Početkom ove godine u američkim medijima pojavila se vest da Tramp raspravlja na internim sastancima sa svojim saradnicima opciju američkog napuštanja NATO.
Američki predsednik nekoliko puta je izrazito negativno govorio o NATO, tražeći pri tome da sve zemlje uvećaju vojne budžete do dogovorenih dva odsto, kako Amerika ne bi morala da popunjava finansijske rupe koje postoje u vojnom budžetu severnoatlantskog saveza.
Najveću pometnju izazvala je takva Trampova pretnja na samitu NATO prošle godine kad je zapretio da će on sam da povuče SAD iz NATO. Na stranu to što Tramp smatra da kao američki predsednik poseduje svu izvršnu vlast za ovakvu unilateralnu izvršnu odluku, dok mu drugi to osporavaju, jer je jasno da bi bilo kakva odluka zauvek promenila odnose i konfiguraciju u NATO.
Sličnu poruku, ali govoreći o drugoj stvari, Tramp je uputio pre nekoliko dana sa govornice Generalne skupštine UN.
„Mudri lideri uvek stavljaju dobrobit sopstvenog naroda i zemlje na prvo mesto“, poručio je predsednik SAD Donald Tramp na 74. zasedanju Generalne skupštine UN u NJujorku i pozvao zemlje širom sveta da odbace globalizam.
„Budućnost ne pripada globalistima. Budućnost pripada patriotama. Budućnost pripada suverenim i nezavisnim nacijama, koje štite svoje građane, poštuju svoje susede i poštuju razlike koje svaku zemlju čine posebnom i jedinstvenom“.
Svoj treći govor pred Generalnom skupštinom UN, američki predsednik iskoristio je da uputi poruku da je samoopredeljenje pojedinačnih nacija važnije od saveza i globalizacije.
„Ako želite slobodu, ponosite se svojom zemljom, ako želite demokratiju držite se svog suvereniteta. Ako želite mir, volite svoju naciju“.
Za razliku od Trampa, koji je na zasedanje UN došao s glavnom porukom protiv globalizma, a u korist nacionalne i državne suverenosti, Evropa je izašla sa veoma širokom platformom koja je direktno u suprotnosti sa Trampovom apologijom nacionalne suverenosti. Francuski predsednik Makron izašao je sa sasvim suprotnom inicijativom za stvaranje Saveza za multilateralizam. To je francusko-nemačka inicijativa koja je proistekla iz Ahenskih sporazuma.
Posle početnog oklevanja, ovoj inicijativi pridružila se i Velika Britanija, koja nije htela da se nađe na strani suprotnoj od Trampove. Savez će predstaviti nemački ministar spoljnih poslova Haiko Mas i njegov francuski kolega Drion, sa idejom da se spreči, kako je Drion rekao, divljanje u svetu i napuštanje pravila poretka koji je stvoren posle Drugog svetskog rata. Nemački ministar je odbio tvrdnje da je inicijativa usmerena protiv SAD i američkog predsednika Trampa, ističući da može da joj se pridruži svako ko želi.
Opet, na drugoj strani, dovode se u pitanje nemački i francuski motivi, jer se navodi da su Francuska i Nemačka najveći rofiteri status kvoa. Izbor između nacionalne suverenosti i multilateralizma imaće sasvim različite posledice za sve aspekte evropskih integracija, pa time i po bezbednost.
Posledica prvenstva patriotizma i nacionalne suverenosti za Ameriku jeste okretanje privremenim i izbegavanje stalnih vojnih saveza, kako su to još tražili DŽordž Vašington i Tomas DŽeferson. Zbog toga, različite institucije, pa i sam NATO, počeli su da razmatraju opcije, šta bi se dogodilo, ukoliko bi Amerikanci zaista napustili NATO?
Nemačka fondacija Kerber zajedno sa vašingtonskim Institutom za strateške studije (IISS) objavila je analitički papir na osnovu simulacije koju je održala ovog leta i nastojala da nađe odgovor kako bi Evropljani na to reagovali. U scenariju pojavile su se krize na jugu (Balkan) i na istoku (Ukrajina, Poljska). U simulaciji, koja je održana u julu ove godine, učestvovali su predstavnici Francuske, SAD, Nemačke, Poljske i Velike Britanije.
Pre ove igre, američki IISS razradio je u maju scenario na istovetne teme, samo što je u ovom slučaju bila okupirana Litvanija i delovi Poljske koji se graniče s Kalinjingradom. Za odbranu od Rusije bila bi potrebna četiri korpusa, ali bi ostatak NATO mogao da računa samo na jedan. Nedostaje i dugometna artiljerija i protivraketna odbrana. Visina troškova koja je potreban za NATO bez SAD kako bi bio sposoban da se suprotstavi ruskoj invaziji, procenjena je na 357 milijardi dolara.
Pošlo se od pretpostavke da je konflikt eskalirao u maju 2021. u jednoj članici NATO na Zapadnom Balkanu, kad je “naoružana grupa, podržana od proruske opozicione partije zauzela Parlament i zahtevala da zemlja izađe iz NATO i da se ponovo održe parlamentarni izbori“. Nakon toga su širom zemlje počele demonstracije koje su podržale ove zahteve. Premijer, koji se našao u kućnom pritvoru, pozvao je EU i NATO da intervenišu.
Nekoliko desetina stranih vojnika bez oznaka, “identifikovanih kao ruski oficiri obaveštajne službe, ušlo je u zemlju i doputovalo u prestonicu da podrži agitatore“, dok su “luke koje su strateški locirane za izlazom na Mediteran, blokirali ruski ratni brodovi“.
Američki sekretar za odbranu ponovio je da SAD neće preduzeti nikakvu vojnu akciju i da se umesto toga bavi povlačenjem preostalih snaga iz Evrope. Predsednik Putin upozorio je na svako zapadno mešanje i ponudio svim evropskim državama bilateralne ugovore o bezbednosti.
Ovaj scenario jasno podseća na nešto što se već dogodilo u Crnoj Gori, ali je zanimljiv po tome što smešta pretnju krizom na Balkan, kad ovaj region postaje evropsko bure baruta kao i u ranijim vekovima. Implikacije po region nisu bile predmet interesovanja istraživanja, ali jasno je da bi i region bio uključen u veliku igru gde postoji svakako i mesto za Srbiju.
Najkraći odgovor je da EU jeste voljna, ali je upitno koliko je sposobna. Većina učesnika prvo se fokusirala da svim mogućnim sredstvima odvrati SAD od napuštanja NATO, nudeći SAD koncesije koje ranije nisu ni mogle da se zamisle, od ustupaka u trgovini, do snabdevanja energijom. Ali, šta ako ni to ne pomaže?
Većina timova se saglasila da preostale članice NATO ne bi mogle da se slože o upotrebi člana 5, koji se odnosi na zajedničku odbranu. Umesto toga bio bi primenjen član 4, koji predviđa ad hok koalicije i konsultacije. Amerika bi poručila EU: „Vi sada vodite igru, mi smo van“.
Francuska bi aktivno pokušala da zaustavi nemire na Zapadnom Balkanu, anticipirajući nedostatak konsenzusa među preostalim članicama NATO, pa bi koalicija voljnih trebalo da povedu svaku vrstu vojne akcije. Mogućne mere bi uključivale slanje francuskih specijalnih snaga da bi se demonstrirala moć na moru i vazduhu uz ciljane sankcije. Francuska bi istovremeno pokušala da smanji tenzije prema Rusiji preko diplomatskih i drugih kanala, ali bi se uzdržala od svakog ustupka Rusiji kad je reč o evropskoj bezbednosti.
Nemačka bi krizu na Zapadnom Balkanu smatrala “testom za evropsku bezbednost” i podržala delovanje na osnovu člana 5, kako bi se “sprečio hibridni rat u NATO članici”. Mere koje bi trebalo da spreče Rusiju od mešanja uključuju politički pritisak, ekonomske sankcije i vojne akcije, dok bi Berlin pokušao da ubedi SAD da se uključi u ove akcije.
Nemački tim je ukazao na verovatnu pojavu različitih zona bezbednosti kad je reč o ruskoj akciji u istočnoj Evropi i prihvatili značajan manjak vazdušne i raketne odbrane koji bi doveo do rizika za Nemačku i druge nenuklearne države u Evropi. Berlin bi zamolio Francusku i Veliku Britaniju da prošire svoj nuklearni kišobran na druge evropske zemlje. Nuklearno oružje za Nemačku ostalo bi van rasprave, zbog snažne unutrašnje opoziciju tom pitanju.
Za buduću evropsku bezbednost, nemačka bi predložila da se zadrži vojna struktura NATO, čak i bez SAD, ali komplementarna sa budućim razvojem evropske odbrane.
Poljska bi smatrala rusku akciju na Balkanu delom šire ruske strategije destablizacije, koja utiče i na poljsku bezbednost. Odlučan odgovor bi zahtevao demonstraciju političke i vojne moći kako bi se pokazala volja i spremnost NATO da deluje. EU bi trebalo da usvoji ekonomske sankcije protiv Rusije i uspostavi policijsku misiju.
Velika Britanija bi krizu na Balkanu videla kao vododelnicu NATO i predložila hitno i snažno reagovanje. To bi uključivalo raspoređivanje britanskih snaga i snažnu britansku ulogu u sprečavanju ruskog uticaja, uključujući snage specijalnih snaga, jačanje pomorskog prisustva i ciljane sankcije.
Pošto smatra da bi došlo do nesuglasica unutar NATO, Velika Britanija bi pozvala na član 4, umesto člana 5, “kako bi se izbeglo diskreditovanje člana 5”.
Pitanje raspodele troškova ponovo bi se vratilo u Evropu. Za Francusku, NATO je mrtav bez SAD, tako da bi francuski predlog bio da je vreme za novu, evropski orijentisanu bezbednost, pri čemu Velika Britanija, i pored Bregzita treba da ostane u strukturama evropske bezbednosti. London sa skepticizmom dočekuje ovu francusko-nemačku inicijativu, jer tamo gde nema armije, nema ni evropskog saveza.
Amerika bi se uključila u međuvremenu, ali na drugi način, bez subvencionisanja EU. Umesto partnerstva u vrednostima, došlo bi do akcionih odnosa koji bi postali normalni u američko-evropskim odnosima. To znači da bi SAD podržavale određene zemlje, ali ne više EU kao celinu.
Amerika u novim okolnostima ima dva osnovna cilja u Evropi: da drži Evropu van ruske i kineske sfere uticaja i da usmeri transatlantske odnose prema više jednakim uslovima. Budući transatlantski odnosi trebalo bi da imaju više prednosti i fleksibilnosti za SAD, omogućavajući pomeranje dugoročne ravnoteže ka indopacifičkom regionu.
Amerikanci bi od Evropljana tražili da sve stave na sto za američke bezbedonosne garancije, uključujući trgovinu, investicije i energetsku politiku. Od Evropljana se očekuje veće angažovanje na Bliskom istoku i Africi, a Vašington bi u budućnosti značajno umanjio preuveličanu globalnu ulogu i izbegavao stacioniranje svojih snaga.
Probleme na Balkanu, Amerika vidi prvenstveno kao evropski problem i ne više kao krizu koja koja bi uvukla Vašington u rat. Tako, SAD treba da slede evropsko vođstvo u rešavanju sukoba u sankcijama, pretpostavljajući da će evropska reakcija biti dovoljno snažna. Osim osude pokušaja državnog udara na Balkanu, SAD bi trebalo da upotrebe i tajne operacije.
Ma koliko to sada neverovatno zvučalo, Trampova ideja ima ozbiljne pristalice u SAD, bez obzira u sumnje u njegove motive. Oni smatraju da je napuštanje NATO najbolja američka opcija, bez obzira što će kratkoročno koristiti Rusiji. Dugoročno, taj potez povećaće bezbednost i Evrope i Amerike jer će američka politika biti nezavisnija, a evropska samostalnija. Ali, izbor između apsolutizacije nacionalne suverenosti i održavanja multilateralizma imaće posledice na sve aspekte evropskih integracija, a posebno na bezbednost, gde Crna Gora, sasvim izvesno, neće biti ni najveća, ni najvažnija pretnja, već se ona nalazi u unutrašnjim odnosima evropskih država.
Anonimni uzbunjivač optužuje Trampovog ličnog advokata! Više o tome OVDE.
Izvor: Danas
