O ovoj bajkolikoj i veoma uzbudljivoj priči za sve koji veruju da čuda prirode ne mogu da se dogode bez naše pomoći, osim autorke, govorili su književna kritičarka Nataša Anđelković, urednik u Laguni Zoran Penevski i član udruženja Mini Eko Zona Petar Jančić. Podrška iz publike bili su i Aleksa Gajić, ilustrator, i autorkina ćerka Maja, koja je bila inspiracija za kreiranje lika junakinje. Moderatorka promocije bila je Vojka Pajkić.
Autorka Selina Lovren na početku je rekla kako nije imala nameru da njena knjiga izmakne žanru i bude bilo šta drugo osim bajke. „Više bih volela da šume u Australiji nikad nisu gorele i da u našem glavnom gradu nismo imali onoliki stepen zagađenja, ali ’Malo zeleno drvo’ je nenamerno postalo aktuelno. Knjiga je nastala kao kratka priča za moju ćerku Maju, a kad je došla do urednika, ispostavilo se da ipak treba da se proširi i tako smo na kraju došli do ovog knjižurka. Ja sam pisac debitant, kroz ovu knjigu sam učila da pišem, a sve što se nalazi na njenim stranicama jednostavno je izašlo iz moje duše, jer sam mislila da tako treba.“
Dečak Petar Jančić iz udruženja Mini Eko Zona vrlo pažljivo je pročitao knjigu i rekao kako mu se najviše dopalo to što knjiga ističe da ljudi ne mogu da očekuju da priroda sama popravi ono što smo mi upropastili, nego da u tome moramo da joj pomognemo. „Voleo bih da imam svoje Malo zeleno drvo, Oblutka i sve prijatelje koje je junakinja Maja imala tokom cele pustolovine i da sa nekim proživljavam sve te avanture. Nasekiralo me je to što smo mi ljudi najviše uticali na zagađenje prirode.“
Uredniku knjige Zoranu Penevskom posebno se dopala dinamika Selininog teksta. „Dok čitamo knjigu, imamo osećaj da gledamo lep Diznijev crtani film. Ovo je lak, vispren, skakutav, ali i vrlo ozbiljan roman za decu. I mada autorka kaže da je počela sa pisanjem kao neoformljen autor, moram da primetim da je u ovoj knjizi učinila najtežu moguću stvar – neke osnovne stvari, koje svi mi podsvesno znamo, ispričala je iz vizure neživih bića. Vile i magija jesu duhovni pokretači, ali njeni likovi su drvo, kamen i oblak. To je meni bilo vrlo zanimljivo. I ozbiljniji pisci bi teško mogli da napišu priču sa tim likovima.“
Književna kritičarka Nataša Anđelković istakla je kako joj se posebno dopalo što se autorka suvereno kreće kroz žanr bajke. „Navikli smo da čitamo bajke kao završenu književnost, kao dela koja su nastajala u prošlosti, a sad se susrećemo sa bajkom koja vrlo direktno saobraća sa našim vremenom i vrši dijalog sa svim onim što nas tišti. Kao nekome ko je, studirajući književnost, odrastao na knjizi Vladimira Propa ’O morfologiji bajke’, pa se samim tim i previše opterećivao otkrivanjem skrivenih značenja određenih tipova junaka, čini mi se da je Selina pisala po tom pravilu, iako nije. I to mi se posebno dopalo, jer mi je bilo pokazatelj koliko je bajka živa i danas.“
Izvor:Pravda
