Nekadašnji glavni urednik "Duge", pa Televizije BK, već 10 godina je prvi čovek televizije “Hepi”. Na ovom kanalu, Marić je sve - i novinar i urednik i voditelj. Od jutarnjeg programa, do večernjih emisija "Goli život" i "Ćirilica".
- Voleo sam da držim banku u kafani i to sam primenio u televizijskom mediju - kaže Marić u razgovoru za "Novosti". - Ipak, nadam se da će me neka vlast, neka sila, skinuti sa te televizije i da će me vratiti onom što sam nekad umeo da radim, da pišem i da razmišljam. Da mi nenarodni režim zabrani da radim na televiziji, pa ću moći da dođem sebi.
Zašto kada mnogi kažu da pravo novinarstvo gubi trku sa drugim medijima?
- Za ozbiljno novinarstvo potrebni su ozbiljni čitaoci, a oni su se povukli. Ušli smo u taj haos sveopšteg rijalitija i ozbiljne tekstove više nema ko da čita. Kad sam ukidao svoje novine "Profil", rekao sam da su čitaoci osiromašili i nije im ni do čega, a kamoli da čitaju ozbiljne tekstove.
Mnogi vas optužuju da od Srbije pravite rijaliti...
- Ne pravim ja ništa od Srbije, drugi su je unesrećili pre ko zna koliko decenija. Poveli je nekim slepim putem, a ja ništa nisam mogao drugo, nego da taj unesrećeni narod malo zabavim. Od mene dosta. I o rijalitiju dosta.
Da li je tačno da ste jedini građanin Jugoslavije kome je bilo zabranjeno da ide na Titovu sahranu?
- Ne znam šta su neprijateljsko našli u meni, bio sam klinac, na početku karijere. Ne znam kome sam bio zanimljiv, sve što sam znao objavljivao sam u novinama. Dozvoljeno, nedozvoljeno, između redova, dovijajući se na ko zna kakve načine da proturim ono što želim, da nekako prođe. Mi smo se izveštili u tim vremenima da jedno mislimo, drugo pišemo, a namera nam je bila ko zna kakva. Prilično smo se izveštili da pišemo između redova. Ko nije naučio da piše između redova, nije pravi novinar.
Šta je najveća opasnost za novinara?
- Da na vreme ne napusti novinarstvo, nego da se pod stare dane, kao olupina od čoveka, time bavi. Rečenicu da treba napustiti novinarstvo rekao je najveći engleski novinar, Vinston Čerčil. NJegov današnji biograf Boris DŽonson, sadašnji premijer Britanije, bio je vrhunski novinar, ali bojim se da neće biti takav premijer kao što je bio Čerčil. Čak neće biti ni premijer onog ranga koji je uživao u novinarstvu.
Bliže se parlamentarni izbori u Srbiji, da li ste razmišljali da krenete stopama Čerčila i DŽonsona?
- Ja sam odavno izgubljen slučaj. To je za mlade ljude, da se isprobaju na nama.
- Razgovaram sa ljudima koji određuju sudbinu naroda ili pojedinca - objašnjava Marić. - Sagledavam istorijsku ulogu i ljudsku dimenziju tih ljudi. Jedino se grozim nekih pametnih intelektualaca. Kad razgovaram sa pametnim ljudima, trudim se da kamere budu isključene. Bojim se da ćemo rasterati gledaoce. Celog života sam želeo da budem pametan, ali toga moram da se klonim u javnosti, da ne srušim ovo lepo ime koje sam stvorio.
Bojkot ili izlazak na izbore?
- Ne znam da li postoji bojkot od poraza. Malo je političkih ideja u Srbiji. Trebalo bi da postoje neke ideje koje su manjinske, za koje postoji mala podrška, ali jednog dana bi one postale vladajuće i spasonosne za Srbiju. Uvek se tako dešavalo. Međutim, zavladalo je beznađe. Da mi je neko pričao da će nas u Evropu odvesti Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, mislio bih da je to nemoguće. Ali oni koji su nas poveli i u koje smo toliko verovali, učinili su sve da tamo ne stignemo. Nije im odgovaralo, jer kad uđeš u Evropu svi te kontrolišu.
Verujete li da će Srbija imati ozbiljnu opoziciju?
- Evo, vlast otvara fabrike, koridore, rešava probleme sa trgovima i mislim da je red da stvori sebi dostojnu opoziciju. Mada, ovi iz opozicije jedan drugog sumnjiče da rade za vlast. Danas je to Sergej, sutra Đilas... Svi oni kažu da im je Vučić nudio da budu premijeri, gradonačelnici, da im je nudio čak i svoju fotelju. Ko je birao te ljude? Verujem da bi Aleksandar Vučić za dobro Srbije izabrao bolje od ovih. Da ne brukaju Srbiju.
Ispostavilo se da su svi narodi u Jugoslaviji dobili pravo na nacionalne snove, samo Srbima to nije dozvoljeno?
- Ostvarenje srpskog nacionalnog pitanja je u ratnoj propagandi Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija proglašeno za udruženi zločinački poduhvat i na kraju je to potvrđeno presudama Haškog tribunala. Ono što nazivaju borbom za slobodu drugih naroda, kod srpskog proglašavaju zločinom. Da bi ostvario svoje snove, srpski narod je kroz dva veka dao milione žrtava, dva puta je ratovao na strani pobednika i omogućavao i drugim narodima da pređu na stranu pobednika. Zbog toga je kažnjen.
Da li je to sudbina našeg naroda?
- Čudimo se kako je moguće da Haradinaj bude oslobođen za ratne zločine usled nedostatka dokaza i da mu u presudi piše da nema svedoka, a lično ih je ubio. Da Naser Orić ne bude ratni zločinac, da Gotovina, Markač i Čermak budu oslobođeni za "Oluju"... A mi, kao Kalimero, kažemo: "To je nepravda." Zaboravljamo da su sve zemlje sveta, pa i naša, potpisale saglasnost da američki NATO vojnici nigde ne odgovaraju za svoje postupke. Praktično, svi ti ljudi koje mi doživljavamo kao svoje arhineprijatelje, bili su NATO pešadija. Zato nam se Haradinaj ruga u lice i kaže: "Ja sam NATO komandant slobodnog sveta, komandant Zapada koji ratuje protiv Rusije." A za njega je granica sa Rusijom druga strana mosta na Ibru. Taj cinizam mi često ne razumemo. I ne znamo kako da mu se suprotstavimo.
Jesu li Srbi pogrešili, i gde?
- Čak i posle svega, mi ne znamo gde smo pogrešili. Ne znamo koji su to pogrešni potezi, osim što vidimo da su se srušili naši snovi. Praktično, zabadava smo uništili dva veka srpske istorije. Srbija je bila uvek sve veća, sve poštovanija, ma koliko žrtava to koštalo. Prvi put smo ušli u situaciju da naše žrtve ne vrede ništa. Mada, od početka stvaranja Jugoslavije pitali su nas koliko košta naša krv sa Kajmakčalana, da nam to plate i da se raziđemo "mili moji, kud koji". Nama su to u lice ponavljali i Tito i Kardelj i razni znani i neznani, od Tuđmana do njegovih naslednika.
U vašim emisijama često gostuju ljudi sa margine, zašto baš oni?
- Zato što se suprotnosti privlače. Oni su po svemu različiti od mene i zbog toga volim da razgovaram s njima. Ti ljudi na margini smatraju da nisu živeli, ako nekom ne ispričaju svoju priču, a mene je oduvek interesovalo nešto različito od uobičajenog.
Razgovarali ste sa ljudima koji su obeležili ovo vreme, u pozitivnom i negativnom smislu. Kako ste ih sve pronašli?
- Nisam imao druga posla. Moja karijera više je sastavljena od neuspeha nego od uspeha. Recimo, jurio sam Bugarina Vanču Mihailova, čoveka koji je sa Pavelićem organizovao atentat na kralja Aleksandra u Marselju. Ceo 20. vek je prošao u atentatima za koje je bio odgovoran. On je bio za teroriste, kao Karl Marks za komuniste. Svaki put kad pronađem vezu, on nestane. Nisam mogao da se pomirim s tim. Mnogo godina kasnije, usred rata u Jugoslaviji, 1992, na Sajmu knjiga u Frankfurtu, sedeo sam sa ćerkom Ante Pavelića, Mirjanom, i rekao joj: "Toliko zla ste nam naneli, daj uradite nešto za nekog Srbina, nek vam ostane zapamćeno." Upitala me je šta hoću, odgovorio sam da me poveže sa Mihailovim. Dala mi je jedan broj telefona u Kanadi, oni su mi dali drugi i u roku od nekoliko minuta razgovarao sam sa Vančom. Rekao mi je da mogu da dođem kad god hoću. Posle sedam dana sam pročitao u novinama da je umro. Nisam iskoristio priliku.
Emigrantski ćumezi
- Kao mladić išao sam po svetu, po emigrantskim ćumezima, družio se sa narodnim neprijateljima, ustašama, četnicima, balistima, teroristima, špijunima - kaže Marić.
- Bio sam iznenađen kada su mi ti ozloglašeni teroristi govorili da su jugoslovenske narode na okupu mogle da drže samo čelična čizma kralja Aleksandra i ruka druga Tita. Ispostavilo se da su bili više u pravu nego najpametniji Srbi, Hrvati... Da mi je neko pričao da će u EU ući isključivo zemlje koje su cvećem dočekale Hitlerove trupe, mislio bih da je to nemoguće.
Radikali skupili preko 100.000 potpisa za ukidanje privatnih izvršitelja! Više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
