Region je izgubio 30 godina a najmanje toliko je kasnio za savremenim svetom – ocenjuje Šerbo Rastoder, redovni profesor Univerziteta Crne Gore, redovni član CANU, BANU i DANU, u odgovoru na pitanje kako komentariše aktuelne regionalne odnose između država bivše Jugoslavije.

Vidite li, poput pojedinih poznavaoca prilika, savršenu saradnju u održavanju nacionalne netrpeljivosti zarad bogaćenja i profitiranja određene grupe pojedinaca i političke i ostale elite, između, navodno, lažno zavađenih političkih strana, onih koji su na vlasti u gore pomenutim državama? Onih koji sopstvenim narodima nameću nacionalnu mržnju kao osnovni diskurs dok međusobno vrlo dobro sarađuju, pre svega, kada je reč o korupciji?

– Kada je rimski car uveo poreze na klozete, sinu koji mu je prigovarao zabio je glavu u državnu škrinju i pitao ga pokazavši mu novac: „Je li smrdi?“ Saglasno tome interesne elite nemaju moralnih i vrednosnih skrupula koje bi omele njihovu saradnju začetu još u vreme nedavnih ratova. Nacionalizam u toj trgovini dođe kao neka vrsta žiranta i ništa više.

Mislite li da je moguće prevazići konflikte između naroda bivše Jugoslavije, odnosno prevazići te pogubne ciljeve i lažljivost političkih elita?

– Citirat ću Slavenku Drakulić: „Nema pomirenja bez istine.“ A do nje je jako teško, pa i bolno doći. Posebno onda kada su njeni vlasnici „političke elite“. A Vi ste rekli – kakve su. No, slutim, novu „patološku ljubav“ koja će se zasnivati na samoobmanjujućim „istinama“, odnosno ideološkim floskulama onda kada te elite shvate da su iscrpljeni rezervoari „mržnje“. Razumijem da svako, pa i Srbija, „ima svoju istinu“. Ali, ne razumem potrebu da se ona ne provjerava u komunikaciji sa „drugim istinama“. Problem Srbije je samo u tome što se „njena istina“ razlikuje od svih ostalih u regionu, i toga su svesni njeni prometeri koji su je „zatvorili u granicama Srbije“.

Kakav ishod vidite između odnosa Srbije i Kosova, imajući u vidu trenutnu situaciju i njene reperkusije na ceo region?

– Ovde ću se pozvati na jednog, meni dragog beogradskog uglednog intelektualca, koji nažalost više nije među živima, kojeg sam na jednoj večeri u Parizu pitao: „Je l vi zaista mislite da ovakvom politikom možete zadržati Kosovo?“. Odgovorio mi je: „Niko tako nešto ne misli, ali to javno niko ne sme da kaže.“ Mislim negde u podsvesti da je bio u pravu, jer mit o Kosovu u srpskom nacionalnom diskursu ima samo jednu konstrukcionu teško rešivu manu. Ono nije moguće bez Albanaca. A da bi se sa njima našao zajednički jezik, Srbi bi morali da se odreknu mnogo čega iz konstruisanog mita. Da li su na to spremni? Ja to ne znam, osim što mislim da je Kosovo mnogo veći problem Srbiji nego što je Srbija – Kosovu. Vreme je na njihovoj strani i što se to pre shvati, bit će bolje svima. Nova „albanska inteligencija“ na Kosovu više nije ona iz komunističkih vremena nastajala na znoju svojih očeva „šegača drva“, već ona koja govori jezike i završila je najprestižnije univerzitete sveta. To se najbolje vidi na međunarodnim intelektualnim skupovima na kojima oni nastupaju bez kompleksa i kompetentnije od drugih, posebno onih koji im oponiraju iz „patriotskih obaveza“. U tom smislu sam sklon mišljenju da je Srbija napravila diletantsku diplomatsku grešku. Pozivati se na Rezoluciju 1244, a odbijati saradnju sa Hagom, koji je, takođe, institucija UN je shvaćeno kao politika nedopustive selektivnosti u odnosima sa međunarodnom zajednicom. Princip po kojem „priznaješ“ samo ono što ti odgovara i za velesile je luksuz, a za male zemlje neoprostiv „greh“.

Vidite li opravdanost u tvrdnjama da bi rešenje kosovskog pitanja moglo da dovede do nezavisnosti, odnosno otcepljenja Republike Srpske iz BiH?

– Znam da postoje takve spekulacije u glavama neodgovornih romantičara. Ali je to jednostavno neuporedivo. Republika Srpska je rezultat rata i po mnogima i „genocida“. Problem u kojem to ne priznaju oni koji su bili u Beogradu a priznali su to sami akteri događaja (Nikolić, Krstić itd…) jeste apsurd logike koji me obavezuje da promišljam činjenicu po kojoj sam ja možda trenutno jači od vas. Ali, ako sam uspio da objedinim sve protiv sebe – argument sile postaje besmislen. Jer, kako objasniti da učesnici događaja priznaju učešće u „genocidu“, a oni koji su to posmatrali sa pristojne distance tvrde „toga nije bilo“. Uostalom, zašto ne reći. Srbija je uz pomoć četvrte armije po snazi u Evropi „spasavana“ od potpunog poraza u nedavnim ratovima (počev od primera „spasavanja“ pada Banjaluke pa do drugih primera). Tačnije u realizaciji takvog scenarija novi rat bi bio neizbežan, a siguran sam da tako nešto niko u Srbiji ne želi. General Života Panić se žalio Slobodanu Miloševiću da je u prošlim ratovima, tek u petom pokušaju mobilizacije, procenat mobilisanih u Srbiji jedva dostizao 30 odsto. Ova činjenica se prećutkuje, jer navodno demistifikuje srpsku spremnost za ratovanje, a za mene je to ključni argument potrebe regionalnog pomirenja. I na kraju, siguran sam da znate, u aktuelnim pregovorima u kojima je bila nagoveštena „dogovorena promena granica“, zvaničnici međunarodne zajednice, od kojih su neki veoma bliski Srbiji, bili su više nego energični u stavu da „nema promjene granica, čak ni onda kada bi uspeli da se o tome dogovorite“. Naravno, jer je u pitanju regionalna stabilnost.

Kako vidite režim Aleksandra Vučića? Da li je on, prema Vašem mišljenju, diktator?

– Naravno da bih za nekoga rekao tako nešto morao bih raspolagati informacijama koje nemam. Za mene, uz moje skromno znanje, to je režim mešavine moderniste i tradicionaliste, populiste i reformatora, nacionaliste i individualca, koji liči na slične režime u regionu. Takvi režimi imaju najviše problema sami sa sobom, jer ih je teško definisati. Veoma je važno da Srbija, koja objektivno ima najveći demokratski potencijal, u regionu, bude lider u demokratiji a ne neko ko će izazivati podozrenje.

U čemu je razlika, kada je reč o Vučiću, u odnosu na druge državnike regiona?

– Samo u tome što mi se čini da on ima potrebu da se stalno sa nekim poredi, verujući, kao i svi drugi, da je „najbolji“. Vrednost lidera se ne meri po tome šta misle o sebi, nego po tome šta ostavljaju narodima kojima upravljaju. Tu mu baš i nije neka konkurencija u regionu.

Odnosi bolji među elitama nego običnim ljudima

Kako vidite aktuelne odnose između Crne Gore i Srbije? Postoji dosta evidentnih činjenica o umešanosti Srbije u pokušaj državnog udara 2016. Vidite li tu nekakav odnos koji prevazilazi opšti i svodi se na pojedinačni interes?

– Čini mi se da u ovim odnosima postoji mali apsurd. Objektivno dvije najbliže države imaju bolje odnose, prvi put u istoriji, među elitama nego među običnim ljudima. Autistične politike su smetnja redovnim komunikacijama, koje su nekada obostrano bile veoma intenzivne. „Državni udar“ nije događaj koji bi mogao pokvariti postojeće odnose, ali može biti dobar izgovor onima koji teže tome. Što se tiče involviranja Srbije u svemu tome više mislim da je to iskaz svesti „antiNato-raspoloženja“, koja je iskorišćena na krajnje diletantski način, nego neke organizovane aktivnosti. Sudski proces je u toku. Sačekajmo. Mišljenje o Crnoj Gori u Srbiji i dalje dominantno profilišu oni čija su se sva prethodna mišljenja pokazala pogrešnim. Crnu Goru teško ponekad razumijevaju sami Crnogorci, te imam razumevanja za one u Srbiji koji to ne mogu.

Pročitajte OVDE  na šta to upozorava ruski ambasador u Srbiji.

Izvor: Danas