Najnovije

MILO DOVRŠAVA POSAO KOJI SU DRUGI ZAPOČELI - REČI ZBOG KOJIH SE ROBIJALO 1971: U CG srpski narod nema pravo ni na vlastito ime

Zbog ovog govora povodom rasprave o ustavnim amandmanima u martu 1971. godine, profesor Mihailo Đurić je izbačenen sa Pravnog fakulteta i presudom Okružnog suda u Beogradu, 17. jula 1972. godine, osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine, zbog krivičnog dela neprijateljske propagande, koja je kasnije preinačena na kaznu zatvora od devet meseci. On se odazvao na poziv vlasti, upućen svim stanovnicima socijalističke Jugoslavije, tada preko 20 miliona,  da na Prvnom fakultetu u Beogradu, kao i  ostali profesori te naučn- nastavne ustanove iznese svoje,  svoje  ne proročko, već prognozersko  mišljenje o tadašljem predlogu ustavnih promena.  Na žalost,  bio je u pravu. Promene su imale dalekosežne posledice, tim pre jer raspad socijalistučke JUgoslavije još traje. Kaznu zatvora je izdržao u Kazneno popravnom domu Zabela. Bio je vrlo poštovan među zatvorenicima osuđenim za različita dela. Živorad  Stojković, profesor  srpskog jezika i književnosti u Bordou je tražio od vlasti da on umesto profesora Đurića ode u zatvor na izdržavanje kazne.

Milo Đukanović (Foto: Jutjub/Pravda)

Piše: dr Mihailo Đurić

Hteo bih odmah da jasno i otvoreno kažem da neću govoriti o slovu predloženih ustavnih promena, jer smatram da o tome uopšte nije vredno govoriti. Neću se izjašnjavati ni za ni protiv onog što je napisano, kao što verujem da se ni mnogi od vas neće zadovoljiti da samo ispravljaju i dopunjavaju pojedine formulacije u tekstu koji nam je tako velikodušno ponuđen na uvid. Govoriću o polaznim pretpostavkama i krajnjim konsekvencijama sadašnje ustavne krize, dakle, o nečemu mnogo važnijem, osnovnijem, bitnijem; o nečemu što zakonski tekst ne saadrži, što je u njemu prećutano, što se njime zabašuruje, prikriva, čak i mistifikuje.

Sve što bih imao da kažem o samom tekstu svodilo bi se na to da je on nedovoljan i neprikladan za stvarni razgovor o onome što je u ovom trenutku jedino nužno, makar kako srećno prošlo njegovo predviđeno pretresanje u javnosti. Naravno, ovo odbacivanje ima smisla samo ukoliko postoje bilo kakvi izgledi da se suprotstavimo politici svršenog čina, samo ukoliko još možemo da verujemo da su davno prošla vremena kad su se čitavom jednom narodu mogli nametati tuđi zahtevi kao da predstavljaju njegovo vlastito htenje i potrebu.

Svako ko ume da politički gleda i misli, lako može otkriti da promena ustava koja se sada hoće da sprovede nema nikakav dublji društveni smisao, da nema ničeg zajedničkog s nekakvim tobože nagomilanim društvenim teškoćama u koje se ova zemlja zaplela na svom mučnom putu prevladavanja nasleđenih zaostalosti najrazličitijih vrsta i boja, da nema za cilj razrešavanje nekih prirodnih, neizbežnih, nezaobilaznih teškoća čitavog dosadašnjeg društvenog kretanja. U stvari, potrebu za tim promenama, kao i njihov pravac i obim, izaziva i određuje samo i jedino jedna nacionalistička zaslepljenost koja je poslednjih godina kod nas uzela zastrašujuće razmere, samo i jedino jedan nasrtljiv nacionalizam koji sve više uživa ne samo pravo građanstva već i privilegovan položaj, a koji olako uzima da su isključivost, mržnja i krivotvorenje pravi i najbolji način nacionalnog potvrđivanja.

Nema potrebe da se ovde nagađamo da li nestrpljenje i netrpeljivost kod onih koji ove promene danas zahtevaju dolaze otud što oni dobro znaju šta time dobijaju, odnosno da li zbunjenost, nelagoda i oklevanje kod onih kojima se te promene naturaju dolaze otud što oni tačno znaju šta time gube. Sasvim je mogućno da je znanje onih prvih mnogo temeljnije nego znanje ovih drugih, mada to ne mora da znači da je i utemeljenije. Ali na stranu sva ta nagađanja.

U sadašnjoj situaciji, izgleda da je najbolje nikog ne sumnjičiti i nikome ništa ne podmetati, već samo trezveno i razložno pokazati o čemu se ovde, zapravo, radi.

Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice.

Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bi smo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju. Treba biti načisto sa tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči.

Što se mene lično tiče, moram da priznam da žalim što je do toga došlo.

Ali ne pada mi ni na kraj pameti da se zalažem za spasavanje po svaku cenu nečega što se ne može spasti i što, kako ispada, u ovakvom vidu ili prividu nije ni vredelo stvarati. Pogotovo žalim zbog toga što nas ovaj proces vraća daleko unatrag, u prošlost, na pitanja naših očeva i dedova, na pitanja koja istorijski više nisu i ne mogu biti naša. Odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsušastvenije ljudsko opredeljenje. Ni nacionalno pitanje ni pitanje osnivanja države nemaju više epohalnu važnost. To nisu bitna pitanja našeg vremena, uprkos tome što ih jedno zlosrećno nastojanje tako uporno povampiruje u našem prostoru.

Ima nečeg uvredljivog i nedoličnog u tome što smo danas svi uhvaćeni u mreže nacionalizma, što danas svi moramo da se bavimo onim što nije i ne može biti naša glavna, a kamoli jedina preokupacija. U vremenu u kome živimo ima težih, ozbiljnijih, dalekosežnijih pitanja od ovih koja su najednom postala toliko važna. Pod pritiskom onoga u šta nas drugi guraju, nemamo više mogućnosti ni da slobodno dišemo, i nismo više u stanju da se suočimo s onim što je bitno. Žalosno je da je baš u Jugoslaviji nacionalno pitanje ponovo postalo tako akutno, budući da je najveća nesreća u našoj nedavnoj prošlosti bila posledica upravo besomučnog nacionalističkog divljanja. Kao što je ne manje žalosno i to da danas svi moramo da učestvujemo u obnavljanju i učvršćivanju države, pošto smo prethodno dozvolili da nas tako dugo zavaravaju time kako je na dnevnom redu istorije upravo njeno odumiranje.

Ali ako ne možemo da se otresemo od onoga što su nam drugi natovarili na pleća, ako već moramo da mislimo i govorimo o nacionalnim i državnim stvarima, ako već moramo da se nacionalno i državno određujemo i razgraničavamo, onda moramo biti svesni svoje istorijske odgovornosti pred narodom kome pripadamo, onda moramo znati da je za srpski narod u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta, dakle pitanje njegovog političkog, njegovog državno-pravnog objedinjavanja.

Daleko od toga da možemo biti zadovoljni time kako danas stvari stoje u zemlji koja se nalazi na svojoj poslednjoj raskrsnici. Ni sadašnji položaj srpskog naroda nije nikako dobar, a ne samo onaj u kojem bi se on našao u slučaju predloženih promena. I to ne samo zbog toga što je srpski narod danas tako nemilosrdno i nepravdeno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao srpskom narodu, kao da taj centralizam nije bio zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid koji je za vreme drugog svetskog rata izvršen nad srpskim narodom! Mnogo je važnije ukazati ovde da se srpski narod već sada nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji, tako da je predložena ustavna promena, u krajnjoj liniji, uperena protiv njegovih najdubljih životnih interesa. Krajnja konsekvencija te promene bila bi njegovo potpuno dezintegrisanje.

Očigledno je da granice današnje SR Srbije nisu nikakve, ni nacionalne ni istorijske, granice srpskog naroda. Uopšte uzev, granice svih sadašnjih republika u Jugoslaviji imaju uslovno značenje, one su više administrativnog nego političkog karaktera. Neprikladnost, proizvoljnost i neodrživost tih granica postaje očigledna onda kad se one shvate kao granice nacionalnih država. Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev, možda, Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovo ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam na to da izvan uže Srbije živi oko 40 odsto Srba, ili gotovo koliko i Hrvata u SR Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slovenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno? U trenutku kada je silom prilika doveden do toga da treba da ponovo uspostavlja svoju nacionalnu državu, može li srpski narod da bude ravnodušan prema svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije? Nije nimalo teško uvideti da se već i u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji. Kao što je dobro poznato, izvan granica Srbije srpski narod živi u još četiri od pet preostalih republika. Ali ni u jednoj od tih republika on ne može da živi svojski.

U SR Hrvatskoj i SR Makedoniji srpski narod nema nikakvih posebnih Ustavom zagarantovanih prava na nacionalni život. Ta prava mu nisu data s na izgled umesnim i bezazlenim obrazloženjem da mu nisu ni potrebna, budući da su Srbi u Jugoslaviji narod, a ne nacionalna manjina, odnosno narodnost u smislu sadašnje terminologije. U SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva, srpski narod faktički nema mogućnost ni da se služi svojim ćiriličkim pismom, što je samo jedan od spoljnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na vlastito ime, ili se bar to pravo osporava onima, nikako malobrojnim, Crnogorcima koji se osećaju Srbima.

Ustavne promene koje nam se danas stavljaju u izgled mogu samo još da pogoršaju ovaj ionako nezavidan položaj srpskog naroda. U granicama sadašnjih republika, ukoliko se one pretvore u državne, Srbi bi imali samo dve mogućnosti: da pomažu u ostvarivanju tuđe nacionalne državnosti (hrvatske ili makedonske), ili da iživljuju neku svoju regionalnu državnost (crnogorsku ili bosansko-hercegovač ku). Možemo li mirne duše preći preko toga, možemo li smatrati da nas se to uopšte ne tiče, možemo li se zavaravati time da će se to već nekako rešiti samo od sebe? Ovo pitanje se postavlja utoliko pre što je nepobitna činjenica da je SR Srbija učinila najviše da na svojoj teritoriji omogući nesmetan nacionalni život pripadnicima svih narodnosti kojima je do takvog života stalo. U SR Srbiji živi procentualno manje Albanaca nego u SR Makedoniji, pa ipak su Albanci samo u Srbiji dobili autonomnu pokrajinu u kojoj su se Srbi našli u podređenom položaju prema njima.

Očigledno je da je stvaranje nacionalnih država u zemlji u kojoj nijedna od postojećih republika, izuzev jedne, SR Slovenije, nije nacionalno homogena, krajnje ozbiljan i složen poduhvat. Mnogonacionalnost Jugoslavije ne znači prosto to da u ovoj zemlji živi više naroda, već da su ti narodi međusobno izmešani, isprepletani, sudbinski povezani. Baš zbog toga što su mnogi njegovi delovi raštrkani po svim jugoslovenskim krajevima, srpski narod je oduvek bio mnogo više zainteresovan za Jugoslaviju nego bilo koji drugi narod u njoj.

Nažalost, najčešće na svoju štetu. To danas treba glasno reći. Još za vreme Prvog svetskog rata srpski narod je nedvosmisleno pokazao da mu je pre svega stalo do zajedničkog života s drugim južnoslovenskim narodima na koje je istorijski upućen. Velikodušno je odbacio Londonski pakt, koji mu je nudio mogućnost stvaranja Velike Srbije, baš kao što je posle Drugog svetskog rata dostojanstveno prešao preko strahovitog zločina koji je nad njim počinjen.

Više nego bilo šta drugo, danas je neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti. Da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja, da bi mogao da se održi usred bujice u koju je gurnut, srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet.

To je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samopotvrđivanja.

Prema tome, ne treba raspravljati o podnetom tekstu ustavne promene, niti se baviti njegovim jezičkim ispravljanjima i doterivanjima, već treba tražiti, treba zahtevati, treba se zalagati za donošenje nekih drugih, ozbiljnijih, odgovornijih, istorijski zasnovanijih rešenja.

Da li se Milo sprema da uvede vanredno stanje saznajte OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Korona nestaje za 24 časa ako se ovo dogodi!  – Branka Stamenković

Knjigu Aleksandra Dugina “Četvrta politička teorija” možete poručiti OVDE.

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube