Piše: Vladimir Vuletić
Nekoliko događaja u novijoj političkoj istoriji Srbije steklo je status mita. Ostavimo li po strani dva svetska rata, koji su po sebi mitološki plodno tlo, kao mitski datumi mogu se izdvojiti: 27. mart 1941, odgovor na rezoluciju Informbiroa 1948. i studentske demonstracije 1968. Ovi događaji još postoje u živom sećanju, ali njihovoj mitologizaciji, kao i demitologizaciji, u znatnoj meri su pomogli savremeni mediji i njihovi narativi.
Ima li narativ o 5. oktobru snagu da postane mit?
Konvencionalno određenje kaže da je mit predanje o junacima i njihovim natprirodnim delima, koje ima snagu da probudi snažna kolektivna osećanja. U negativnoj konotaciji, mit je preuveličana pripovest o nekom događaju ili ličnosti(ma) koja nema utemeljenje u realnom životu.
Bilo kako bilo, svaki mit ima svoju strukturu i poruku dovoljno snažnu da podstakne verovanje. Mada govori o prošlosti, značenje mita je univerzalno i odnosi se podjednako na prošlost, sadašnjost i budućnost. Mitovi tako postaju zaveštanje budućim generacijama.
Svaki mit nadovezuje se na prethodne mitove koji su se ukorenili u kolektivnoj svesti i baštini njihove elemente. Ako ne najstariji, nesumnjivo najznačajniji mit na ovim prostorima, koji i danas u znatnoj meri određuje političko ponašanje, jeste Kosovski mit. NJegove elemente, manje ili više istaknute i na različite načine ukomponovane, lako je pronaći u svakom od pomenutih mitova, nezavisno od njihove političke konotacije.
Značajan doprinos mitologizaciji 5. oktobra na njegovu dvadesetogodišnjicu dali su razgovori i filmovi („Dan jedne nade”). Satkani iz fragmenata sećanja nekih od istaknutijih učesnika tog događaja, oni čine pripovest čija jezička struktura ima gotovo sve elemente mita: herojsku borbu pravednika protiv tiranije, nesklad u snazi protivnika, lukavstvo uma, neslogu velikaša kao glavni uzrok sunovrata, žrtvu junaka, izdaju najmoćnijih velikaša, kolebljivost pobednika, itd.
U farsi koja bi se mogla odigrati na osnovu ovih sećanja uloga Murata bila bi namenjena Slobodanu Miloševiću. Cara Lazara trebalo bi da igra Vojislav Koštunica. Đinđiću, koji se uoči odlučujućeg boja uvlači u tabor Muratovih pretorijanaca, pripala bi uloga Obilića. Vuk Drašković, najmoćniji velikaš koji se oglušio o poziv za učešće u boju, igrao bi imenjaka Brankovića. Našlo bi se tu mesta i za Milana Toplicu, Ivana Kosančića, braću Musiće i starog Jug Bogdana.
Mada ovi događaji nemaju nikakvu realnu istorijsku vezu, lako je prepoznati vezu u priči koja se plete oko njih. Upravo iz razloga što su prepoznali opasnost od ovakve mitologizacije, protivnici su koristili elemente istog mita za demitologizaciju 5. oktobra. Tome im je naruku išao datum kada je međunarodnom sudu izručen Slobodan Milošević, koji je tim činom dobio oreol Svetog Cara Lazara. Na to se nadovezao i izraz dosmanlije, koji su protivnici široko koristili za postpetooktobarsku vlast. Ipak, demitologizacija nije otišla dalje od ovih ovih nekoliko elemenata i ne može se porediti sa sve uspešnijom mitologizacijom 5. oktobra. (Mnogo efikasniji u pokušaju da osujeti mitologizaciju 1968. bio je SKJ, koji je uspeo da kao najvažniju ikonu tog pokreta izdvoji svog istaknutog člana Veljka Vlahovića).
Ovo pokazuje kako isto mitsko nasleđe može poslužiti u ideološki različite svrhe i za (de)konstrukciju različitih novih mitova. Naravno, da bi takav postupak bio uspešan, neophodno je retuširanje mnogih istorijskih elemenata. Tako se u konstrukciji petooktobarskog mita, posebno poslednjih godina, ističe minimizacija, pa čak i negiranje strane pomoći. Ide se dotle da se uloga „stranih ambasada” predstavlja u potpuno drugačijem svetlu, a razlog je što se ta uloga, mada nezaobilazna, ne može uklopiti u mitološku strukturu. Slično je i sa ulogom kriminalnih klanova, o kojima više niko ne govori, mada je jasno da bi bez njihove uloge tok događaja imao, ako ne drugačiji pravac, a ono drugačije meandre.
Etnolozi su pokazali da mitovi imaju ogromnu manipulativnu moć u rukama moćnih, ali i da mogu služiti održavanju duha i vere u „bolje sutra” onih koji se osećaju potlačenima. Upravo je petooktobarski mit pokazao svoju ulogu u obe ove dimenzije.
Mitologizacija i demitologizacija su dve strane istog procesa, u kojem se istorijski događaji transformišu u simboličke konstrukcije, koje postaju bitan element političke borbe za realizaciju interesa različitih grupa. Mitovi dobijaju patinu i kao memorabilije traže vezu i prenose se na nove generacije (na primer „sećanja” onih koji su rođeni tog dana).
Dekonstrukcija mitova sasvim je druga stvar, koja se ne tiče samo otkrivanja funkcije mitova, već, pre svega, stavlja mitske događaje u istorijski kontekst.
Peti oktobar 2000, iz tog ugla posmatrano, jeste istorijski neminovno, ali zakasnelo uključivanje Srbije u kapitalističku tranziciju zemalja srednje i istočne Evrope i u ekonomsku globalizaciju kojoj se nisu oduprle ni mnogo moćnije zemlje. Podizanje breša tokovima privatizacije, liberalizacije i deregulacije, koji i danas ubrzano teku, bilo je ključna istorijska posledica 5. oktobra, svidelo se to nekome ili ne.
Ko odlazi iz Vlade Srbije, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
