Kada su svojevremeno Amerikanci uspeli da ovladaju ovom tehnologijom, u prvi mah se pomislilo da im više niko neće moći stati na put. To se posebno odnosilo na kontekst prevlasti u vazdušnom prostoru. Međutim, u ovom času, istom tehnologijom su ovladale i države poput Rusije i Kine. Američki avioni nisu više tako nevidljivi i sve više „sijaju“ na radarskim ekranima. Sama ideja koja je nastala u SAD mora se nekako odbraniti od kompromitacije. Za sve ove decenije je potrošen nezamisliv novac za razvoj i proizvodnju letelica sa „steltnim“ karakteristikama. Imidž vazdušne „supersile“ se po svaku cenu mora očuvati. Jedan od načina je reklamiranje do besvesti najnovijeg proizvoda američke vojne industrije – „nevidljivog“ lovca pete generacije F-35. Međutim, razvojem bistatičkog radara “Struna-1” to više nije tako.
Tehnologija nevidljivosti tj. steltnosti (od enlg.reči „Stealth“ što znali nevidljiv) zasniva se na maksimalnom smanjivanju radarske reflektivnosti letelice, preko koje je detektuju naprijateljski radari.
Sama koncepcija proizvodnje „nevidljivih“ borbenih aviona koje su razvile SAD, namenjena je dostizanju apsolutne prevlasti u vazduhu. To uključuje i operacije prikrivenog prodora na neprijateljsku teritoriju u cilju nanošenja iznenadnih udara. Prosto govoreći, na radarskom ekranu ovakav objekat izgleda daleko manji nego što on to zaista jeste. Avion, bespilotna letelica ili raketa, koja je napravljena po tehnologiji smanjene vidljivosti, ili se uopšte ne vidi na ekranu operatera koji upravlja radarom, ili je njegov odraz biti toliko mali, da će ga sistem automatski odbaciti kao nebitan (recimo ima radarsku refleksiju ekvivalenta goluba).
Još u martu 2019.godine internet portal „Svobodnaя pressa“ je citirala načelnika štaba američkog ratnog vazduhoplovsta generala Dejvida Goldfajna. On je tada izneo glavni princip doktrine delovanja RV SAD na tuđoj teritoriji. Prema rečima generala, piloti će u najvećoj tajnosti prodirati kroz brešu u odbrani protivnika „kao kroz rupe koji se nalaze na švajcarskom siru“. Na ovom planu će „dominantnu“ ulogu imati nasavremeniji američki borbeni avion F-35. „Ukoliko ruska ili kineska armija, ili bilo koji drugi neprijatelj na ovom svetu ikada primeti F-35 u svom vadušnom prostoru, to će označavati rečenicu da smo „mi ovde“. Dakle ne „ja sam ovde“, jer potencijalno detektovani avion nikada neće samostalno operisati. „On će biti deo objedinjenih vazduhoplovnih snaga za prodor“ – kategoričan je general. Na ovaj način general SAD je doveo u sumnju sposobnosti sistema protivvazduhoplone odbrane koja štiti Rusku Federaciju.
Uzgred treba naglasiti jednu izuzetno važnu činjenicu, koja baca senku na autoritet ovog američkog generala. Naime, u maju 1999.godine njegov F-16 su zahvatili srpski „raketaši“ i oborili ga iznad SRJ tokom Agresije NATO.
I naravno, odmah su se pojavile argumentovane kritike koje su deplasirale maštovite konstrukcije generala Goldfajna. Internet portal The National Interest je tim povodom publikovao tekst koji u najmanju ruku osporava interpratacije američkog generala. Oni su u svom tekstu naveli da ruska armija poseduje respektabilna sredstva koji mogu da detektuju i unište „nevidljive“ lovce F-22 i F-35. Jedan od najopasnijih radarskih sistema koji je razvila ruska vojna industrija jeste bistatički radar „Struna-1“. Ovaj radar ima i svoju eksportnu verziju, a njegova oznaka je „Barijer-E“.
Američki internet portal The National Interest je više puta pisao o prednostima ove radarske stanice. Ona je razvijena još 1999 godine. Radar “Struna-1” se u ovom momentu nalazi se u borbenom dežurstvu zaštite vazdušnog prostora iznad grada Moskva.
Što se tiče prednosti radarske stanica „Struna-1“ to je pre svega njena bistatička radarska antena. Ovo znači da su kod nje predajni i prijemni elementi međusobno razdvojeni i raspoređeni na različitim lokacijama. Kod standardnih radarskih stanica, sve se nalazi na jednom mestu. Međutim, obični radar je ograničen specifikom prostiranja elektromagnetnih talasa. Ukoliko se zahvaćeni vazdušni cilj udaljava od izvora emitovanja elektromagnetnih talasa (radarska antena), on konstantno slabi usled zakona obrnutog kvadrata. Posledice ovog zakona su takve da je prijemni signal četiri puta manji od onog koji se izlučuje-emituje.
„Stelt“ tehnologija fukcioniše na način da letelica još više prigušuje povratni signal, tako što ga raspršuje i upija pomoću specijalnih apsorbujućih materijala sa kojim je presvučen trup aviona.
Američki autori su zaključili, da je na radaru „Struna-1“ ovaj problem rešen na način tako što su razdvojeni prijemnik i predajnik, i postavljeni na određenom rastojanju.
Ovi elementi bistatičkog radara „Struna-1“ su postavljeni na kamionskim platformama, na posebnim nosačima koji mogu da ih podignu na visinu i do 25 metara. Na ovaj način se dostiže pozicija koji je idealna za skeniranje malih visina, koje su veoma problematične za veliki broj konvencionalnih radara.
Uobičajen razmak između ova dva elementa prilikom osmatranja vazdušnog prostora, je do 50 km vazdušne linije. U sastavu celog kompleksa se može naći na desetine ovakvih primo-predajničkih elemenata,. Oni zajedno sa ostalim radarskim stanicama stvaraju neprobojni front radarskog polja dužine i do 500 kilometara. Sve podatke koje registruje mreža ovih stanica, slivaju se do komandnog punkta putem zaštićene veze. Ona može da obrađuje do 50 različitih ciljeva (po pet od svakog individualnog primo-predajnog punkta). Posledica svega ovoga je da prijemnik prima daleko snažniji reflektujući signal u odnosu na običan radar.
Ruski izvori prenose, da radari koji radi na ovim principima za čak tri puta povećavaju efektivnu površinu rasejavanja elektromagnetnih talasa koji se odbijaju od zahvaćenog cilja. Radar ovog tipa ignoriše materijale na oplati aviona koji raspršuju elektromagnetne talase. Ovo obezbeđuje detekciju ne samo nevidljivih aviona, nego i drugih vazdušni ciljeva. To mogu biti krstareće rakete, leteći zmajevi, vazdušne sonde.
Uprkos ovim tehničko-taktičkim karakteristikama koje su zaista respektabilne kada je u pitanju „lov“ na avione sa malom radarskom refleksijom, „Struna-1“ nije jedini adut u ruskom sistemu protivvazdhuplovne odbrane. Za detekciju „nevidljivih“ aviona se koriste i drugi radari. Ruski radari tipa „Struna-1“ se zbog svojih specifičnih zona pokrivanja, koje su nešto manje od uobičajenih, više koriste kao „zasedni“ radari. Da bi radarski sistem u potpunosti bio pokriven kada je u pitanju vazdušni prostor, neophodna je upotreba i drugih radara. To se pre svega odnosi na radare koji imaju veliki radijus pokrivanja. Na primer zahorizontalni tipovi radara poput modela „Kontejner“ „Telec“, „Volna“ , koji rade na principu difrakcije.
Princip rada zahorizontalnog radara koji je primenjen na kompleksu „Kontejner“ se zasniva na sposobnosti jonosfere Zemlje da odbija elektromagnetne talase, koji su ka njoj usmereni pod određenim uglom.
Rezultat ovog efekta je takav, da se usmereni elektromagnetni talasi reflektuju ka zemlji, daleko preko horizonta, i istim tim putem vraćaju nazad do radarske stanice. Ovakav način emitovanja elektromagnetnih talasa decimetarske dužine omogućava otkrivanje vazdušnih objekata na izuzetno velikim daljinama, koje mogu da dostignu i nekoliko hiljada kilometara.
Ruska Vazdušno-kosmička vojska (VKS) aktivno upotrebljava nove mobilne dalekometne radarske komplekse „Nebo-M“. Pre svega „Nebo-M“ je namenjen osmatranju vazušnog prostora na srednjim i velikim visinama. Prema svojim tehničko-taktičkim parametrima, spada u najbolje sisteme takvog tipa u svetu. Sistem se odlikuje visokim stepenom otpornosti na svaki oblik protivelektronskog dejstva neprijatelja, kao i maksimalnom automatizacijom svih procesa. Radarske antene koje se nalaze u sklopu sistema mogu da registruju gotovo 200 aerodinamičkih i do 20 balističkih objekata, koji lete brzinama i do 18,000 km/č.
Efektivna zona pokrivanja vazdušnog prostora kada je u pitanju maksimalni domet je do 400 km. Radarski sistem „Nebo-M“ je sposoban da pokrije vazdušni prostor površine od čak 1,15 miliona kvadratnih kilometara.
Kako je prenela novinska agencija „Izvestija“, i glavna komanda Vazdušno-kosmičke vojske, radarski sistem velikog dometa „Nebo-M“ prebačen ja na Krim početkom 2018.godine. Ovaj sistem je ušao u sastav 31.divizije protivvazduhoplovne odbrane. Svi elementi koji čine radarski sistem „Nebo-M“ su staljeni u operativnu funkciju nadgledanja šireg vazdušnog prostora oko Krima.
U ovom momentu radarske jedinice koje se nalaze u sastavu ruske armije poseduju oko desetak ovih sistema. To se ne odnosi na varijante radara „Nebo-U“ i „Nebo-SVU“ koji se nalaze u naoružanju Kopnene vojske. NJihove sposobnosti su različite po tehničkim karakteristikama. Uglavnom rade u centimetarskom i milimetarskom dijapazonu. U varijanti PVO radarski sistem je nešto složeniji. Kompleksnija je njegova montaža i demontaža, ali su zato ukupne mogućnosti znatno veće. Kod verzije za jedinice Kopnene vojske radarska antena je značajno uprošćena, za račun povećane mobilnosti celog sistema. Međutim, zajednička karakteristika obe verzije radara je visok kvalitet detekcije cilja i njegova obrade u trodimenzionalnom spektru.
Sa druge strane, ruski raketni PVO sistemi S-400 „Trijumf“ imaju svoje sopstvene radarske stanice. One poseduju izuzetne tehničko-taktičke mogućnosti, jer mogu da otkriju ciljeve na daljinama i do 600km.
Sistem se sastoji od glavnog radara ranog otkrivanja 91N6E u dopuni sa radarskim kompleksom za otkrivanje ciljeva na velikim visinama 96L6E. Antena ovog radara se može podići u vis pomoću specijalnog nosača čime se dobija kvalitet za dalekometnu detekciju vazušnih ciljeva različite kategorije ne malim i srednjim visinama.
Ukoliko se za detektovanje i presretanje „nevidiljih“ aviona upotrebljavaju lovci Su-57, on u tu svrhu koristi mikrotalasni fotonski (kvantni) radar. Ovi tipovi radara su ekstremno otporni na elektronsko ometanje koje može da emituje neprijatelj. Zahvaljujući tome, ali i svojim tehničko-taktičkim mogućnostima, on bez nekog većeg napora može da detektuje gotovo sve letelice koje su napravljene po stelt tehnologiji. Uključujući i famozni F-35. Osnovna odlika ovog radara je njegova kompaktnost, mala težina i veliki radijus pokrivanja. On na primer može da detektuje i procesuira siluetu zahvaćenog cilja, u znatno većoj rezoluciji nego kod standardnih tipova radara.
Pročitajte OVDE sve o ruskom aviotankeru.
Izvor: bog-rata.com
