoka bili da ga okrive, Milan odgovara:
- Materijalni!
Dodaje i da su na suđenju svedoci javno govorili da zbog saradnje sa Hagom primaju penzije, kao i da svaki član njihovog domaćinstva ima po 560 maraka naknade! Poziva se Lukić ponovo na sudiju Antonetija, jer je, kaže, "i on takvu praksu doveo u pitanje".
Milana da je zbog otmica u Štrpcima i Sjeverinu hapšen i devedesetih godina prošlog veka u Srbiji, a on tvrdi da je bio privođen i oslobađan zbog nošenja oružja. Lukić govori i da su njegove presude za Štrpce i Sjeverin pale pred srpskim sudovima krajem devedesetih "jer ga niko tamo nije video". Nastavlja da je grad na Drini napustio 1996. i da je tada prvi put čuo da su angažovani snajperisti da ga likvidiraju. Svedoči nam i da je u Beogradu, u godinama koje će uslediti, radio na posredovanju u iznajmljivanju i prodaji stanova. Krio se, dodaje. Onda je došla haška optužnica.
- Biznismen, rodom iz Višegrada, rekao mi je da mi se sprema ubistvo. Čuo je to od moćnih ljudi sa one strane Drine. Dao mi je 10.000 evra. Na dan kada je trebalo da bežim iz Srbije, iz Višegrada mi je javljeno da mi je brat Novica ubijen, i to u policijskom pokušaju da me navodno privedu. Likvidiran je na spavanju, 18. aprila 2004, na Mali Vaskrs u porodičnoj kući u Višegradu. Bio je inženjer i profesor. Niti jedan dan rata nije proveo u BiH. Snajka je lekar specijalista. Akciju je vodio D. A., tada jedan od čelnika MUP RS, a na Novicu su pucala dvojica policajaca koji su tada upravo došli sa obuke iz Amerike.
Milan je, kaže, ipak bežao tog dana. U suzama. Prvo do Bugarske, potom teretnim brodom do Las Palmasa u Španiji. Prijatelj ga je tu prihvatio, preko ilegalnih veza mu izradio lažni pasoš i teretnim brodom ga poslao u Brazil. Južnoamerička veza je bio biznismen naših korena sa velikim firmama po celom kontinentu.
- Radio sam kod njega, prvo kao kurir u menjačnicima. Svaki dan sam kupio pazar iz menjačnica i predavao u banku. Stotine hiljada dolara su prošle kroz moje ruke bez ijedne greške - seća se tih dana Lukić. - Poverio mi je zato da odem u Argentinu i za njega tamo papirološki brinem o izvozu soje.
Milan je "pao" početkom septembra 2005. Pretpostavlja da je praćena njegova komunikacija sa ženom koja mu je dolazila u posetu sa ćerkom. Dan pre nego što će biti uhapšen, kaže da je naslutio da ga slikaju i motre. Ipak, pošto mu je žena izašla iz taksija u centru Buenos Ajresa, odlučio je da joj priđe, svestan da će biti uhapšen.
- I znate li ko je nekoliko nedelja kasnije došao u moj pritvor u Buenos Ajresu... Policajac D. A., onaj koji mi je likvidirao brata, i to u društvu oficira SFOR. Odmah je prešao na stvar ponudivši mi da svedočim "protiv ljudi za koje mi se kaže". Pojasnio je da bi to trebalo da to budu Karadžić, Krajišnik i Šešelj. Trebalo je da ih okrivim za formiranje paravojnih formacija. U tom slučaju biću slobodan. Kako, rekoh im tada, kada ih u životu nisam video - tvrdi Lukić.
Istog dana, u istom pritvoru, govori Lukić, razgovarao je i sa haškim istražiteljima, dvojicom. Ima, tvrdi, dokumenta koja to dokazuju. Na njegovo pitanje da li su došli sa policajcem i "sforovcem" iz Bosne, rekli su mu da je slučajnost što su zajedno. I oni su, kaže, nudili saradnju.
- Protiv policajca D. A. iz RS je posle tri meseca u Argentini vođen postupak jer je ilegalno ušao u zatvor - tvrdi Milan, dodajući da sve to postoji u njegovim papirima sa suda.
Argentinci: Sve namešteno
- Tretman u zatvoru u Argentini bio je više nego korektan. Zaposleni u njihovom pravosuđu učinili su sve da pomognu mojoj supruzi i ćerki, koje su ostale zatečene mojim hapšenjem. Tužilac u Buenos Ajresu mi je kazao da sam bio na korak do puštanja na slobodu jer, prema poternici Interpola, nisam odgovarao opisanom zločincu. Poklopili su se otisci pristiju koje su dobili iz kartoteke naše policije. Zato sam i izručen Hagu. Argentinci su bili uvereni da mi je sve namešteno - tvrdi Lukić.
Trampov foto uz Belog anđela
Pisao je Lukić i dva puta američkom predsedniku Donaldu Trampu ubeđen da će njegove stručne službe zatražiti uvid u njegov slučaj: - Trampova slika mi je u ćeliji odmah pored Belog anđela.
U njima je detaljno opisana i "ponuda" Haga da laže protiv drugih, a zauzvrat da ne robija. Žalbeno sudsko veće koje je odlučivalo o zahtevu Lukića za reviziju suđenja je 7. jula 2015. Lukiću potvrdilo doživotni zatvor. Sudija Antoneti, koji je smatrao da Lukić zaslužuje novi postupak, preglasan je. Predsednik veća Teodor Meron nije hteo da se slučaj "Lukić" ponovo otvara.
Moj brat Novica
- NA suđenju u Sarajevu ubice mog brata Novice, policajci D. B. i V. A., rekli su da su im oficiri D. A. i R. NJ. naredili da pobiju sve u kući Lukića - govori Milan, upućujući nas na izveštaje sa suđenja. Tvrdi da je to bila poruka upućena njemu.
- Snajku Ružicu je od streljanja spasla komšinica, koja je na sav glas vikala: "Streljaju doktorku u potoku!"
Revizija postupka
Sa stotinama strana novih dokaza, slikama i adresama svojih navodnih žrtava, Milan Lukić i njegovi advokati su pokrenuli postupak za reviziju suđenja. Nada se da će se i pravnici u Srbiji pozabaviti slučajem:
- Ubeđen sam da Srbija, najzad dignute glave, može da zaštiti i moja prava. Još samo da pogledaju slučaj. Sudija Antoneti sada se nalazi na čelu Veća koje treba da razmotri moj zahtev za reviziju postupka. Znam da je častan čovek.
Pročitajte OVDE kakvo se to srpsko jahanje dva konja nikako ne dopada Briselu.
Izvor: novosti. rs
