Da je ustašizacija Hrvatske u toku sada je svima jasno i više niko nema dileme, uostalom, to je primetio čak i Stipe Mesić iako je svojevremeno i sam istupao sa proustaških pozicija. Iza maske demokratskog društva jasno se vidi zločinački ustaški režim. Na meti ostrašćenih „domoljuba“ bili su, i ostali, Srbi kao dežurni krivci za sve i svašta. U poslednje vreme ni formalna ili izmišljena krivica više nije potrebna da bi se oni proganjali i prebijali. Nema nikakve veze da li su to žene, deca ili starci. Dovoljno je da su Srbi.

Zasluga Milorada Pupovca

Sada su na meti i oni koje su sami Hrvati nazivali „lojalnim Srbima“ jer su smatrali da je odbrana oružjem pogrešna odluka i da je proustaškoj vlasti moguće suprotstaviti se političkim sredstvima. Konačno su shvatili da su u zabludi i da nisu bili u pravu. Jedan od njih je i Milorad Pupovac. On je verovao u potpisane dogovore i sporazume koji Srbima garantuju prava i bezbednost zato što su garant njihovog sprovođenja u praksi bile SAD i „međunarodna zajednica“. On danas deluje umorno i razočarano, kao da je shvatio da sve to nije bila nikakva mirovna misija nego dobro smišljena i uverljiva prevara. Pupovac nije uspeo u svojoj želji da Srbima omogući bezbedan i dostojanstven život, ali je zato najzaslužniji što je ustaški režim u Hrvatskoj potpuno raskrinkan i prepoznatljiv.

Oružana pobuna

Većina Srba je na osnovu istorijskog iskustva prepoznala ustašku i antisrpsku suštinu režima u Hrvatskoj već tokom njegovog stvaranja, i pružila mu oružani otpor. Fundamentalna laž u hrvatskoj propagandi jeste da su Srbi agresori i da su se podigli na oružanu pobunu protiv Hrvatske. Jedina istina je da su se na oružanu pobunu podigli Hrvati, od samog početka okićeni ustaškim obeležjima i ostrašćeni u ustaškim namerama, dok su se Srbi samo branili oružjem u strahu od ustaškog noža i malja. A ustaške namere definisane su u njihovim poznatim strateškim ciljevima – stvoriti etnički čistu nezavisnu državu Hrvatsku u granicama bivše NDH.

Zločini i teror nad Srbima u Hrvatskoj koji se dešavaju i sada u miru jasno pokazuju da je u pitanju planska politika etničkog čišćenja, a ne pojedinačni i sporadični slučajevi kako ih hrvatska proustaška vlast želi predstaviti. Ustaške namere prema Srbima iste su kao što su bile u Pavelićevoj NDH, tako da je oružje bilo jedini pouzdan način odbrane. Duga je priča i nečija velika sramota zašto ni oružje nije sprečilo stradanje Srba, ali je doprinelo da umesto novog Jasenovca glavnina eliminacije bude proterivanje i egzodus, a to je velika razlika.

Prljave obaveštajne igre

Kao što je bilo teško razumeti ustaške genocidne namere prema Srbima u 20. i 21. veku, još je teže razumeti zaštitničku ulogu Zapada prema proustaškom nasilničkom režimu, kao i ćutanje i indolentnost prema baš svim srpskim stradanjima na prostoru Balkana. Da bi se to razumelo, potrebno je proniknuti u onaj tamni, skriveni deo istorije koji će se tek pisati, a koji se sastoji iz prljavih zakulisnih igara vodećih država Zapada preko njihovih obaveštajnih službi.

Prljave obaveštajne igre koje se direktno tiču bezbednosti i opstanka srpskog naroda počele su još na kraju Drugog svetskog rata. Jedna od najvećih prljavih igara tog tipa jeste tajna odluka da se probrani deo ustaških glavešina i oficira zaštiti, sačuva, organizuje u terorističke organizacije i iskoristi za borbu protiv komunističkih zemalja, bez obzira na to što su većina njih bili zloglasni, krvavi zločinci. Naravno da su znali da je uništenje i etničko čišćenje Srba osnovni smisao postojanja ovog pokreta, ali im to nije smetalo, isto kao što im ni danas ne smetaju srpska stradanja. Zbog ove nakaradne i potpuno neprihvatljive ideje imali su veoma čudan i ignorantski odnos prema ustaškim zločinima, pa i onim najstrašnijim, kakvi su bili u koncentracionom logoru Jasenovac. Da bi zamaskirali ovu tajnu akciju, Englezi su predali neke zarobljene ustaške formacije jugoslovenskim partizanima. Međutim, one za koje su nakon detaljne trijaže procenili da im mogu koristiti, u dogovoru s vladama država na koje su imali uticaja, vešto su rasporedili od Australije do SAD i Kanade i od Južne Amerike do Zapadne Evrope.

Bio je to dugoročan i skup projekat koji je podrazumevao ekonomsko zbrinjavanje (često kroz zapošljavanje u državnim institucijama zemalja u kojima su se našli) i stvaranje uslova za njihovo što bolje organizovanje i obaveštajno, podrivačko i terorističko delovanje prema Jugoslaviji. Nije bio problem od krvavih ustaških vođa i oficira stvoriti precizno usmerene i opasne terorističke organizacije koje smo svojevremeno zvali „ekstremna ustaška emigracija“. Oni koji su ih sačuvali i zaštitili već tada su ih cinično i lažno prikazivali kao političke emigrante i borce za demokratiju u državama „totalitarnih režima“. Ignorisali su dokaze, odbijali sve zahteve da se ustaškim zločincima sudi i sve to prikazivali kao komunistička podmetanja i obračun sa političkim protivnicima. Kod ustaške emigracije nije bila stvar samo u odgovornosti za zločine nego u realnoj terorističkoj pretnji, tako da jugoslovenske tajne službe nisu imale izbora i jedini način odbrane bio je da se sa ustaškim teroristima sami obračunavaju po svetu.

Kasnije su te brojne ustaške organizacije širom sveta vešto iskorišćene kao specijalne vojnopolitičke snage za razbijanje Jugoslavije uvezivanjem s Franjom Tuđmanom i unutrašnjim separatističkim snagama. Bez posredovanja CIA ovaj neprirodni savez ustaškog i partizanskog političkog miljea nikada ne bi bio sklopljen i nova nezavisna Hrvatska ne bi bila stvorena. Tuđmana su nagovorili da iskoristi ustašku emigraciju za stvaranje države a kasnije da ih eliminiše. Međutim, to je bila prevara jer su zapadne službe nakon stvaranja nove Hrvatske pomogle ustašama da perfidno eliminišu upravo Tuđmanove komunističke kadrove. Bilo je pomalo smešno gledati kako moćne ličnosti i „sive eminencije“ iz socijalističke Hrvatske, kao što su Josip Manolić, Josip Boljkovac, Josip Perković, Janko Bobetko, Martin Špegelj, Petar Stipetić, Anton Tus, Imra Agotić i mnogi drugi gube pozicije, svesni da su prevareni i zloupotrebljeni. Oni koji su pokušali da pruže nekakav otpor ustašama da preuzmu kompletnu vlast zaplašeni su i procesuirani zbog „zločina“ nad ustašama.

Platforma CIA

CIA je dobro znala šta radi i htela je od Hrvatske da napravi sigurnu platformu za dalje nastupanje NATO-a prema Istoku. Za to su bile potrebne ustaše kao prljavi i ratoborni saveznici, spremni da zločinima i zastrašivanjem eliminišu sve koji stoje na tom putu. Tuđman i njegova ekipa političara i generala iz komunističkog miljea nisu bili prihvatljivi.

Dok mnogi misle da su Srbi glavni oslonac ruske obaveštajne službe na Balkanu, CIA je znala da to nije tačno i da su Rusima glavni oslonac oduvek bili hrvatski politički i vojni kadrovi. To je pravi razlog zašto je Tuđmanova ekipa iz komunističkog miljea gurnuta na margine i što se potpuno utopila u ustaški pokret. Postali su veći zagovornici ustaških ideja od ustaša iz emigracije. Zato danas praktično nemamo političke snage u Hrvatskoj koja bi se suprotstavila rehabilitaciji ustaških zločinaca i reafirmaciji ustaških ideja i ciljeva, sem usamljenih pojedinaca koji ništa ne mogu da promene. Zato je antisrpstvo postalo masovna histerija u Hrvatskoj jer se na njemu zasniva smisao postojanja ustaškog pokreta, i dokle god ovaj pokret postoji, to se neće promeniti.

Prljava operacija sa ustaškim pokretom jedna je od prvih koje su definisale novi princip delovanja američkih i britanskih obaveštajnih službi – odbacivanje svih moralnih principa kada je u pitanju ostvarenje cilja. Sve je postalo dozvoljeno kada su u pitanju strateški interesi NATO-a, a zaštita korisnih zločinaca i terorista postala je redovna praksa. Ta praksa definisala je nova pravila koja važe do danas, da nijedan njihov saveznik ne može biti zločinac i ništa nije zločin ako je u funkciji interesa zapadne alijanse. Sila, moćne obaveštajne službe, kontrola medija i svetskih institucija omogućili su da se ovi prljavi principi striktno sprovode u praksi. Ta činjenica potpuno obesmišljava naše pokušaje da se Zapadu objasne istorijski zločini ustaša i razlozi današnjeg državnog terora nad srpskom manjinom u Hrvatskoj. Naravno da oni sve to dobro znaju, ali su usvojeni prljavi principi jači od istine i pravde.

Nemoguća transformacija

Možda su se na Zapadu nekada zanosili idejom da će vremenom stvarno transformisati ustaški pokret u nekakve demokratske političke snage, ali do danas su morali shvatiti da je to nemoguće. Suština njihovog postojanja i delovanje su mržnja, antisrpstvo i nasilje, što se prenosi na nove generacije, na nove pristalice. Što je još gore, količina zla se povećava jer se hrvatske državne institucije koriste za promociju ustaških ideja i dalju ustašizaciju Hrvatske.

Na prvi pogled, reklo bi se da je ustaški pokret dozlogrdio i Zapadu. Suviše često proizvode neprijatne događaje koje je teško podržati i koje je najbolje prećutati. I pored embarga na kritiku ustaškog pokreta i hrvatskog režima, neke stvari se uporno i na Zapadu probijaju u javnost, kao trava kroz pukotine u betonu. Zašto Zapad ćuti i ne reaguje na proustaške zločine i teror, sve je češće pitanje i u zapadnim medijima. Otpor ustaškoj propagandi najjači je u Austriji, što nije čudo pošto oni svake godine uživo gledaju divljanje ustaša u Blajburgu. Ako je već tako, zašto se Zapad ne odrekne usluga ustaškog pokreta i zašto ga već jednom ne sahrane kao i sve druge zločinačke fašističke pokrete iz Drugog svetskog rata?

Postoje brojni razlozi što Zapad smatra da je još uvek rano za takav potez. Prvo, Zapad u Hrvatskoj nije našao adekvatnu zamenu za proustaške snage na temu bezrezervne podrške NATO-u i potpune poslušnosti o svim pitanjima. Još uvek nisu sigurni da se ne mogu oporaviti političke strukture preko kojih bi se u Hrvatsku vratio „ruski uticaj“. Drugo, ne mogu pronaći srčanije i revnosnije kadrove o pitanju eliminacije „ruskog malignog uticaja“ i u drugim regionima Balkana, pa i šire. Hrvatski političari, diplomate, savetnici i instruktori uvek su spremni da pomognu drugima u tom prljavom poslu. Imali su veliki uticaj na promenu političke orijentacije crnogorskog rukovodstva i stvaranje antisrpskog raspoloženja u toj državi, snažno utiču na orijentaciju BiH, savetuju i obučavaju prištinsku paravojsku a pokušali su da svoje prljave metode pritiska „izvezu“ i u Ukrajinu. Teško da bi se neka druga hrvatska politička garnitura, sem proustaške, tako ponašala.

Treće, u novoj fazi specijalnog rata protiv Srbije (koju Zapad tretira kao zonu jakog ruskog uticaja) izvorni ciljevi ustaškog pokreta mogu biti veoma korisni – pritisci na Srbiju preko maltretiranja srpske manjine u Hrvatskoj i nesporna ustaška težnja da granice Hrvatske što više približe granicama bivše NDH. Teritorijalne aspiracije i drskost ustaškog pokreta su garancija da neki budući koordinirani pritisci na Srbiju mogu prerasti u vojnu pretnju, pa i u oružane provokacije. Svaka druga politička struktura u Hrvatskoj sem proustaške bi se plašila, ustezala i ustručavala da povuče tako opasne poteze. Sada je utisak da bi proustaško rukovodstvo Hrvatske po nalogu SAD i NATO-a skočilo i u vatru i u vodu, a toga je teško odreći se.

Izjednačavanje fašizma i komunizma

Postoje i drugi za Zapad važni razlozi da se proustaški kadrovi održe na vlasti u Hrvatskoj. Ustaški pokret je pokrenuo široku kampanju koju finansijski i medijski podržava hrvatska država, kako bi lažnim dokumentima i argumentima dokazali da oni nisu fašistički nego antikomunistički pokret, i da nisu zločinci nego žrtve komunizma i komunističkih vojski.

Time se potpuno uklapaju u nastojanje Zapada da izjednači fašizam i komunizam kao po zlu slične totalitarne režime i da stave znak jednakosti između kukastog krsta i zvezde petokrake. Nije slučajno što samo Rusija i Srbija nisu pozvane na obeležavanje 80 godina od početka Drugog svetskog rata koje se održava u Poljskoj, a pozvane su i Hrvatska i Nemačka. Dok Zapad nastoji da prekrajanjem istorije kompromituje Crvenu armiju i njenu ulogu u slamanju fašizma, zdušno im pomaže proustaški režim u Hrvatskoj pokušajima da jugoslovenske partizanske jedinice prikaže kao zločinačke. U savremenom svetu nemoguće je naći državu posvećeniju drskom prekrajanju istorije samo zato što njihove izmišljotine Zapad iz sopstvenih interesa prihvata. Samo u Hrvatskoj i nigde više porušeno je više od 3.500 spomenika antifašistima, uz obrazloženje da su u pitanju „zločinačke komunističke vojske“. Čini se da to zapadnoj propagandi i te kako odgovara.

Srbi, jevreji i Izrael

Za Srbe i Srbiju ne bi bilo dobro ako SAD i NATO u dogledno vreme u nekoj drugoj političkoj strukturi ne nađu adekvatnu zamenu za proustaške snage Hrvatskoj. To bi moglo dovesti do sulude odluke da se dozvoli potpuna rehabilitacija ustaškog pokreta. To nije nemoguće ako se imaju u vidu poluvekovne obaveštajne igre sa ustašama i činjenica da je rehabilitacija ustaškog pokreta pre započela na Zapadu nego u Hrvatskoj. Takav rasplet bila bi potpuna katastrofa i poraz moderne civilizacije. Posledice po srpski narod, etničku sliku Balkana i međudržavne odnose na Balkanu ne treba ni spominjati.

Protesti Srba koji su najviše stradali od ustaške ruke na Zapadu se ne čuju, tako da su Srbi daleko manja prepreka u ostvarenju ovog ustaškog sna od Jevreja. Niko se ne usuđuje da ignoriše stavove jevrejskih institucija i udruženja o fašističkim pokretima i zločincima, pa ni moćnici na Zapadu. Shvatili su to i u Zagrebu, i otuda toliko grčevito nastojanje da se baš sa Izraelom uspostave tako prisni odnosi. Da li samo zbog ekonomskog interesa ili pod pritiskom Amerike, zvanični Izrael vrlo rado prima u goste proustaške državnike i političare iz Hrvatske pa i u memorijalnom centru Holokausta „Jad Vašem“. Tako i zvanični Izrael potpuno ignoriše činjenicu da su ustaše i te kako doprinele Holokaustu.

Naravno da otpor i borba protiv ove neprihvatljive rehabilitacije neće prestati, bar što se Srba i Srbije tiče. Osudiće je i druge iskrene antifašističke snage u svetu. Tako, ako se nekakva rehabilitacija ustaškog pokreta, ustaških zločinaca i zločinačke NDH i dogodi, ona će biti ograničena i nikada neće biti potpuna. I na Zapadu su svesni toga i zato nije pravo pitanje da li će ustaški pokret biti uništen, nego kada. Sada je gorak utisak da se to neće dogoditi tako brzo, i da su nečiji interesi stavljeni iznad prava ustaških žrtava.

Kako se jedan hrvatski veteran suprostavio “kolegama” i odbranio Srbe, pročitajte OVDE.

Izvor: pecat.co. rs