Piše: Miodrag Zarković
Da li je ta ogorčenost opravdana i dobronamerna?
Ne nužno, a evo i zašto. U ovom ciklusu istorijskih dešavanja, započetom krajem osamdesetih, Srbi i Srbija umeli su itekako da zablistaju žilavošću, borbenim poletom i junaštvom. Republika Srpska je nastala i opstala u ratu devedesetih upravo zbog toga što su njeni sinovi ponosito odlazili na front, često i po više puta. A imali su naspram sebe nadmoćnijeg neprijatelja kojem je sve vreme pomagao NATO, najglomaznija vojna sila ikad okupljena.
Kako je srpska državnost uspevala da opstane na Kosovu i Metohiji, pri čemu na severu pokrajine maltene netaknuta sve do Briselskog sporazuma? Pa upravo tako što su na čuveni most istrčavali i sinovi i kćeri, kad god bi višestruko brojniji Šiptari krenuli u neki od svojih par stotina masovnih napada. Naravno da se junacima sa Košara i Paštrika mora odati dužno priznanje, više su ga nego zaslužili, ali kosmetska priča nije završena NATO bombardovanjem - a to je tako baš zbog toga što su Srbi, kao i ostali Srbiji odan svet, čak i posle okupacije KiM nastavili da pokazuju zadivljujuću odvažnost i nepokornost, u uslovima u kojima ih je sve navodilo ka prihvatanju poraza.
Republika Srpska je odmah preko Drine. Kosovo i Metohija su tik iza granice koju je pre osam godina postavio Vučićev režim. Svako može vrlo lako da se uveri u ovo što iznosim: odete tamo, razgovarate sa tim ljudima, i sve će se potvrditi.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 1, 2020
Borba za srpski ratnički duh se dakle ne vodi tako što ćemo da se rugamo sebi zato što nismo kao Jermeni. Možda uistinu i nismo u ovom trenutku, ali i to je posledica nečega što je krajnje izlečivo: to je posledica kukavičke veleizdaje sprovedene na najvišim nivoima zvanične Srbije.
Hoćete ratničku i nepokornu Srbiju? Borite se protiv bednika koji potpiše moguće najsramniji sporazum u srpskoj istoriji, a onda se hvali penkalom koje je dobio od Trampa. Protiv gnjide koja je ugovorila i sprovela Briselski sporazum, satirući upravo to borbeno raspoloženje koje je odlikovalo sever KiM sve dok mu zvanični Beograd nije zabio nož u leđa. Protiv mentalno obolelog nesrećnika koji se izdaje za neustrašivog, a ovamo nije smeo da podrži čak ni običan referendum u Republici Srpskoj, niti da zaobiđe onu sramnu predstavu u Potočarima i ”majku Muniru”. Protiv dokazanog lažova i klevetnika koji je čak i stradalnike iz pećkog kafića ”Panda” stavio Srbima na teret!
Ima li ičega što je taj nepojamnik uradio, a da je hrabro, smelo, odlučno, odsečno?!
Ima, ali samo u unutrašnjim prilikama, kada se nepojamnik obračunava sa svojim prethodnicima u izvršnoj vlasti, čiji su zločini i ogrešenja sasvim uporedivi sa njegovim. I čiju je politiku u krajnjem slučaju potpuno preuzeo i nastavio.
Ispravno govore oni koji procenjuju da današnja Srbija nije dorasla iole ozbiljnijim izazovima. Ali to propadanje Srbije ima svoje ime i prezime: Aleksandar Vučić. Donedavno je nosilo druga imena: Zoran Đinđić, Boris Tadić, Danica i Vuk Drašković, Dragan Šutanovac, Rade Bulatović, Mirjana Marković, Momčilo Perišić, Jovica Stanišić, Božidar Đelić... (Iz nabrajanja su izuzeti Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica jer su, pored pogubnih i neoprostivih, umeli da povuku i veličanstvene poteze, a držim da čak ni u najnižim trenucima nisu podlegli ulizištvu i ponizništvu.)
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) September 30, 2020
Nisu svi nabrojani više među živima, ali svi su doprinosili tom mračnom zaveštanju, koje danas oličava upravo Aleksandar Vučić. Svi do jednog doprinosili su ovom užasu što ga gledamo već 12 i po godina, ovoj pobedi drugosrbijanske kulturne matrice koja svakog Srbina sa oružjem, ma koliko njegova bitka bila pravedna, po automatizmu smešta među zločince i/ili bezumnike.
I zato se borba za srpsko dostojanstvo, pa i ratničko, ne vodi u Nagorno-Karabahu, nego u Srbiji. DŽaba vam hvalospevi na račun jermenskih junaka, ako u svojoj kući trpite i slušate izrode. A u obračunu sa njima, svako od nas može da bude dobrovoljac.
Izvor: Pravda
