Pravda

NJegova Svetost ukazuje na primer Jevreja koji su već 2.000 godina rasuti po svetu. Jevreji znaju mnogo jezika tamo gde žive, ali čuvaju i neguju svoj jezik. Na njih, kaže njegova svetost, treba da se ugledamo u tom pogledu.

– To je najbolji dokaz pripadanja jednoj kulturi, narodu. Mi nismo glup narod. Ja sam bio u Prizrenu, naša deca na ulici nauče pored srpskog i turski i šiptarski jezik. Poslovica narodna kaže – koliko čovek zna jezika toliko i vredi. Mnogi su otišli da zarade i da se vrate, ali deca koja se u rasejanju rađaju misle drukčije. Imam prijatelja iz Australije, neki Duja, vrlo uspešan čovek. Stvorio je vrlo veliko bogatstvo, ima dom vrlo veliki, palatu. Ja mu kažem, Dujo, ostavite ovo, prodajte, dođite u Beograd ili neki drugi grad u Srbiji, otvorite neko preduzeće da lepo živite u otadžbini. Veli mi: o tome sanjam, ali deca ni da pomisle o tome. Dakle, naša poruka je, oni koji su otišli da se vrate u svoju otadžbinu, da time što su zaradili tamo doprinesu ovde, da nešto podignu da bi mogli da žive i da ostave u nasleđe nešto svome narodu i svojoj otadžbini. A već oni koji silom prilika ostaju tamo u rasejanju, neka čuvaju svoju veru i jezik, to je osnovna stvar. Da znaju ko su i šta su i kakvog su porekla.

Idući u susret najradosnijem hrišćanskom prazniku upućujemo Vam u ime svih čitalaca: Vaša Svetosti, Mir Božji, Hristos se rodi. – Vaistinu se rodi.

Šta bismo kao društvo mogli i trebalo da učinimo da mlade ljude podstičemo na ostanak u svojoj zemlji, kako u Srbiji tako i u BiH, odnosno Republici Srpskoj?

– To je druga prilika i drugi problem u kome danas živimo. Nažalost, želja za lagodnim životom, mimo truda i rada je prisutna u našem društvu i svi žele da bez znoja i nekog podviga dođu do komotnog života. Mi smo kao narod prošli kroz velika iskušenja, velike nevolje i velike tragedije, tako da smo u nekoj neprekidnoj izgradnji i obnovi kakomaterijalnoj tako malo i duhovnoj i fizičkoj, pa su ljudi u komunikaciji sa svetom u mogućnosti da upoznaju život u drugim krajevima. Verovatno slušaju o tome, a tu je i televizija koja pomaže da se čuje kako se negde mnogo bolje živi nego kod nas. Nažalost dosta njih odlazi iz svoje otadžbine. Danas nas Srba ima na svim kontinentima. Ja sam bio uAmerici, Evropi i u Australiji, imao sam prilike da vidim i ono što je dobro i utešno za nas, a to je da nisu zaboravili na crkvu. Jezik, nažalost, vrlo brzo zaboravljaju, kako oni koji su tamo otišli, tako pogotovu oni koji su tamo rođeni. Ne uče, malo ili slabo uče, ali su crkve u najvećoj meri pune. Kažem to je dobro i to nas raduje, ali nas malo tuži, tuga nam je, što će taj svet, brojni naš svet ostati tamo.

Božić se doživljava kao porodični praznik, a očevidno je da je u našem društvo porodica u krizi što se odražava i na opštu demografsku sliku naroda. Šta biste poručili mladim ljudima koji treba da postanu roditelji, nosioci porodice?

– Čitav svet našeg vremena jeste u velikoj krizi. Krizi duhovnoj, krizi moralnoj, krizi u onome što je najbitnije za čoveka. A porodica je posebno u krizi. Verovatno su sile ovoga sveta usmerene sa željom i ciljem da razbiju porodicu. Možemo kazati ono što vidimo da je danas
zaista porodica razbijena. Ne samo zajednica u porodici, već duh porodični koji je vladao nekada u našoj hrišćanskoj kulturi danas je u prevelikoj krizi. Porodica je prva škola duhovnog života. Ono što se nauči u porodici to je bogatstvo čitavog života. I ono što se ne nauči u porodici to je nedostatak čitavog života. Zato naša crkva posebno gleda i insistira na zdravoj hrišćanskoj porodici koju veliki apostol Pavle naziva domaćom crkvom. Dakle, sve ono što se u crkvi dešava to se pojedinačno dešava i našoj porodici. Ne tako davno, ja se sećam svojih detinjih dana, da su uglednije porodice znale za red i poredak, ako ne svakog dana, a ono bar uoči velikih praznika i nedelje dešavala se božica. Iako su bili nepismeni, ljudi su se molili. Znali su Oče naš… To je bila neprekidna molitva. Sa tom molitvom se odlazilo u postelju, sa molitvom se ustajalo iz postelje i u porodici je vladao hrišćanski način života. Pre svega poštovali su se roditelji. Otac je bio glava porodice, on je slušan, poštovan i on se trudio da pruži primer hrišćanskog života. Tako da su se deca gledajući svoje roditelje učila onome što nisu mogla da nauče na drugim mestima. Nažalost, danas je svaka porodica u krizi, podeljena, razdvojena, deca su odvojena duhovno od svojih roditelja, mnogo činioca vaspitanja se odvija van porodice. Škola, hvala Bogu, ne ona iz prošlog vremena koja je širila hrišćanski način života, ne može i ne čini ono što bi mogla da čini. Dobra je stvar što je naša država uvela veronauku i zaista je prilika da deca tim putem upoznaju ili nauče osnovne istine hrišćanskog života. To možda danas roditelji nisu u stanju da čine, ali zato Bogu hvala i našoj državi što je shvatila potrebu i značaj veronauke u školama, uvela ovaj predmet i drago mi je što će to imati efekta.

Božić se proslavlja kod Srba porodično uz bogatiju trpezu. To je deo tradicije, ali nije zgoreg da se podsetimo na njegov crkveno-bogoslovski smisao. Kakvu životnu poruku Božić nosi za običnog čoveka?

– Božić je svehrišćanski praznik, svenarodni praznik, slave ga svi hrišćani tamo gde se nalaze. A sigurno se svi uoči praznika i za praznik nalaze u svojim domovima, pa je to i praznik naših domova. Božić je veliki događaj od kozmičkog značaja. Rođenje Hristovo je velika tajna za sve ljudske razume. Ne samo za ljudske razume, tajna je i za anđeoske. Ne samo da smo se mi ljudi iznenadili događajem rođenja Hristovog, već je to iznenađenje i za duhovni svet, za anđele, arhanđele i druge nebeske sile, jer to da Gospod uzme telo ljudsko i da se pojavi kao čovek među ljudima tajna je koju je teško shvatiti. Ali, shvatamo je ljubavlju Božjoj prema rodu ljudskome.

Gospod je sve nas stvorio kao čoveka, kao krunu stvaranja i sve promišlja o svojoj tvorevini. A najviše o čoveku kojem je data sloboda da bira puteve svog života. Jer čovek, naš praotac, u jednom trenutku ogrešio se o zapoved Božju, navukao na sebe greh, a preko sebe i na svo svoje potomstvo. Tako da je svojim grehom i grehom potomaka čovek promašio onaj put koji je Gospod ukazao, a Gospod nije hteo da dozvoli da čovek uvek i svagda zaluta sa svog puta po promisli i ljubavi Božjoj. Gospod je odlučio da nama ljudima pošalje sina svog. Da bi ga čovek primio, a da bi ga mogao primiti on je tražio i izabrao put kako bi čovek mogao da opšti sa sinom Božjim, Bogom u telu. I sin božji javio se kao čovek u svemu sličan nama. Dakle, to je jedan kozmički događaj, možemo da kažemo najvažniji koji se desio pod Suncem, i otuda je Božić kao takav temelj i osnov svim drugim praznicima. Najveći praznik po našem verovanju i po onome što znamo jeste Vaskrsenje Hristovo, ali vaskrsenje ne bi bilo da sin Božji nije došao k nama. Zato je to jedan veliki radostan praznik za koji se spremamo mi hrišćani i u čitavom svom životu razmišljamo o tome i trudimo se da taj praznik dočekamo kao hrišćani, eto putem posta koji traje mesec dana i u tim danima posta mi očekujemo dolazak i radost raznih svetova rođenja.

Ko treba da pomogne da se ljudi odluče na ostanak?

– Treba da učinimo svi mi, a crkva može da doprinese i da učini preko svojih vernika. Mi smo zemlja mala u odnosu na velike sile ovog sveta, ali našu zemlju je Bog blagoslovio mnogim darovima. Jesmo brdoviti velikim delom, ali naša brda su plodna: voćem, vinogradima, šumom, pašnjacima i tako dalje i omogućava da se tu dobro živi. Nažalost, mlađi svet želi život bez truda, bez znoja. Kada bi se posvetili radu, onome što možemo, privredi, poljoprivredi, stočarstvu, voćarstvu i ostalome možemo vrlo, vrlo lepo da živimo. Nekako, rad nam nije glavna briga i neki žele na drugi način da dođu do sredstava za život. Dakle, naša zemlja je u mogućnosti da prehrani, tu nikada sem u slučaju suša, kiše i drugih pojava nije bilo lišavanja, ali kada živimo normalnim životom tu se može dobro raditi i steći dobrih plodova.

Vi ste svedok teških vremena kada je delo Crkve sputavala država, a kako sada kako ocenjujete njen odnos?

– Iskreno da kažem u ovakvom stanju mi nismo odavno živeli. Između crkve i države vlada harmonija, dobar odnos, trudimo se da svako radi svoj posao. Država radi svoj posao i mi nemamo problema sa njom. Mi smo veoma blagodarni što je država uvela veronauku u škole, mi smo blagodarni državi što pomaže obnavljanje naših svetinja i što gradimo nove tamo gde ih nije bilo, pogotovo u gradovima koji su se proširili. Tu imamo malih problema sa placevima i to je više stvar više sa opštinama, država tu ne pravi problem. Dakle, država pomaže i naše sveštenike, ne samo pravoslavne već sve verske zajednice u Srbiji, tako da su naši odnosi i sadašnje stanje dostojni svake pohvale.

U poslednje vreme mogu se čuti istupi pojedinaca, čak i iz crkvene hijerarhije, koji u najmanju ruku zbunjuju verni narod. Koliko je Crkva jedinstvena u svom delovanju?

– Deo predstavnika naše crkve ima neko mišljenje koje mi ne delimo, već se oni sa nekim kritičarima postojeće države ne obaziru na ono što se dešava kod nas. Bogu hvala, ovako se dižemo i duhovno, ali i materijalno. Obnavlja se država, obnavlja se narod, obnavljaju se
fabrike, privredne institucije, polako se vraćamo normalnom životu i načinu života tako da smo tu veoma redovni. Kritičari neka rade svoj posao, ali to je kritika bez osnova. Stvarno je tako kao što mislim i kao što sam rekao. Postoji neko malo nejedinstvo, to sve čini nekakva politika koja nije naša nego dolazi sa strane i verovatno ima ljude koji to prihvataju i šire kod nas. To predstavlja mali problem i za državu, jer oni koče tempo života koji je prihvaćen i prisutan. No, verovatno će ljudi doći do saznanja da je istina jasna i svaki onaj koji ima imalo pameti, i očiju i ušiju, može da vidi i sam zaključi kakav stav i mišljenje treba da ima o životu i stvarnosti našeg društva.

Svakako uvek aktuelno i najbolnije pitanje odnosi se na naš Jerusalim – Kosovo i Metohiju. Šta nam kao narodu valja činiti?

– Kosovo je velika rana našeg naroda, naše istorije i naše kulture. Nažalost, Kosovo je okupirano, ja sam pre nekoliko meseci putovao za Pećku patrijaršiju i mene su dva sata držali na granici i nisu hteli da me puste. Ja nisam imao dozvolu za ulazak. Meni koji sam Patrijarh i kome je rezidencija Pećka patrijaršija i koji sam 15 godina živeo na Kosovu i Metohiji nije bilo dopušteno da uđem. Tek posle neke intervencije nadležnih pustili su me. Teško je stanje, a najgore je što nas nema tamo gde nas je nekad bilo u velikom broju. Kada sam prvi put došao u Prizren 1967. godine tamo je bilo 16.000 Srba. Da ne govorimo za Prištinu, Peć, Đakovicu, Uroševac. Narod je proteran sa Kosova i Metohije i možda najveći propust našeg državnog vrha jeste što nisu postavili kao prvi uslov svih razgovora i pregovora povratak naroda na Kosovo i Metohiju. Da im se kuće koje su spaljene, koje su uništene, a imanja razgrabljena povrate, da bi se narod vratio. To je samo jedna od nekoliko seoba, tako da je danas Kosovo ostalo sa veoma malim brojem naroda, pa nek se bore.

Velika je igra oko Kosova. Ima dosta onih koji žele da nam otmu Kosovo. Ono što je komično i tragično jeste što traže da se odreknemo Kosova. Pametan čovek ne može da se odrekne svoje kuće i svoje zemlje. To je naša svetla zemlja sa najvećim svetinjama. To su Pećka patrijaršija, Dečani, Gračanica, i mnoge druge svetinje, na stotine i stotine njih. Oduvek su pripadale srpskom narodu, srpskoj kulturi i istoriji. Danas, oni koji nemaju istoriju i svoju kulturu traže da se mi odreknemo svoje kulture. Videćemo, borba je velika, naš predsednik se junački bori da nađe najbolje rešenje za Kosovo i Metohiju, videćemo kako će na kraju sve da se izdešava.

Zakon o verskim zajednicama koje vlasti u Crnoj Gori nastoje da nametnu izazvao je veliko nezadovoljstvo pravoslavnog i drugih verujućih naroda.

– Nažalost, Crna Gora, nekada elitan deo srpskog naroda, ušla je u takav život da negira svoju istoriju. Velike su bile ličnosti Crne Gore i naroda srpskog, da pomenemo pored NJegoša i mnoge druge. Odnosi su uvek bili bratski, jedan je to narod, ali se nažalost umešala politika, znamo čija, znamo zašto, sa željom da Crnu Goru odvoji od Srbije. Ono što je najtragičnije, što se ne može objasniti i opravdati je da je Crna Gora priznala Kosovo Šiptarima i da učestvuje predsednik Crne Gore sa drugima na Kosovu u nekim fazama. Tako da mi ne možemo da objasnimo takav stav i takav pogled Crnogoraca na Srbiju, na srpski narod i istoriju. Ja se nadam da je ovo ipak jedan crni oblačak koji je naišao nad Crnu Goru, pa će on proći, jer tamo narod neće dozvoliti da se izgubi srpski trag u Crnoj Gori. To što čine sa svetinjama to nikad niko nije činio. I najveći neprijatelji naši nisu atakovali da uđu u manastire. Uostalom manastiri i imovina pripadaju tamošnjem narodu. To niko ne osporava, kao što su u Srbiji svetinje našeg naroda, naše države. Šta oni hoće tim samo oni to znaju, verovatno da oslabe svest o srpskom poreklu i srpskom imenu. Ono što još najtragičnije može da bude ako uspeju, jeste da se isto primeni sutra na Kosovu i Metohiji. To je tragedija. Verovatno je to neko tako smislio. Nadam se i molim se Bogu kao i sva naša Crkva da oni koji vode Crnu Goru, dođu k sebi i da odustanu od ovoga što smeraju.

Aktuelno pitanje tiče se i odnosa Carigradske patrijaršije prema novonastaloj situaciji u Ukrajini.

– Nažalost, desilo se ono što se nije još od 11. veka (razdvajanja pravoslavlja i katoličanstva). Nažalost, i to tešku žalost, uzrok takvom stanju potiče od onih koji treba da brinu o jedinstvu Crkve, a stvaraju nejedinstvo, razdore i svađe. Kako će se ovo završiti ne znamo, ali se nadam i uzdam u Gospoda da će sačuvati jednu sabornu i apostolsku crkvu. I tu je prisutna politika. Oni koji stvaraju nejedinstvo verovatno to čine u ime nečijih želja i potreba da razjedine pravoslavlje koje je jedinstveno. Patrijarh carigradski nema vlast nad crkvom, on je samo prvi među sebi ravnima i to na skupu na saboru. Što postoje želje zapadne, vatikanske u Carigradu to je drugo pitanje koje ne sme da pusti svoje korene u našem životu.

U godini za nama proslavili smo veliki, značajan jubilej, 800. godišnjicu autokefalnosti Crkve, a u ovoj se navršava punih sto godina od obnove Patrijaršije. Da li ćemo ga proslaviti u završenom i osveštanom Hramu Svetog Save.

– Imamo tu radost da proslavimo osam vekova autokefalnosti naše crkve, jedan veliki događaj, ne samo za crkvu nego i za našu državu. Jer koliko to ima značaja za crkvu, toliko ima i za državu koja je takoše postala i samostalna država. Mi smo bili najmoćniji, najsnažniji onda kada je postojala harmonija između države i crkve. A ta harmonija je počela od vremena Svetog Save, kada je on bio na čelu crkve kao arhiepiskop, a njegov brat kralj Srbije tako da je crkva radila svoj posao, posvećivala narod, usađivala veru u njega, uvodila divne običaje koji su davali sadržinu života i to je bilo najblagoslovenije vreme našeg naroda.

Taj događaj smo proslavili, a ako da Bog da uzorno radimo na završenju Hrama Svetog Save, jer još ima dosta posla. Mi planiramo negde krajem septembra ili početkom oktobra da dočekamo taj dan, da osveštamo Hram Svetog Save koji će biti ponos ne samo nas, nego celog pravoslavlja, hram koji će biti duhovni centar Beograda, a time i Srbije i nadam se proslavi. Ukoliko ne stignemo da završimo, moramo da odložimo za sledeću godinu, ali ćemo se truditi da to bude ipak na vreme.

Verujete li da je ispunjenje ovog narodnog svezaveta, gradnje Hrama Svetog Save, prekretnica i putokaz za novu duhovnu nadgradnju koja nam predstoji.

– Znate, kada su crkvu počeli graditi 70-tih godina i kada je telo cara Lazara proneto Srbijom, to je bio krupan događaj koji je ostavio velikog traga sa velikim duhovnim pozitivnim posledicama u našem narodu. Tako se nadamo da će i osvećenje Hrama Svetog Save podignuti duh naroda u Svetosavlje, jer je Sveti Sava duhovni otac srpskog naroda. Hram će biti jedan od divnijih svetskih hramova, već danas kada dolaze u Beograd mnogi stranci pitaju gde je Hram Svetog Save, a kako će biti tek kada zablista. Mozaik koji se radi dosta košta, ali to je vrednost koja će dugo trajati i biće nešto što će obradovati Beograd, Srbiju i čitav pravoslavni svet.

Kako raspop Miraš provocira Srbe uoči Božića pročitajte OVDE.

Izvor: vesti-online. com