Svi se sećamo emotivne pozadine u jesen 2012. godine kada je Sergej Šojgu postavljen na mesto ruskog ministra odbrane. Svi znamo koji su dug, naporan i trnovit put naše oružane snage prošle u ovom, sa istorijskog stanovišta, malom periodu. Danas vojska više nije „bolesni čovek“ ruskog društva i ne podleže žestokim ismevanjima stranaca. Danas je ruska vojska zadobila poštovanje, kako među prijateljima, tako i sa potencijalnim i stvarnim neprijateljima.
Kao što je i sam Sergej Šojgu više puta istakao, u smislu stvaranja moderne vojske u Rusiji, bez podrške i ličnog učešća Vladimira Putina, on ništa ne bi mogao postići. Ali kao što su svi u javnoj administraciji svesni, prosto dobijanje podrške predsednika nije dovoljno. Ovom podrškom se takođe mora kompetentno upravljati. Kako je tačno uspeo Sergej Šojgu? A šta očekuje ruske oružane snage i zemlju u budućnosti? O svemu tome i mnogim drugim stvarima ministar odbrane Rusije govorio je u ekskluzivnom intervjuu za moskovski Komsomolec.
Interviju prenosimo u celosti.
Ministre, pripadam onom delu građana Ruske Federacije koji žive pod motom „samo da ne bi bilo rata“. Da li se ruski ministar odbrane boji rata?
Gen. Sergej Šojgu: Naravno, rat je užasna stvar. To kažem zato što vrlo dobro znam šta je to. Prvi put sam naišao na rat 1992. godine, kada je naređeno da se formiraju mirovne snage u Južnoj Osetiji. I uspeli smo. Osetijsko-gruzijski sukob bio je prvi rat na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, koji je brzo i uspešno zaustavljen. Tada su bili Abhazija, Pridnjestrovlje ... I tamo su uspeli da razdvoje strane u sukobu, da zaustave neprijateljstva i spasu ogroman broj naših sunarodnika. Ali bilo je i skoro stvarnih ratova. Bosni i Hercegovini, moraju se dodati i drugi sukobi u bivšoj Jugoslaviji i rat u Afganistanu. Imajući priliku da sve ovo posmatram iznutra dugi niz godina, uveren sam da sigurnost zemlje pre svega zavisi od toga koliko je jaka njena vojska i koliko je sposobna da odbrani svoju zemlju. Takođe iz poverenja građana u svoju vojsku. Naravno da sam isti kao i vi, zagovornik činjenice da nema rata. Ali da bi se to izbeglo, naša vojska mora biti veoma jaka, dobro naoružana i opremljena i, što je najvažnije, unutrašnja spremna za odbranu svoje domovine.
Koliko se sećam, naša vojska se smatrala državnom institucijom koja je u njenoj najdubljoj, najsistematičnijoj, moglo bi se reći, beznadnoj krizi. A onda se odjednom, u nekom trenutku u javnoj svesti, nešto kliknulo i sve se promenilo kao da je pomoću magije. Kako to možete objasniti?
Gen. Sergej Šojgu: Oživljavanje vojske nije bilo momentalno. Sve je počelo realizacijom njenog žalosnog stanja 1999. godine, posle invazije Basaieva na okrug Dagestan. A tada je premijer Vladimir Putin, s našim ograničenim mogućnostima, tada počeo donositi fundamentalne odluke o reformi naših oružanih snaga. Usledili su događaji iz 2008. i izdajnički napad gruzijskih trupa na Južnu Osetiju, smrt naših mirovnih snaga pod pucanjem gruzijskih "gradova" i odgovor ruskih trupa koje su prisilile Gruziju na mir. Nakon toga, na osnovu analize ove operacije, donete su sistemske odluke iz oblasti vojne konstrukcije. Pre svega, formiranje i finansiranje novog državnog programa naoružanja. Pitanja izgradnje i obuke oružanih snaga, opremanja vojske savremenim oružjem i razvoja vojno-industrijskog kompleksa su pod stalnom kontrolom našeg predsednika. Počevši od 2013. godine.
Znači nije bilo magije. Bilo je velikih i ne baš velikih, uočljivih i ne baš uočljivih koraka u celokupnoj transformaciji vojske. Naš ključni zadatak bio je sinhronizacija svih aspekata pripreme i izgradnje jedinica, uključujući obuku profesionalnog osoblja i nabavku modernog oružja. Analizirali smo trenutne i buduće pretnje, kao i sposobnost vojske da štiti našu zemlju. Razumeli smo stanje trupa u svakoj vojnoj jedinici. A rezultat ovog složenog rada bila je izrada niza programskih dokumenata, uključujući odbrambeni plan.
Tada je počeo rad na pitanjima koja su izgledala površno, a koja sam postavljao zapovjednicima. Ova su pitanja bila jednostavna i jasna: Zašto borac mora ići u toalet i umivati se samo jednom nedeljno? Zašto bi se menjao odeću samo jednom nedeljno ako provodi sve svoje vreme, od jutra do večeri, na treningu? Zašto bi vojnička čajna soba trebala biti na drugom kraju vojne jedinice i piti čaj vojnik mora proći kroz čitavu povorku? Zašto vojnici treba da peru noge ili donji veš u sudoperama? Da li je nemoguće staviti mašine za pranje veša u sve kasarne? I zašto u trećem milenijumu ovako prati noge?
Naravno, poenta vojne reforme nije bila samo u poboljšanju života vojnika. Naše akcije su imale i teške vojne potrebe, diktirane jednogodišnjim smanjenjem vojne službe. Ako usluga traje samo godinu dana, obuka bi trebala biti intenzivnija. Stoga je borbene borce potrebno poštedeti što više moguće od obavljanja neobičnih zadataka. Trebalo bi da prestanu sa uklanjanjem snega ili skupljanjem lišća od jutra do večeri. Na mestima stalnog rasporeda trebali bi prestati oblačiti kuhinjske kecelje ili se baviti pranjem kupaonica s prastarim sredstvima. Shvativši sve to, odlučili smo da tokom godine ugradimo skoro 35.000 tuševa, 16.000 mašina za pranje veša i kupimo 21.000 usisivača. Kupili smo najsavremeniju opremu za vlažno čišćenje i organizovani obrok po sistemu "bufet". Razvili smo proizvodnju u domaćim preduzećima i svim vojnicima pružili dobru i kvalitetnu terensku i svakodnevnu uniformu napravljenu od modernog materijala. Prisustvo takve opreme umesto starih krpa sada se doživljava kao sasvim normalna i obična stvar. I tako postepeno, postepeno u svim pravcima.
Ali ključ je bio vraćanje naše vojske u stvarnu borbenu sposobnost?
Gen. Sergej Šojgu: Sve se radi za to. Pre svega, postigli smo traženi nivo intenziteta treninga za naše jedinice. Danas su sva skladišta popunjena sa više od 80 odsto. To je takođe dovelo do potrebe za promenom standarda potrošnje municije, koji je u to vreme bio nekoliko puta niži nego na Zapadu. Ostaviti ga takvim bilo je glupo čitav proces borbene obuke. Proučavanjem detaljnog iskustva sovjetske vojske i standarda vojske zapadnih zemalja, povećali smo standarde za upotrebu municije za borbenu obuku za 5 puta. I vidiš rezultat. Ubrzo se na dnevnom redu pojavilo pitanje kako objektivno oceniti stvarni uticaj mera koje preduzimamo? Mi smo, u rukovodstvu Ministarstva odbrane, došli do zajedničkog mišljenja da su potrebne prave iznenadne provere borbene gotovosti. Izveštavali smo o našem predlogu glavnom komandantu i dobili podršku. Provere su zaista stigle kao iznenađenje, od bataljona do vojske i vojne oblasti. Samo su tri osobe znale za njihovu pripremu, ja, šef štaba i onaj koji je planirao ček iznenađenja. Odmah smo se složili da moramo prestati, najblaže rečeno, lagati. Iskrivljene informacije su bile uobičajena praksa. Veći deo toga je bio sakriven ili pogrešno predstavljen.
Ranije se sva obuka odvijala samo na tehnici trenažne grupe, odnosno tenkova, pešadijskih borbenih vozila, koje su svi znali kao "naš otac". Otišli smo na poznatu deponiju, znali smo koliki je rizik da se meta pogodi, koja se nalazi bukvalno u "susednoj bašti". Jednostavno rečeno, bilo šta se može učiniti sa zatvorenim očima. Ali u stvari, s formalno dobrim pokazateljima, pucali su iz standardne vojne opreme bez obzira
Pogodite šta se dogodilo kada smo izvršili prvu iznenadnu proveru, podigli desetine hiljada ljudi širom zemlje i prevezli ih, zajedno sa standardnom opremom, na vrlo velike udaljenosti do nepoznatih poligona? Tokom ovih testova, jedinice su ulazile u nepoznata područja za trening, ne na standardne terene za obuku, već na standardnu opremu. Nijedan od njih, ponovo ističem, nijedan nije ispunio "zadovoljavajuće" standarde. Kako smo se izvukli iz ovoga, mogao bih dugo da pričam. Ali da uštedim vreme, zaustavit ću se i reći samo glavno.
Po cenu neverovatnih napora rukovodstva zemlje i rukovodstva ministarstva odbrane, napravili smo našu vojsku kakva je danas - vojska koja je stalno spremna. Sada su sve jedinice u stanju pripravnosti.
Paralelno sa transformacijom same vojske, predsednik je odlučio da sprovede program modernizacije vojno-industrijskog kompleksa za naoružavanje trupa savremenom opremom i oružjem. I danas ne sumnjam da ćemo do 2020. godine nivo opreme savremenih trupa dovesti na 70 procenata, povećavajući ga skoro 4 puta od 2012. Naravno, da bi se sproveo tako sveobuhvatan program, bilo je potrebno stvoriti vrhunske kontrolne sisteme za obavljanje zadataka od mašine do preduzeća do iznosa na bankovnom računu za svaku jedinicu vojne opreme koja je isporučena određenoj vojnoj jedinici. Na kraju krajeva, to su stotine hiljada pozicija za kontinuirano nadgledanje i, ako je potrebno, brze akcije. Konkretno, da bi se rešio i ovaj problem, u što kraćem roku osnovan je Nacionalni centar za upravljanje odbranom.
Mnogo prestiža ruskim oružanim snagama donele su naše vazduhoplovne aktivnosti u Siriji. Ali da li je moguće prosuditi opštu situaciju u našoj vojsci na osnovu ove posebne epizode sa velikim, ali još uvek ograničenim brojem učesnika?
Gen. Sergej Šojgu: Oni koji misle da smo se borili protiv gomile fanatičnih i primitivnih militanata u Siriji greše. Borili smo se protiv najveće terorističke organizacije, hiljadu boraca, ili bolje rečeno, protiv sistema. Sećam se da su uživali u podršci nekih zemalja koje su zainteresovane za nestabilnost regiona. Teroristi su bili naoružani stotinama tenkova, raketama sa više metaka, oklopnim vozilima i stotinama hiljada tona municije koju su Irak i Sirija oteli poslednjih godina i imali stotine obučenih bombaša samoubica. Takođe ste imali najsavremeniju tehnologiju, uključujući komunikacionu i obaveštajnu opremu. Imali su dobro funkcionalan međunarodni sistem za evakuaciju ranjenika, efikasan mehanizam naplate poreza na okupiranim teritorijama i sopstveno "crno tržište" za trgovinu artefaktima.
Prihod od ilegalne prodaje nafte imao je vrlo značajnu ulogu u obezbeđivanju terorističkih aktivnosti. Sve dok se Ruska Federacija nije pridružila borbi protiv međunarodnog terorizma u Siriji na području Eufrata, ID je proizvodio više od 100.000 barela nafte dnevno, pod nosom međunarodne koalicije. A prodaja ove sirovine donela je teroristima dnevni prihod veći od pet miliona dolara.
U Siriji smo morali da naučimo da se borimo na novi način. I to smo naučili. Ako govorimo o borbenim, jurišnim, dalekometnim i transportnim avionima, onda je skoro 90% celokupnog letačkog osoblja prošlo kroz vojne operacije u Siriji. Imamo neke koji imaju 150 do 200 letova, sa svima onima koji su uključeni u obezbeđivanje letova na terenu. Bilo je slučajeva kada je stopa isporuke robe u Siriju dostizala dve hiljade tona dnevno. A to su učinile flota i transportna avijacija. To je posao naših opskrbnih baza i portova za premeštanje, prijem i održavanje opreme. Ovo je uključivalo predstavnike naše industrije i nauke. Dešavalo se da su istovremeno u Siriji radili predstavnici više od 70 kompanija, inženjera i dizajnera.
Na osnovu rezultata ovog rada, predsednik je dao direktna naređenja za poboljšanje određenih karakteristika nekog oružja. To je bio slučaj i sa našim krstarećim raketama Kalibar, koje su sada naoružani avioni i podmornice.
Verovatno ste primetili da je tokom istorije flote nosača Sovjetskog Saveza i Rusije u Siriji, prvi put korišćen u borbenim uslovima. Kada je u pitanju upotreba preciznog oružja, na primer, krstarećim raketama je trebalo duže da bi pogodili metu. Danas se vreme za ukrcavanje na let za misiju za „Kalibar“ smanjuje, naglašavam, višestruko. Posao smanjenog vremena za prenos ciljne oznake je u toku.
Kroz Siriju su prolazili komandanti pukova, brigada, divizija, komandanti vojske, komandanti jedinica vojnih okruga, šefovi centralnih organa vojne uprave Ministarstva odbrane, kao i nastavni kadar gotovo svih visokih vojnih obrazovnih ustanova. Naravno, imali smo veliku raspravu o rezultatima borbi u Siriji, a ne o jednoj. Mogu vam reći da je oko 300 oružja kompletirano uzimajući u obzir sirijsko iskustvo, ali jednostavno smo uklonili iz proizvodnje i oružja 12 uzoraka koji su se ranije smatrali obećavajućim.
Kolika je verovatnoća da će se Rusija u bliskoj budućnosti uključiti u bilo koji veći oružani sukob i u kojim strateškim oblastima Rusije ocenite najveću opasnost u bliskoj budućnosti?
Gen. Sergej Šojgu: Pitanje koje postavljate nije jednostavno. Možda nije za intervju kakav je naš. Ali još uvek ću pokušati da odgovorim na to. Nadam se da danas to više nije puni rat, jer su svi rizici i posledice tako masovnog rata svima očigledni. Što se tiče Trećeg svetskog rata, postoji veoma veliki broj različitih izjava. Čini mi se najprikladnijim od njih: "Ne znam kakav će biti Treći svetski rat, ali sigurno znam da će biti poslednji." Međutim, ako govorimo o broju pretnji našoj zemlji, oni ne postaju manje. Sjedinjene Države su se već povukle iz dva važna ugovora o kontroli nuklearnog oružja. Za sada ostaje sporazum START-3, o kojem se takođe raspravlja u SAD: obnoviti ga ili ne obnoviti? Zbog ovakvog pristupa svet postaje nepredvidiviji i manje siguran. Na trenutnom nivou informatizacije i automatizacije greške u sistemu upravljanja oružjem su veoma verovatne. Zato su se pitanja bezbednosti informacija pojavila nedavno. Kad ste svesni svoje ranjivosti i zainteresovani ste da održavate ravnotežu i univerzalnu jednaku sigurnost, morate da okrenete glavu. A kad mislite da po inerciji SAD i dalje veruju da se ravnoteža snaga razvija u njihovu korist, mogu nam pasti na pamet razne ideje, uključujući i one koje nisu baš razumne. U ovoj situaciji vidim glavnu pretnju, a ne samo za Rusiju. Na današnjem nivou informatizacije i automatizacije postoji velika verovatnoća grešaka u sistemu upravljanja oružjem. Zato su se pitanja bezbednosti informacija pojavila nedavno. Kad ste svesni svoje ranjivosti i zainteresovani ste za održavanje ravnoteže i univerzalne jednake sigurnosti, natera vas da okrenete glavu. A kad mislite da SAD po inerciji i dalje veruju da se ravnoteža snaga razvija u vašu korist, mogu vam pasti na pamet razne ideje, uključujući i one koje nisu najrazumnije. U ovoj situaciji vidim glavnu pretnju, ne samo Rusiji.
U Kijevu se povremeno mogu čuti pretnje "trijumfalnim ulaskom u Moskvu na tenkovskom oklopu". Postoji li opasnost od direktnog vojnog sukoba između vojski Rusije i Ukrajine?
Gen. Sergej Šojgu: Ne želim čak ni da razmišljam o tome. Zaista se nadam da ukrajinski narod i ukrajinske vlasti imaju volju, snagu i sposobnost da ohlade vruće glave koje pozivaju na takve gluposti i lude zavere. Jednom kada ekstremisti u Ukrajini moraju nestati. Šteta što to nije učinjeno pre. Ali da se vratimo na vaše pitanje. Ukrajinci su naš bratski narod. Rođaci moje mame su iz Ukrajine. Moj deda je tamo sahranjen. Moja majka je preživela okupaciju tamo. Iz Ukrajine su braća moje majke otišla na front. Usput, kršten sam u petoj godini života u jednom od hramova grada Stahanova u Luganskoj oblasti. Apsolutno sam uveren da ćemo živeti u miru i dobrom susedstvu s ukrajinskim narodom. Siguran sam da će doći vreme.
Da li se proces transformacije u našim oružanim snagama može smatrati završenim? Ili je koncept „vojne reforme“ još uvek relevantan za našu zemlju?
Gen. Sergej Šojgu: Koncept "vojne reforme" uvek bi trebao biti važan za Rusiju. Svet oko nas se neprestano menja. I moramo veoma osetljivo pratiti te promene i sami sebe menjati. Šta ako se ne dogodi, možemo videti iz primera naše nedavne istorije. Na početku našeg razgovora s pravom ste primetili da je donedavno ruska vojska bila u neredu. Zašto se ovo dogodilo? Postoje trenutni razlozi koje svi znaju. To je duboka kriza celog društva i države 1980-ih i 1990-ih. Brzo povlačenje trupa i opreme iz istočne Evrope na potpuno neuređene lokacije. Nedostatak stanova. Moralna patnja i ponižavanje onih koji su se celog života pripremali za odbranu svoje domovine i odjednom se suočili sa potpunim kolapsom svojih planova i perspektiva, uzaludnošću i nedostatkom zaštite države.
Ali ono što se dogodilo bilo je drugih, dubljih razloga. Nismo razumeli na vreme i dugo nismo razumeli suštinu onoga što se dešava oko nas. Dozvolit ću sebi da još više oštrim svoju misao. Da je Zapad nastavio da deluje kako je započeo za vreme Gorbačova, da je ispunio sva svoja obećanja i da nije gurnuo NATO sve bliže i bliže našim granicama, da nije odmah proširio svoj uticaj u susednim zemljama i da se ne meša u unutrašnje stvari naše zemlje. , čini mi se da su na kraju uspeli u svemu. Mogli su rešiti problem koji su sebi postavili - zadatak uništenja i porobljavanja naše zemlje. Baš kao što je to slučaj i sa "mladim Evropljanima" i bivšim sovjetskim republikama.
Dakle, sa vaše tačke gledišta, imamo sreće da je Zapad vrlo rano otkrio svoju istinu, što je daleko od "vegetarijanskih" namera?
Gen. Sergej Šojgu: Imali smo sreću u tome što smo se ipak uspeli zaustaviti na vreme. Kao što sam rekao, proces vraćanja zdravog razuma počeo je 1999. godine. Polazeći od ovog trenutka bilo nam je teško, ali ipak smo postigli da je svet danas prestao da bude unipolarni. To, naravno, boli Zapad, koji čini sve napore da povrati svoj monopol na uticaj u svetu. Jedni veruju da je otvorena raširena opozicija sa Zapadom počela tek pre pet godina, iz Ukrajine i Krima. Ali to je greška. Preporučujem detaljno sećanje na ono što se tačno dogodilo 90-ih, 2008. i 2013. godine. Kakve gluposti nisu rečene i napisane o nama dok smo se pripremali za Olimpijske igre u Sočiju? I nikako nije bila manifestacija informacijskog rata.
Ne želim da idem posebno duboko. Ali sa moje tačke gledišta, poenta onoga što se događa je sledeća: obrasci i algoritmi već su dugo stvoreni na Zapadu da bi zbacili bilo koji pravni autoritet u bilo kojoj zemlji koji im se ne sviđa. Naravno, sve se to radi pod transparentom promovisanja demokratije. Dakle, u kojoj se zemlji ova "demokratija" uspostavila? U Iraku, Avganistanu ili Libiji? Ili su u bivšoj Jugoslaviji bili prisilno podeljeni u šest zemalja i njihovo "demokratsko" bombardovanje 1999. godine. Nakon svake američke intervencije, možete jednostavno zaboraviti na suverenitet i nezavisnost. Da li iznenađuje nekoga da u Libiji većina naftnih polja pripada američkim ili američkim kompanijama pod kontrolom? Naše zapadne kolege vole da optužuju Rusiju da je tamo vodila nekakav „hibridni rat“. Ali moram reći da i sam Zapad vodi prave hibridne ratove.
Američki vojni budžet deset je puta veći od ruskog. Da li se Rusija u principu može efikasno suprotstaviti Americi u takvim okolnostima?
Gen. Sergej Šojgu: Naš glavni komandant je odgovorio na ovo pitanje temeljno i razumno. Ne samo zato što može, već se Rusija već efektivno protivi Americi. Otpor je moguć zahvaljujući našoj nauci, industriji i našim novim dostignućima. I uz sve to, ne pokušavamo da se takmičimo sa njima na svim frontovima. Ako vidite američki vojni budžet, shvatićete da oni imaju ogromne troškove za razne baze razbacane po svetu. Amerika ima 170 takvih baza. Američka cena operacije u Avganistanu skoro je jednaka našem godišnjem budžetu za odbranu. SAD troše ogroman novac na privatne vojne kompanije i grupe nosača aviona. Ali da li je Rusiji zaista potrebno pet do deset grupa aviona, ako nikoga ne napadnemo? Potrebni su nam resursi koji bi se potencijalno mogli upotrebiti protiv sličnih neprijateljskih grupa u slučaju agresije na našu zemlju, a to je neuporedivo jeftinije i efikasnije.
Upravo sam vam dao nekoliko posebnih činjenica. Ali čak i ako izađemo iz njih, jasno je da ne trebamo upoređivati svoj budžet za odbranu sa američkim. Po veličini budžeta za odbranu, generalno smo tek sedmi na svetu. Saudijska Arabija i Japan, usput, prednjače u ovom pokazatelju. Glavna stvar je da smo prilično efikasni u svojim vojnim troškovima, koje vrlo precizno troši i nadgleda naš glavni komandant.
Vaš bivši kolega iz Vlade i sadašnji šef Računovodstvene komore, Aleksej Kudrin, povremeno se nadovezao na tezu da trenutni nivo potrošnje na odbranu i troškove vojne industrije predstavlja veliko opterećenje za rusku ekonomiju. Šta vi mislite o ovome?
Gen. Sergej Šojgu: U sovjetska vremena to je bilo delo Mihaila Mihajloviča Žvanetskog. Bukvalno ga se ne sećam, ali poenta je bila da imamo kobasice i da imamo puno ljudi. Pantalone su male, a ima nas puno. Nemamo dovoljno sapuna, a ima nas puno. Zaključak: Trebali bismo biti manji. Plakati o činjenici da imamo naduvani budžet za odbranu se, čini se, temelji na vrlo sličnoj logici. Naime, ne treba se bojati velikih troškova, već malih prihoda, zbog čega ekonomisti moraju da rade. Ne tako davno bilo je modno govoriti da je naša poljoprivreda "crna rupa" koja troši sav novac uložen u nju, ali nema efekta. Sada, iz nekog razloga, oni više ne razgovaraju o ovoj „crnoj rupi“. Sada su svi ponosni što imamo velike useve i useve i da sami hranimo zemlju.
Ali da se vratimo na poslove vojske. Naše oružane snage su već smanjene za gotovo polovinu. Pozvani smo da se vodimo određenim nejasnim kriterijumima, od kojih su mnogi, nerazumno mnogi, preuveličani. Ali takve jedinice ne poznajem. Ali moram se setiti armijskog morala kakav je bio 2012., a ne gladnih 90-ih. Tada je protiv ministra odbrane podneseno 124.000 tužbi. To je uprkos činjenici da smo u to vreme imali 157.000 zaposlenih. 80% ovih tužbi bilo je za kasne naknade od tri do pet dana ili više. Da li vam to ide u glavu?
Naravno, državna sredstva treba stalno štediti. Kada smo se ubrzo nakon mog imenovanja na mesto ministra zbližili sa našim stambenim i komunalnim preduzećima, shvatili smo da ne postoji računovodstvo za naše resurse. Čim je ugrađeno 120.000 metara, troškovi stanovanja i komunalija znatno su opali. Zašto nam nijedan pametni ekonomista, trgovac ili finansijer nije rekao da u vojsci nema mernih uređaja. Vojsci, što znači i državi, mi smo jednostavno skinuli tu zamku.
Mogu vam dati još mnogo primera uštede vlade, počevši od naizgled elementarnih. Zašto jednogodišnjem vojniku treba šiti kompletne uniforme za front, a to su vunena oprema, pantalone, kapa, komplet košulja i čizama, a obući će ih u najboljem slučaju jednom? Oslobodili smo se šivenja takvih setova kako bismo osigurali više od pola milijona vojnika svake godine.
Stoga predlažem da se ne radi o kontradiktornim opštim tezama, nego o konkretnim i hitnim pitanjima i slučajevima. Samo reći „odbrambeni troškovi su preveliki“ odavno je način. To je isto kao i nošenje životnih jakni u današnjim životnim uslovima, koje se smatraju najnovijom modom 1972. godine. I generalno, kako jedan klasik kaže, „razgovarajmo o ukusu ostrige sa onima koji su ih jeli“.
Specifično i revolucionarno pitanje: da li je prekid obavezne vojne službe dobar za Rusiju?
Gen. Sergej Šojgu: U principu, moguće je. Ali ne mislim da je ta odluka tačna. Apsolutno sam uveren da bismo u svakom slučaju trebali imati određeni broj vojnika sa rokom. U bilo kojoj suverenoj državi, pored aktivnog profesionalnog vojnog osoblja, mora postojati i mobilizaciona rezerva među građanima. Zbog takve rezerve, u slučaju ratne pretnje, moguće je prilično brzo ojačati oružane snage. Da bi se formirala takva rezerva, organizovana je vojna obuka muške populacije.
Pored toga, ljudi osećaju da su uključeni u zaštitu svoje zemlje. A ako vojsku vide samo kao jedan od načina da dobro zarade, sigurno neće imati visok moral.
Hitna ili vojna služba jedan je od efikasnih oblika vojne obuke građana, njihovo razvijanje vojnog znanja direktno u jedinicama. Nema ništa neobično i zastrašujuće u tome. Tako je bilo i tokom istorije, ne samo u Rusiji. U Izraelu svi mladići i devojke služe i niko nije ogorčen zbog toga. Druga stvar je da će ruska vojska neminovno postati profesionalna. Već danas imamo niz profesionalaca među običnim i naredničkim osobljem, što premašuje broj onih koji su došli na odsluženje vojnog roka.
U budućnosti će se ravnoteža još više promeniti prema profesionalcima. Ne polazim od određenih apstraktnih ideoloških principa, već iz potpuno pragmatičnih razmatranja. Postoji tehnika koju može da obavlja samo specijalista, čija obuka traje od osam do osamnaest meseci. Takav stručnjak jednostavno ne može biti u upravnom odboru. Ali ne možemo ga kuvati osam meseci a da nam potpuno služi četiri meseca.
Da li je problem maltretiranja zastareo u vojsci?
Gen. Sergej Šojgu: Sada u vojsci jednostavno nema terena za maltretiranje. Naravno, postoje slučajevi huliganstva u porodici i kasarni. Ako postoji želja, ovi slučajevi se mogu desiti bilo gde i o njima će se razgovarati.
Kao, gledaj, jedan vojnik je udario drugog. Ali takve su situacije mnogobrojnije među civilima u bilo kojem gradu. Glavna stvar je da je, ponavljam, u našoj milionskoj armiji zločina, broj velikih zločina mnogo manji nego u bilo kojem gradu sa milion ili više stanovnika. A ovo je čista statistika.
Da li ste uspeli da prevaziđete kolaps u sistemu vojnog obrazovanja?
Gen. Sergej Šojgu: Zadovoljan sam onim što smo uspeli da učinimo sa sistemom vojnog obrazovanja, ne samo visokog, već i pred-univerzitetskog. 2. septembra otvorene su redovne obrazovne ustanove, kadetska škola Kemerovo, izgradili smo je za samo šest meseci i internat za učenike u Sankt Peterburgu. Sledeće godine ćemo otvoriti novu školu u Kalinjingradu i tako dovršiti predsednikov nalog da stvori podružnicu Nahimove škole za svaku flotu. Izgradili smo potpuno novu Akademiju strateških raketnih snaga. Ovo je jedna od najsavremenijih obrazovnih ustanova. Završili su obnovu Vojnomedicinske akademije u Sankt Peterburgu i stvorili ultramodernu multidisciplinovanu kliniku sa odeljenjem za kibernetičku medicinu radi obuke profesionalaca iz telemedicine.
Vazduhoplovna škola u Rijazanu skoro je potpuno promenila svoj izgled i bazu obuke. Zbog svega toga i mnogo više, dostigli smo nivo regrutovanja službenika u našim obrazovnim ustanovama. I ove godine je ovo prvo diplomiranje potrebno za vojsku sa naših akademija i viših vojnih škola. Podsećam vas da je sve to strogo sinhronizovano sa snabdevanjem trupa modernom vojnom opremom i drugim oružjem i stvaranjem vojne i socijalne infrastrukture.
Prošle godine je stvorena Generalna vojno-politička uprava. Šta je prouzrokovalo tako očigledan povratak sovjetskoj praksi kada je postojao GlavPUR?
Gen. Sergej Šojgu: Sovjetski GlavPUR i trenutna vojno-politička administracija su "dve velike razlike". Potreba za stvaranjem nove administracije postala je očigledna kada smo videli kako se Zapad aktivno meša u poslove vojske i oni su se mešali potpuno neprimetno i besramno. Vojska je vojska. Ako uronite u istoriju, propadanje mnogih država počelo je raspadom vojske. Imamo posebne jedinice koje vrše posebne operacije. U tim operacijama se dešava da se momci povrede i umru, kao u drugim jedinicama. Sada zamislite da neki ljudi iz inostranstva počnu da se mešaju u svoje porodice i odlaze na njihova groblja. Pokušaja probijanja u naše komunikacijske mreže ima nekoliko stotina dnevno. Isto tako lažne vesti o našem ministarstvu i oružanim snagama koje se bacaju u informacioni prostor naše zemlje i sveta. Ili smo pogodili bolnicu, onda se navodno pripremamo za okupaciju određene zemlje. Već smo razgovarali o hibridnim ratovima. Ovo je jedno od oruđa hibridnih ratova, jedna od vrsta oružja koje se koristi protiv nas. Na primer, u Talinu je stvoren NATO centar za izvrsnost u računarskoj bezbednosti, a NATO strateški komunikacioni centar u Rigi.
Smisao takvih akcija je pokušaj stvaranja raspoloženja u vojsci, poput one koja je postojala u, recimo, vojsci 1916. godine. To se mora oštro suprotstaviti. A da bi pružili taj otpor stvoreno je menadžment koji ste nazvali "novim GlavPUR-om". Želim da vas uverim da, za razliku od svog sovjetskog prethodnika, „novi GlavPUR“ ne ulazi u lične dosijee vojnog osoblja u koje ne mora da ulazi. Umesto toga, ovo telo uspostavlja normalan život u garnizonima. Kulturni i kreativni život, odnosi časnika i vojnika, odnosi mladih sa vojskom - sve je to u nadležnosti nove administracije. Na primer, počeli smo da stvaramo Patriot parkove. Naizgled jednostavno, stvar, ali vrlo efikasno. Pre tri godine započeli smo stvaranje Junarmije, a danas broji više od 500 000 dečaka i devojčica. Ove godine odlučili smo da stvorimo dečije i omladinske patriotske kampove za letnju rekreaciju i sport. Šest stotina šezdeset takvih kampova pojavilo se ove godine. To je takođe smisao „novog GlavPUR-a“.
Vratimo se visokoj politici. Poslednjih godina Rusija i Amerika nisu bile u stanju da uspostave dijalog na najvišem političkom nivou. Kako profesionalne vojske dveju zemalja pronalaze zajednički jezik?
Gen. Sergej Šojgu: Tamo gde je to neophodno, na primer u Siriji smo u svakodnevnom kontaktu. A mi se apsolutno razumemo i ne prelazimo liniju za koju smo se dogovorili da ne prelazimo. Usput, u Siriji smo u stalnom kontaktu ne samo sa američkom vojskom, već i sa vojskom Turske i Izraela. Takođe imamo kontakte sa američkom vojskom na nivou Generalštaba. Takođe, ovi kontakti su uglavnom konstruktivni. Zaista se nadam da ćemo mi i SAD doći u kontakte višeg nivoa. Naravno, promene u ministrima odbrane Sjedinjenih Država i njihovim saveznicima takođe se moraju uzeti u obzir. Postoje neke poteškoće u stvaranju bliskih radnih odnosa.
U 2015. turska vojska oborila je naš bombarder. Danas Turskoj isporučujemo najsavremenije oružane sisteme. Razumem da se državni interesi stalno menjaju i tu nema osećaja. Ali hoće li se naša saradnja sa Turskom okrenuti protiv nas u budućnosti?
Gen. Sergej Šojgu: Verujem da ste u većem delu odgovorili na postavljeno pitanje i sve se kreće, ništa nije na mestu. Na ovo što ste rekli dodaću samo staroj narodnoj mudrosti da niko ne bira komšije. Možete odabrati svoju ženu i prijatelje, ali ne i komšije. Sa komšijama je bolje živeti u miru i harmoniji i nekako zajednički obezbediti zajednički prostor. U današnjem kontekstu, Rusija i Turska dele zajedničke interese i zajedničke pretnje u vidu horde terorista. Protiv ove pretnje, kao što pokazuje praksa, bolje je boriti se zajedno.
Ove jeseni obeležava se sedam godina od vašeg imenovanja za ministra odbrane. Da li se sećate svojih prvih misli i osećanja nakon što vam je predsednik ponudio ovo mesto?
Gen. Sergej Šojgu: Naravno da se sećam. U to vreme sam radio kao guverner Moskovske oblasti. Pripremao sam se za posao koji će mi omogućiti stvaranje i sprovođenje projekata koji su mi dugo vremena padali na pamet, uključujući i preko Ruskog geografskog društva. Moram priznati, predsednikov prijedlog za mesto ministra obrane bio je vrlo neočekivan. Takođe sam osetio težak teret odgovornosti. Razumem da mi je predsednik ukazao veliko samopouzdanje, što pokušavam da opravdam.
Znam da ne volite da kritikujete svog prethodnika Anatolija Serdjukova. Ali kako možete proceniti šta ste nasledili od njega? Je li taj prtljag bio uglavnom pozitivan ili uglavnom negativan?
Gen. Sergej Šojgu: U pravu ste da se nikad nisam bavio i neću se baviti kritičkim ocenjivanjem rada mojih bivših i sadašnjih kolega i prethodnika. Pridržavam se ovog pravila jer, kao nijedan drugi, znam koliko je težak ovaj posao. Naravno, u ovom radu mogu biti greške i pogrešne procene. Sigurno ih imamo. Jedini način da se ne zavedete je, kao što znate, da ne radite ništa, što je samo po sebi već velika greška.
Vi niste samo glavni čovek sa dugim poverenjem ruske vlade. Vi ste ministar koji je tokom godina održavao zapanjujući nivo popularnosti u društvu. Kako sličan „Šojgov fenomen“ objašnjava sam Šojgu?
Gen. Sergej Šojgu: Čini mi se da će biti pogrešno i neskromno ako započnem govor o „fenomenu“. Mogu vam reći jedno: gde god sam radio, uvek sam težio da radim maksimalno efikasno i postižem rezultate. To može biti zbog činjenice da su me roditelji odgojili na taj način ili iz moje prve profesije kao inženjera, koja zahteva da dobijete konkretan rezultat - pokretanje. Mene više zanima koliko sam efikasna i korisna. Mnogo je važnije govoriti o popularnosti oružanih snaga. Da bi to postigli, desetine hiljada mojih kolega ulažu ogromne napore, i na tome sam im veoma zahvalan. Formirali smo dostojan korpus zapovjednika oružanih snaga, komande armijskih okruga i borbenog oružja. Mnogo se okupljamo.
U trenutnoj eri unutrašnjeg političkog propadanja, lažnih glasina, koje nisu nužno potkrijepljene stvarnim činjenicama, „otkriće“ različitih političkih ličnosti je posebno popularno. To je uticalo i na tebe. Šta vi mislite o tome?
Gen. Sergej Šojgu: Što se tiče mog ličnog stava prema širenju lažnih vesti, često možete čuti: tužite ih. Ali današnja situacija deluje apsurdno. Na primer, neko vas je prevario i morate da idete na sud, a onda mesecima, na zadovoljstvo drugih, ovo se izvlači u javnost i morate da dokažete da ste namerno prevareni. Ako nacrtate dolar na toalet papiru, niko neće posumnjati da nije stvaran. I šta više, nećete završiti na sudu? Pa zašto se novine ne bi mogle suditi za iskrene laži? Nešto se može učiniti bez toga. Ima dosta njihovih dela, mana i podviga. Vanzemaljci i više su već izumljeni, pa nema potrebe za više.
Nikada nisam bio zagovornik za raspravu o glasinama, tračevima i klevetama. Ali ovde ću vam reći moj stav prema tim parolama. Sasvim je jednostavno, ali može se činiti pomalo neočekivano. Sve ovo podseća na ponavljanje kampanje masovnog poricanja iz 1937. godine. Zašto su onda to napisali? Neko je hteo da zauzme mesto onoga o kome je pisao. Neko je težio drugačijem cilju. Danas je ista stvar. Imamo mnoštvo reklamnih beleški od unutrašnjih i eksternih kupaca.
Kažu da imate mnogo državnih nagrada. Ako nije tajna, koliko onda? I da li pravilno razumem da je pre nekoliko dana prošlo 20 godina od kada ste dobili Zvezdu heroja?
Gen. Sergej Šojgu: Mnogo ili nekoliko nagrada koje sam dobio ne mogu da ocenjujem. Generalno, nije nam retko da tokom života razgovaramo o takvim stvarima. Ako kažem da imam nekoliko nagrada, onda će svi reći da sam bezobrazan. Ako kažem toliko ljudi, ljudi će reći, pogledajte ga, hvali se. Nemam nagrada za rođendan. Sve su to za mene skupo i časno. Posebno sam ponosan na narudžbinu koja sada nedostaje - "Za ličnu hrabrost". Ponosan sam na Zvezdu heroja koju zaista imam 20 godina.
Mnogi moji podređeni u Ministarstvu odbrane imaju više nagrada nego ja. I smatram da je apsolutno tačno. Pravovremena i pravična procena rada podređenih je moja direktna odgovornost. Ali ako ste zainteresovani, tada sam za vreme dobio dve nacionalne nagrade i ponosan sam na njih.
Šta radi vaša porodica - supruga i ćerka?
Gen. Sergej Šojgu: Nisam zagovornik puštanja nekoga u vaš lični život. I uz dužno poštovanje prema vama, neću vas ni pustiti. Mogu samo reći da članovi moje porodice žive potpuno normalan, dostojanstven život, uključeni u posao koji vole. Naravno, nikad im nije bilo lako. Zamislite da je tokom moje službe jedna ćerka promenila šest škola u različitim gradovima, a ostale četiri škole. Nepotrebno je reći da su sa ocem imali lep život. Veoma sam ponosna na svoje ćerke.
Da li je tačno da ste uveli "zabranu" za Ministarstvo odbrane?
Gen. Sergej Šojgu: Teško je to učiniti u bilo kojem ministarstvu. U mojoj praksi je, naravno, bilo nekoliko slučajeva zabrane. Takvi slučajevi su bili u Neftegorsku na Sahalinu, u Lensku, kada je bilo potrebno da se ispuni zadatak koji je predsednik postavio za podizanje smeštaja žrtvama poplava više od 40.000 ljudi u 100 dana ... Što se tiče Ministarstva odbrane, ja to uopšte ne koristim. A odbrana je struktura u kojoj uzimaju primer vođe. Postepeno, u našoj zemlji se to proširuje na sve veze.
Igrate hokej i prema glasinama ne suzdržavate emocije. I šta radite kad predsednik ili neko iz „olimpijskog“ napada?
Gen. Sergej Šojgu: Ni predsednik, ni bilo koji „olimpijac“ me ne napadaju, jer igram sa njima u istom timu. Što se tiče članova protivničkog tima, to je, naravno, druga stvar. Hokej je hokej, igra je igra. Ali oni sa kojima igramo su ljudi koji razumeju da hokej nije naš glavni posao i naše glavno zanimanje. Naše glave su radno sredstvo. To nisu "upareni organi", moraju biti zaštićeni. Naravno, nikada nećemo postati profesionalni hokejaši. Ali volimo da igramo hokej. U osnovi volimo da se bavimo sportom. Za nas je hokej pre svega kolektivna komunikacija, to je svlačionica, to su razgovori, komunikacija posle hokeja, pre hokeja, ovo je diskusija o sportskim vestima. Kad su u NHL-u, Ovečkin, Malkin, Kovalčuk obično igraju s nama ... Igranje sa njima je poput šale.
Igranje sa legendama je, naravno, neverovatno. Koji spektar emocija osećate kada sedite na istoj klupi sa Aleksandrom Sergejevičem Jakuševim. Da bih gledao njegovu igru, recimo, 1972. godine, prešao sam nekoliko kilometara peške i iskopao nekoliko vreća krompira na njegovom placu da bih gledao utakmicu. Sada je Aleksandru Sergejeviču više od 70 godina, ali još uvek ide na led.
Imate li vremena za razgovor sa starim prijateljima? I ako jesu, ko su oni?
Gen. Sergej Šojgu: Naravno, razgovaram sa starim prijateljima. Ne tako često koliko bismo želeli, ali komuniciram. Tačno, neki više nisu živi. Dešavalo se da sam u vrlo mladoj dobi već upravljao gradilištima. I moji prijatelji i učitelji su u pravilu bili stariji ljudi. Zaista cenim odnose sa njima i sećanja na zajednički rad. A kad dođem u ove krajeve, sigurno ću ih upoznati.
Proći će 30 godina od kada sam postao član vlade Rusije. Cenim odnos sa Viktorom Černomirdinom i Evgenijom Primakovom. Ja sam ih smatrao i još uvek ih smatram starijim prijateljima i, na mnogo načina, učiteljima. Naravno, u to vreme stekao sam puno prijatelja. Često se opuštam sa Sergejem Lavrovim, igramo zajedno sport i razgovaramo o svim našim poslovima istovremeno. Uzgred, on je uvek izvor i divan pripovedač najnovijih viceva.
Tokom godina mog rada u Ministarstvu odbrane, oformili smo odličan tim mojih zamenika, gde su svi u svojoj oblasti odgovornosti pravi profesionalni i pouzdani prijatelji. Imamo posebno poverljiv odnos sa Valerijom Gerasimovim. Veoma mudar čovek i moj prijatelj.
Ne možete bez prijatelja. Mora da bude prijatelj. Moji bliski prijatelji su Jura Vorobiov i Ruslan Calikov, što izuzetno cenim. Jura je sada zamjenik Valentine Matvienko u Veću Federacije, s kojom sam dugo godina prijatelj.
A šta je glavni san ruskog ministra odbrane?
Gen. Sergej Šojgu: Povratak u Sibir. Ovo je moj glavni san. A siguran sam da će se to i ostvariti. Želim da se vratim u vreme moje mladosti. Imam dosta nostalgije za Sovjetskim Savezom, ne zbog nekih zasebnih stvari s sloganom, već zbog tog raspoloženja, za duhom koji je tada vladao, posebno u tim mestima. Kada su ljudi u Bratsku satima stajali na hladnoći, napolju, slušajući pesme Jevgenija Jevtušenka, pesmu "Bratska hidroelektrana". Bilo bi glasno, nije bilo mikrofona, a žene su brisale suze ... "ponosni duh građanstva". Razmišljam o tome vrlo često, vrlo često popravim raspoloženje sećam se tih vremena.
Srećom, u našem sadašnjem životu opet ima prostora za realizaciju tako velikih projekata kao što su nekada bile hidroelektrane Komsomolsk-on-Amur, Krasnojarsk i Sajano-Šušenska, glavna linija Bajkal-Amur, veliki kompleksi u regionu Irkutsk, hidroelektrana Bratsk. Bez sprovođenja takvih projekata, teško je usaditi duh kreativnosti. Setite se kako su ljudi pošteno odlazili na sva ta gradilišta.
Zaista se želim vratiti u Sibir i izgraditi još jedan, ili još bolje, još dva grada. I verujem da će mi se san ostvariti.
Amerikanci planiraju gomilanje vojske u Poljskoj, Tramp dao zeleno svetlo. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: logicno.com
