Broz se više plašio Srpskog kulturnog kluba nego cele emigracije. Tačnije više se plašio Slobodana Draškovića, koji je bio neosporni autoritet. Drašković je bio član američkih desničarskih organizacija.

Aca Obradović, predsednik Srpskog kulturnog kluba koji je nasledio na čelu te organizacije Slobodana Draškovića, došao je jednog dana sa unukom kod mene u Beč.

- Brate Milatoviću da vidimo, da sačekamo... Molim vas da vidimo šta hoće Slobodan Milošević, rekao mi je Obradović.

- Aco, upravo on to i hoće. Milošević hoće da vi gubite vreme kao najtvrđe antikomunističko jezgro u emighraciji i da se pitate, a da bi on završio antinarodni posao. Milošević ne vodi srpsku nego jugoslovensku politiku.

Sloba je mogao da bude srpski car

Milošević je branio neodbranjivo. Svi mi znao da je tadašnja naša armija bila četvrta po jačini u Evropi. Da je Milošević bio u stanju da brani narod on je mogao da aktivira tu četvrtu vojnu silu u Evropi u roku od 24 sata. I da zauzme teoritorije koje su nam nuđene po Londonskom ugovoru 1915. On je mogao da u roku od 24 sata reši srpsko nacionalno pitanje na Balkanu. Svet bi galamio dva dana, a trećeg dana bi pregovarao sa pozicije sile... Jer svetu je svejedno ko je na vlasti.

Milošević je upravo u tome pogrešio. U jeku geopolitičkog prestrukturiranja, kada je pao Varšavski pakt, kada je pao Berlinski zid, on je trebalo da kaže - Gospodo Amerikanci šta hoćete? Hoćete Balkan? Izvolite koncesiju kao što imate Panamski kanal.

Slovenci i Hrvati su Hitlerovi saveznici, primenimo međunarodno pravo, ratni zločini nikad ne zastarevaju. Molim lepo, amputirajmo Hrvatsku i gotovo. Ja sam to javno govorio ispred američke ambasade i austrijskog parlamenta u Beču. Organizovao sam 200 masovnih srpskih protesta...

Srbi u emigraciji su bili oduševljeni Miloševićem ali to je oduševljenje posle opadalo.

Milošević američki čovek

Milošević da je hteo, smeo i umeo on je mogao da reši srpsko nacionalno pitanje za 24 sata. I mogao je da bude srpski car, da se proglasi za cara. Samo da je rekao - Odričem se komunističke ideologije i utopije, hoću da izmirim četnike i partizane, hoću da ujedinim srpski narod, neće više Srbin na Srbina i tačka.

E da je to rekao nema nikog pod kapom nebeskom ko bi bio protiv toga.

A zašto to nije uradio... Ja sam ga to pitao u nekoliko otvorenih pisama.

Počeli su onda problemi. Na mojim predavanjima su se pojavljivali Arkanovi ljudi, Šešeljevi i Draškovićevi ljudi... Ja sam ih izbacivao sa predavanja jer sve su to nacionalne štetočine i politički diletanti koji neguju kult ličnosti. Nas je kult ličnosti doveo do ove provalije.

Milošević je radio za Amerikance. To je moj zaključak, jer ja sam dobro informisan čovek Mariću.

Kod Miloševića mi je prvo sumnjivo bilo nedostatak patriotizma. Daleko su veći Srbi bili oni mučenici u opancima u Prvom svetskom ratu koji su i stvorili veliku državu.

O kumu Vojislavu Šešelju i svađi zbog Miloševića

Kad se Šešelj vratio iz Australije sreli smo se u Minhenu u stanu jednog kapetana.

Ušao sam, dočekao me je, izljubili smo se kao da smo braća od stričeva. Šešelj me je onda odmerio od glave do pete. Bilo mi je sumnjivo zašto me istomišljenik tako odmerava. Seli smo.

- Kume, nema više napada preko Srpske borbe i Slobode na Slobodana

Miloševića, rekao mi je Šešelj.

- Ko to kaže kume?

- Ja kažem, rekao je Šešelj.

- Ko to naređuje kume?

- Ja, odgovorio je Šešelj.

- Slušaj kume, to ćeš moći da kažeš nekoj studentkinji ako ikad budeš ponovo profesor. A tvome kumu koji je u štampi srpske političke emigracije od tebe napravio mit nećeš moći da kažeš nikada, a ni posle toga. Jel ti jasno?

- Ajmo kume da prošetamo malo, rekao mi je Šešelj.

Bilo mu je neprijatno što ovaj kapetan sluša. Izašli smo, šetali smo kroz Olimpijski park.

- Znaš kume, nije Milošević komunista, kaže Šešelj.

- Jok, nego sam ja kao četnički sin.

- Ma nije...

- A što je izjavio za Mond da je ubeđeni komunista od svoje 17. godine?, pitao sam Šešelja.

- Pa morao je...

- Daj molim te...

- Šta hoćeš od mene kume? pitao me je Šešelj.

- Hoću da mu se ti suprostaviš. Organizovaću da te cela emigracija podrži.

- Neću da mu smetam, rekao je Šešelj.

- Onda smo razgovor kume završili. Ja sam mislio da sam došao na razgovor sa kumom a ja sam došao na razgovor sa Miloševićevim šoferom. A ne možeš ni šofer da mu budeš jer si tek pre dva meseca položio vozački u Australiji. I doviđenja, rekao sam Šešelju.

Šešelj nije poveo pokret protiv Slobodana Miloševića jer nije imao hrabrosti. Šešelj je samo verbalno hrabar.

O Draškoviću

Srbiju nije mogao da spase Vuk Drašković. Za literaturu je šteta što se bavio politikom. Literatura je zbog toga izgubila velikog pisca, možda i najvećeg pisca 20. veka. Imao je sve predispozicije. Ali politika nije dobila u njemu dobrog političara.

Pročitajte OVDE  šta je to morao da napravi Tito da bi Jugoslavija postala supersila.

Izvor: Kurir/TV Hepi