- Međutim, pojavljuje se problem unutrašnjeg i spoljnjeg političkog priznanja rezultata tog referenduma. Stoga sam mišljena da bi za Srpsku bilo najbolje da raspiše referendum sa pitanjem “Da li ste za to da Srpska prihvati Dejtonski sporazum (ili čak samo Aneks 4 tog sporazuma) potpisan u Parizu”. Ko bi imao osnova da to ospori?! Niko. Poenta je u tome što se pod tim podrazumeva izvorna, a ne revidirana verzija Dejtonskog sporazuma - istakao je Kecmanović, dodajući kako bi onda tu originalnu verziju trebalo i primenjivati u praksi.

Kaže kako se zaboravilo da je Dejton prihvaćen samo u Skupštini Srpske i da nikada nije bio stavljen na referendum, iako se radilo ne samo o novom Ustavu BiH, nego i njenom potpuno novom ustrojstvu u odnosu na prethodno stanje. Takav zakasneli referendum bi, prema rečima Kecmanovića, bio pravo i obaveza Republike Srpske.

- Referendum o izlasku iz BiH za Republiku Srpsku ostaje poslednje rešenje, jer vraćanje svih izvornih entitetskih nadležnosti značilo bi za srpski narod zadovoljavajuću konfederalnu kompoziciju zemlje, kakva je i potpisana i međunarodno garantovana u Dejtonu, odnosno u Parizu - kategoričan je Kecmanović. 

Francuska i Kaledonija

U jednom od svojih autorskih tekstova za “Glas Srpske” profesor ustavnog prava Milan Blagojević objasnio je kako su veoma retke države, čak i one federalne, koje u svojim ustavima izričito propisuju mogućnost otcepljenja nekog svog dela. Jedna od takvih retkosti je, kako je objasnio, Federacija Svetog Kristofera i Nevisa, ostrvska država u Karipskom moru. Ovakva mogućnost, međutim, naveo je, nije sadržana samo u tom ustavu, već se može naći i u najvišem pravnom aktu Francuske, a koja se u nauci ustavnog prava s pravom određuje kao veoma centralizovana unitarna država, ali i kod Velike Britanije, bar u onom delu koji se odnosi na Škotsku.

U kontekstu ove priče treba spomenuti i slučaj Papua Nove Gvineje. Prema važećem ustavu ove ostrvske države, suverenitet ove zemlje je nesporan, pa samim tim i eventualni čin otcepljenja bilo kog dela državne teritorije. Međutim, sve to nije bilo smetnja da se na ostrvu Bugenvil, koje je dio ove države sa autonomnim statusom, u novembru 2019. održi referendum o nezavisnosti. Posebnost ovog referenduma je što je održan uz prisustvo predstavnika UN.

Krajem prošle sedmice, uz amin Pariza, održan je drugi referendum o nezavisnosti na Novoj Kaledoniji, ostrvu koje se nalazi pod francuskom jurisdikcijom. I Škoti sve glasnije najavljuju novo izjašnjavanje, a pogotovo nakon što je Velika Britanija izašla iz Evropske unije.

Postavlja se pitanje otkud te “mogućnosti” i otkud svi ovi referendumi, tim pre što se u navedenim primerima ne može reći da je stanovništvo diskriminisano od strane državnih vlasti. Odgovor na njega treba potražiti u međunarodnom pravu u kojem, naglašava Blagojević, suprotno shvatanjima koja se kod nas mogu često čuti, nije zabranjeno pravo na otcepljenje, niti održavanje referenduma naroda o nezavisnosti.

Međunarodno pravo

Prema rečima profesora Kecmanovića, referendum kao jedan od načina izjašnjavanja građana je izvorni i najviši oblik demokratije, pa je čak Evropska unija još prije dvadesetak i više godina preporučila svim članicama da ga koriste kada god je to moguće. 

Kada je u pitanju izjašnjavanje o nezavisnosti, odnosno pravu naroda na samoopredeljenje do otcepljenja, ono je, ističe on,  zapisano u Povelji Ujedinjenih nacija.

- Ali u istoj povelji, na drugom mestu, štiti se i suverenost država. Ta kontradikcija omogućuje da se svako poziva na ono što mu odgovara i da se ocene koji princip je važniji donose “ad hok” u skladu sa političkim interesima i odnosom političkih snaga na “terenu” - navodi on.

Objašnjava i kako nije neophodno da pravo na referendum o nezavisnosti bude predviđeno ustavom zemlje - dovoljno je da nije izričito isključeno.

- Koliko znam, ni u jednoj zemlji na svetu ne piše da je referendum o nezavisnosti zabranjen, odnosno da narod nema pravo da se izjasni o ovom pitanju - kaže Kecmanović.

I politički analitičar Aleksandar Savanović smatra da se radi o pitanju koje zbunjuje mnoge, jer je reč o prividnom sukobu dva bazična načela međunarodnog poretka - pravu naroda na samoopredeljenje i suverenosti države.

- Ako ispravno razumemo savremeno pravo, onda je jasno da je to samo prividni konflikt. Naime, ono što je nedopušteno jeste unilateralno otcepljenje, a ne otcepljenje kao takvo. Zaštita suvereniteta države odnosi se samo na to da međunarodno pravo neće pristati na promenu granice date države bez njene saglasnosti. U pitanju secesije postoje dva osnovna pitanja: “ko” i “kada”. Ko ima pravo na samostalnost, narod, regija ili federalna jedinica. I pod kojim uslovima. Da li je na primer nužna etnička unificiranost - navodi Savanović.

Teorija i praksa

Kaže kako je odgovor na ova pitanja jasan i opšteprihvaćen. Bilo ko može ispostaviti zahtjev za samostalnost i nije nužno da ima prethodnu istorijsku dubinu državnosti, kulturnu ili nacionalnu unificiranost, niti da je federalna jedinica.

- Teorijski posmatrano, nevažno je da li je takvo pravo zapisano ili ne u ustavu države. Ono postoji u svakom slučaju. Naravno, ako postoji tzv. klauzula o secesiji, stvar je jasnija, jer se može zakonima precizno formulisati procedura izlaska. To je, uostalom, bio slučaj i s državnom poveljom Srbije i Crne Gore. Kada nema takve klauzule, pravo da se ispostavi zahtjev za samostalnošću implicitno postoji. U kontekstu referenduma, naročito tamo gdje je on konsultativni, nema ništa sporno, jer vlada proverava mišljenje svojih građana u kojoj i kakvoj državi žele da žive. Međutim, treba razlikovati pravo na iskazivanje volje naroda za samostalnošću, s pravom izlaska iz države. U slučaju Srpske, mi imamo svako pravo da organizujemo referendum o tom i bilo kom drugom pitanju i izjasnimo se da li želimo samostalnost - kategoričan je Savanović. 

Ali, da bi ta samostalnost bila priznata i od strane međunarodne zajednice, Savanović navodi kako je za takvo nešto potrebno da Republika Srpska dobije saglasnost Sarajeva, jer bi unilateralno proglašenje bilo “pravno ništavno i ne bi bilo priznato”.

- Takav referendum je moguć u bilo kom trenutku i bez bilo kakvih posebnih preduslova. Nije potrebno ni da mi u Ustav ugradimo klauzulu o pravu na samoopredeljenje, ona već implicitno postoji. Drugo pitanje je šta bi Vlada uradila s rezultatima, ako pretpostavimo da se građani izjasne za nezavisnost. Jedino što bi bilo pravno valjano jeste da ona na osnovu njih uđe u pregovore sa ostalim akterima u BiH i da ih pokuša ubediti da priznaju našu volju. U sadašnjem stanju stvari, jasno je kako bi to završilo. Međutim, ko zna, možda se u dogledno vreme klima promeni - kaže ovaj politički analitičar.

Napominje da mnogo toga zavisi i od omera snaga u  svetu, a slučaj Kosova je vjerovatno najbolji primjer “voluntarizma koji ponekad vlada na međunarodnoj sceni”.

- Jednostrano proglašenje nezavisnosti ove srpske pokrajine bio je pravno neprihvatljiv akt i svi koji su ga priznali prekršili su, s pozicije puke sile, međunarodno pravo. Time je stvoren opasan presedan. Zato je svima tako važno da Srbija na neki način prizna kosovsku nezavisnost, eksplicitno ili implicitno - napominje Savanović.

Dupli aršini

Kosovo, međutim, nije jedini slučaj dvoličnosti međunarodne zajednice i pojedinih velikih sila, a kao najbolji primjer sagovornici “Glasa Srpske” navode i bivšu Jugoslaviju.

Prema rečima Kecmanovića, međunarodna zajednica je zažmurila na rezoluciju OEBS-a o nepovredivosti granica država u Evropi i dozvolila secesiju Slovenije i Hrvatske.

- Sve ovo vreme se, nažalost, prećutkuje i da su najveće zapadne sile priznale nezavisnost Kosova. Prema njihovom mišljenju, Kosovo može da ode iz Srbije, a Srpska ne može iz BiH. To nema nikakve veze sa međunarodnim pravom - poručio je on.   

Da postoje dvostruki međunarodni aršini, smatra i magistar političkih nauka iz Banjaluke Helena Krnetić, koja priprema doktorat na temu pojedinih secesija u svetu.

- Prema međunarodnom pravu postoje dva principa. Jedan je pravo na samoopredeljenje koje uključuje i secesiju, a drugi je teritorijalni integritet države. Nažalost, ova prava se u pojedinim slučajevima selektivno primenjuju. Velike sile diktiraju političke procese i one u skladu sa svojim geopolitičkim interesima podržavaju jedan ili drugi princip. I u tom kontekstu je moguće posmatrati pojedine referendume i secesije koje su se desile u ne tako dalekoj prošlosti - kaže Krnetićeva.

Kada je u pitanju Republika Srpska i njen status, slaže se sa profesorom Kecmanovićem, te ističe kako bi najbolje rešenje bio povratak na izvorni Dejtonski sporazum. Na taj način bi se, kaže ona, Republici Srpskoj vratile oduzete ili prenesene nadležnosti, onemogućili pokušaji centralizacije BiH i pravnog “gušenja” Srpske, te stvorili uslovi za neki “komotniji” i normalniji politički život.

- Ako bi i jedan takav referendum bio sporan, onda ne vidim šta bi drugo vlasti Srpske mogle učiniti, osim da zatraže od građana da se izjasne o budućem statusu Srpske - istakla je Krnetićeva. ++++

Dan Republike

U Republici Srpskoj je već održan jedan referendum. Tog 25. septembra 2016. građani su ogromnom većinom odlučili da se 9. januar i ubuduće obeležava kao Dan Srpske. Prema podacima Republičke komisije za sprovođenje referenduma, od ukupnog broja izašlih glasača čak 99,79 odsto je glasalo “da”.

Od Liberije do Škotske

Uspešni referendumi: Liberija, razdruživanje Švedske i Norveške, Island, Kambodža, Farska ostrva, Gvineja, Samoa, Alžir, Malta, Bahrein, DŽibuti, Slovenija, Jermenija, Azerbejdžan, Hrvatska, Estonija, Gruzija, Letonija, Litvanija, Makedonija, Ukrajina, Pridnjedstrovlje, Turkmenistan, Uzbekistan, BiH, Osetija, Eritreja, Moldavija, Istočni Timor, Crna Gora, Sudan...

Bezuspešni: Severna Irska, Aruba, Kvebek, Nova Kaledonija, Bermuda, Nevis, Baskija, Škotska.…

Da li rat u Nagorno-Karabahu više podseća na Kosmet ili Jrajinu, saznajte OVDE.

Izvor: Glas Srpske