NJen interviju za Danas prensimo u celosti.

Očekujete li, ipak, da će nešto od zahteva opozicije za fer i poštene izbore biti ispunjeno, s obzirom da poslanici SNS kažu da su ti zahtevi notorna glupost?

– Vi ste već odgovorili na pitanje citirajući poslanike režima koji kažu da su zahtevi za fer izborima koje smo ispostavili glupost. Zarad Srbije, zarad normalnog života u ovoj zemlji bilo bi dobro da se uslovi za izbore promene, jer bi to značilo da smo prigrlili normalnost, demokratski dijalog i poštovanje prava. Ali podozrevam da se ta promena desiti neće.

Pod kojim uslovima biste promenili odluku o bojkotu izbora?

– Jedino ako bi sve bilo ispunjeno, od zabrane funkcionerske kampanje, zabrane Vučiću kao predsedniku Srbije da ide u kampanju svoje stranke i nosi poslaničke i odborničke liste kao predsednik svih građana. Treba da se opredeli da li je riba ili je devojka! Pa onda transparentnost u finansiranju kampanje, uloga REM-a i podjednaka zastupljenost kandidata i stranaka, što uključuje slobodu medija, a mi smo po rangiranju Fridom hausa pali na 90. mesto, a evropska smo zemlja. Najlakša i najmanje bitna stvar je birački spisak, ali i to je uslov koji će čini se jedino biti ispunjen. Batinaši, zastrašivanje, ucene i mićenje će ostati i dalje. Videli smo u Medveđi. Zamislite da se probudite u zemlji u kojoj nema više džipova bez tablica i debelovratnih momaka koji prete ili „prijateljski ubeđuju“. Eto to su uslovi. Pošto sam realna žena, mislim da teško mogu da se ispune.

Pojedine opozicione stranke će na izbore najverovatnije izaći i pod ovim uslovima, uz tvrdnju da su bolje i dve kolone opozicije nego nedelotvorni bojkot nakon koga se ne zna šta dalje?

– Demokrata sam po vaspitanju i ubeđenju i ne bih da etiketiram nikog ko misli drugačije. Opozicija koja misli da izađe na izbore ima pravo da tako misli. I ja imam pravo da im kažem da greše i da će ih Vučić grubo iskoristiti da pokaže kako u Srbiji ima demokratije i kako sve teče normalno. Posle će biti marginalizovani i uništavani, kao što je bila uništavana i sva opozicija u poslednjih nekoliko godina.

Koliko povećanju broja stranaka koje će na izbore doprinose i tvrdnje da su svi koji izađu na izbore saradnici Aleksandra Vučića?

– Ne bih nikom da lepim etiketu kolaboracioniste režima i mislim da te prozivke nisu dobre. Činjenica jeste da će Vučić kreirati koalicije koje treba da u Skupštini glume opoziciju. Na njima je da odluče da li će na to poniženje pristati ili neće.

Da li je Vama jasno da li se Vučić plaši bojkota ili ga priželjkuje?

– To da Vučić govori danas jedno, sutra drugo nije nikakva novost. Bojkot ozbiljne opozicije urušava njegov demokratski imidž i s te strane mu smeta. S druge strane, spremio je on svoje privatne opozicionare tipa Miše Vacića ili Čede Jovanovića, samo ne znam za koga treba da ih uda da bi mu oni bili opoziciona scena novog skupštinskog saziva. O Šešelju ne treba govoriti, jer on nije opozicija, on je ideološki otac aktuelnog predsednika Srbije i njegove stranke.

I bojkot podrazumeva kampanju, jeste li za nju spremni i kako će izgledati – da li će to biti izlazak na ulice?

– Bojkot mora da bude aktivan da bi bio delotvoran. Treba razgovarati s ljudima i govoriti im zašto treba da se bojkotuju izbori. Uz bojkotašku kampanju treba da i mi iznosimo svoje političke i ekonomske programe vezano za velika državna pitanja, ali i pitanja svakodnevnog života kao što je zapošljavanje, dostupnost lekara, socijalna pitanja, privatni izvršitelji, demografija.

Opozicija stalno objašnjava da će o bojkotu govoriti idući od kuće do kuće, a do sada se niste pomerili sa društvenih mreža.

– Treba da se aktiviramo i rastrčimo po Srbiji onako kako smo to radili devedesetih. Slažem se da aktivnost na društvenim mrežama i po slavama nije dovoljna.

Kako objašnjavate ravnodušnost građana i prema izborima, ali i prema protestima „1 od 5 miliona“, koji se čini se veštački održavaju? Gde je nestala ta energija, da li je otišla sa obećanjima „Vučić pada posle 13. aprila i nećemo se razići dok ne padne“?

– Ta su obećanja izrečena u žaru opozicionog delovanja i naravno da takva obećanja nije trebalo davati. Mislim da su ljudi shvatili okolnosti u kojima su takve izjave date, pa nisu uzeli za zlo što Vučić nije pao, a mi smo se razišli. Ipak ne treba potcenjivati energiju naroda. Život je nepredvidiv i lako se može desiti da zavarniči iskra koja će naći udar u kamenu. Jermeni su prošle godine imali „plišanu revoluciju“, a njihov režim je izgledao „jak kao zemlja“.

Mogu li se očekivati neki veliki protesti na jesen ili su građani prosto odustali od borbe shvativši da sve u ovoj zemlji zavisi od jednog čoveka i da nema svrhe protestovati kada njegov rejting uprkos svemu raste?

– Što se Vučićevog rejtinga tiče, on je autoritarnim metodama uspeo da marginalizuje i gotovo uništi opoziciju, a sem vašeg dnevnog lista, dva nedeljnika i jedne TV zauzeo je i monopolizovao celokupan medijski prostor. U takvoj atmosferi jako je teško artikulisati narodno nezadovoljstvo. LJudi su svedeni na preživljavanje, a čovek koji se bori da spoji kraj s krajem, koji čuva svoje radno mesto koje je često prekarijat, nema volje da bude borben. Dakle, nema masovne gladi, ali tek se ide malo preko toga, dovoljno da umrtvi i otupi čula. Kad uz to ne možete da čujete drugo mišljenje, argumentovanu raspravu, kad nemate nikog na javnom servisu, televizijama s nacionalnom frekvencijom da vas pobudi na drugačije razmišljanje, e onda puštate da vas voda nosi i molite se Bogu da ne bude gore. Srbija je na bensedinima, a Vučić od te Srbije na bensedinima, zabrinute, uplašene izvlači svoj rejting magarčeći nesrećni narod da živi u zlatnom dobu. Te ljude je devedesetih okupljao Šešelj, a sada to čini njegov politički sin Vučić. On je te ljude prevario tumačeći im da su na vlasti i da su važni, stomake im je napunio suvim hlebom, a glave lažima.

Pa ipak svi rešenja traže od Vučića i stanari Bristola i čuvari reka na Staroj planini i novinarka Maja Pavlović.

– Svi rešenje traže od Vučića jer je on u Srbiji jedina institucija, pošto su on i njegova kamarila sve ostale institucije uništili. Niko se ništa sem njega ne pita i strahujem da će jednog dana sesti u lekarski kolegijum.

Nedavno je javnost od psihijatara zatražila odgovor zašto ćute o predsedniku Vučiću. Vi ste psihijatar?

– Pravilo je da se dijagnoze ne daju javno i bez saglasnosti pacijenta i van ordinacije. Birajući reči više puta smo mi kao psihijatri ukazivali na neobičnosti u Vučićevom ponašanju. NJegova potreba za totalnom kontrolom i totalnom manipulacijom, potreba za divljenjem masa u svakom trenutku i na svakom mestu, narcistička metafora pobede bez protivnika u kojoj njegova grupa mora da ga bodri sa „bravo 5:0“ pa sve do 10 prema 0, kao i potreba da sa neskrivenom netrpeljivošću i visokom strašću progoni sve one koji mu se suprotstave, duboko je uznemiravajuća.

Planira li opozicija povratak u parlament, s obzirom da sledi i važna rasprava o budžetu?

– Slažem se da su ti zakoni poput budžeta jako važni za život građana. Već tri godine nije bilo rasprave, jer je bila ugušena besmislenim amandmanima. Sada amandmana nema, ali nema ih od kada nema opozicije u Skupštini. Plašim se da bi opozicija opet bila udavljena amandmanima i uvredama, jer moram reći da na kritike i sugestije izrečene biranim rečima nisam dobila argumentovan odgovor, nego najčešće salvu uvreda.

Izbori na Kosovu su režirani

Zbog čega opozicija nije zainteresovana ni za izbore na Kosovu?

– Izbori na Kosovu su takođe režirani. Insistira se na jedinstvu i okupljanju oko Srpske liste. LJudi se i boje. Svima je sveža uspomena na sudbinu Olivera Ivanovića, a ne žele da se okupe oko ljudi kojima je Radoičić siva eminencija i alfa i omega. Sa problematičnima ne mogu, a imaće problema ako izađu u svojoj koloni. Mnogo je agresije i pada mi na pamet rečenica moga oca Jovana Raškovića: „Ostaje velika ljudska nada i ogroman emocionalni napor da se utvrdi šta je čovek bez pobeda, bez narcizma, bez vlasti, bez mržnje. Ako je agresija njegov biološki uslov i njegova ontologija, naše nade su veoma male.“

Da li je Češka bliža priznanju Kosova pročitajte OVDE.

Izvor: Danas