Godine 2012, pandemija koju je svet očekivao godinama na kraju se desila. Za razliku od H1N1 iz 2009. godine, novi soj influence – potekao od divlje guske – bio je izuzetno virulentan i smrtonosan. Čak i nacije koje su se najbolje pripremile za pandemiju brzo su bile preplavljene kako se virus bio proširio širom sveta, i kako je zarazio gotovo 20 odsto svetske populacije i usmrtio osam miliona ljudi za sedam meseci, od kojih su mnogi bili zdrave mlade osobe. Pandemija je takođe imala teške efekte po ekonomiju: međunarodna pokretljivost, kako ljudi tako i dobara dovedeno je do tačke zastoja, zanemoćale su privredne grane poput turizma i raskinuti su globalni snabdevački lanci. Čak i na lokalnom nivou, uobičajeno žurne prodavnice i poslovne zgrade stajale su prazne mesecima, i u njima nije bilo ni zaposlenih ni mušterija.
Pandemija je zavila celu planetu u crno – premda je nesrazmerno mnogo ljudi umrlo u Africi, Jugoistočnoj Aziji i Srednjoj Americi gde se virus širio kao šumski požar, u odsustvu zvaničnih protokola za njegovo zauzdavanje. Ali čak i za razvijene zemlje obuzdavanje je predstavljalo izazov. Početna politika Sjedinjenih Država da se građani „odlučno obeshrabre“ da ne lete pokazala se smrtonosnom zbog svoje popustljivosti, što je ubrzalo širenje virusa ne samo u okvirima Sjedinjenih Država već i preko granica. Međutim, nekoliko država se nosilo bolje sa virusom – posebno Kina. Kineska vlada je brzo nametnula i sprovela nasilni karantin za sve građane, kao i brzo i gotovo hermetičko zapečaćivanje svih granica, čime je sačuvala milione života, zaustavila širenje virusa daleko brže nego što su to učinile druge države čime je najposle omogućila brži postpandemijski oporavak.
Kineska vlada nije bila jedina koja je preduzela ekstremne mere kako bi zaštitila svoje građane od rizika i izloženosti zarazi. Tokom pandemije nacionalni lideri širom sveta pojačali su svoj autoritet i nametnuli su čvrsta pravila i ograničenja, od obaveznog nošenja maski do provera telesne temperature na ulazima u javne prostore, kao što su železničke stanice i supermarketi. Čak i nakon što je pandemija oslabila, ova autoritarnija kontrola i nadzor građana i njihovih aktivnosti opstali su pa su čak i pojačani. Kako bi zaštitili sebe od širenja sve globalnijih problema – od pandemija i međunarodnog terorizma do ekološke krize i siromaštva – lideri širom sveta su čvršće prigrabili moć.
Na prvi pogled, kontrolisaniji svet je bio široko prihvaćen i dočekan sa odobravanjem. Građani su se voljno odrekli dela svog suvereniteta i svoje privatnosti – u korist države koja je postala više paternalistička – da bi zauzvrat dobili veću sigurnost i stabilnost. Građani su više tolerisali, pa su čak i priželjkivali, više usmeravanja odozgo i više nadzora, i nacionalni lideri su nesmetanije mogli da nametnu poredak na onaj način koji su oni smatrali svrsishodnim. U razvijenim zemljama, ovaj povišeni nadzor je poprimio brojne forme: biometrijske isprave za sve građane, na primer, i čvršću regulaciju ključnih privrednih grana čija se stabilnost pokazala kao vitalno važna po nacionalne interese. U mnogim razvijenim zemljama, nametnuto sprovođenje niza novih propisa i dogovora polako ali sigurno povratilo je i red i, što je posebno važno, ekonomski rast.
Širom sveta u razvoju, međutim, priča je imala drugačiji – uz mnogo više varijacija. Autoritet koji je stizao sa vrha poprimao je različite oblike u različitim zemljama i zavisio je u velikoj meri od kapaciteta, integriteta i namera njihovih lidera. U zemljama sa snažnim i obazrivim vođama, ukupan ekonomski status i kvalitet života građana se poboljšao. U Indiji, na primer, kvalitet vazduha se dramatično uvećao nakon 2016, kada je vlada zabranila vozila sa visokom emisijom štetnih gasova. U Gani, sprovođenje ambicioznih vladinih programa za poboljšanje osnovne infrastrukture i obezbeđivanja dostupne čiste vode za sav narod dovelo je do munjevitog opadanja bolesti uzrokovanih lošim kvalitetom vode. Ali autoritarnije vođstvo je delovalo daleko gore – i u nekim slučajevima tragično – u zemljama koje su predvodile neodgovorne elite i koje su koristile svoju novozadobijenu veću moć da bi sproveli svoje sopstvene interese nauštrb svojih građana.
Bilo je i drugih negativnih posledica, pošto je rast zaraznog nacionalizma stvorio nove opasne rizike: navijači na Svetsko prvenstvu u fudbalu 2018. godine, na primer, morali su da nose pancirne košulje na kojima su se nalazile njihove nacionalne zastave. Snažna tehnološka regulacija usporila je inovacije, držala je cene visokim i sputavala je prilagođavanje. U svetu u razvoju pristup „odobrenoj“ tehnologiji se povećao ali izvan toga ostao je ograničen: središte tehnoloških inovacija ostalo je uglavnom u razvijenom svetu, što je mnoge zemlje u razvoju ostavilo u poziciji da dobijaju tehnologiju za koju drugi smatraju da je „najbolja“ za njih. Neke vlade smatrale su da je ovo patronizujuće i odbile su da distrubuiraju kompjutere i drugu tehnologiju za koju su smatrali da je „polovna“.
U međuvremenu, zemlje u razvoju koje su imale više resursa i veće kapacitete počele su interno da stvaraju inovacije kako bi sopstvenim snagama popunile ove praznine.
Za to vreme, u razvijenom svetu, postojanje toliko pravila i regulativa koje su stizale sa vrha umnogome je usporilo preduzetničke aktivnosti. Vlade su često govorile naučnicima i inovatorima šta da istražuju i bili su usmeravani uglavnom prema projektima koji su se mogli monetizovati (tržišno-vođeni razvoj proizvoda) ili koji su bili „igra na sigurno“ (odnosno fundamentalna istraživanja), što je inovativnija i rizičnija istraživanja ostavilo uglavnom postrance. Dobrostojeće države i monopolističke kompanije sa velikim istraživačkim i razvojnim budžetima su i dalje pravile značajne pomake, no intelektualno vlasništvo koje je nastajalo iz ovih istraživanja bilo je zaključano iza sedam brava striktnih nacionalnih i korporativnih ograničenja. Rusija i Indija su nametnule stroge domaće standarde za nadgledanje i odobravanje proizvoda koji su se odnosili na enkripciju – kategoriju koja je praktično značila sve inovacije u informacionim tehnologijama. SAD i EU uzvratile su nacionalnim standardima što je stavilo tačku na globalni razvoj i širenje tehnologije.
Posebno u svetu u razvoju, delovanje u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesom značilo je traženje praktičnih savezništava koja su odgovarala sopstvenim interesima – da li će biti moguć pristup potrebnim resursima ili povezivanje sa ciljem postizanja ekonomskog rasta. U Južnoj Americi i Africi, regionalna i sub-regionalna savezništva postala su strukturiranija. Kenija je udvostručila svoju trgovinu sa južnom i istočnom Afrikom kako su izrastala nova partnerstva na kontinentu. Kineske investicije u Africi su rasle pošto se nagodba po kojoj su novi poslovi i infrastruktura dobijani u zamenu za pristup ključnim mineralima ili izvozu hrane pokazala prihvatljivom mnogim vladama. Prekogranične veze poprimale su oblik zvanične bezbednosne pomoći. Dok su razvojni i spoljni bezbednosni timovi dočekivani sa dobrodošlicom u nekim od najtežih slučajeva propalih država (failed state) jednoobrazan pristup različitim problemima davao je malo pozitivnih rezultata.
Do 2025. godine, ljude je su bili zamoreni od toliko kontrole sa vrha i od dopuštanja vođama i vlastima da čine izbore u njihovo ime.
Gde god su se nacionalni interesi sučeljavali sa pojedinačnim interesima dolazilo je do sukoba. Sporadični otpor postajao je sve organizovaniji i usklađeniji, kako su mladi i ljudi koji su videli kako njihov status i životne mogućnosti propadaju – izazivali građanske nemire. Demonstranti u Nigeriji su 2026. godine oborili vladu, ogrezlu u ušančeni kronizam i korupciju. Čak i oni kojima se dopadala veća stabilnost i predvidljivost ovakvog sveta počeli su da se osećaju neugodno i ograničeno zbog toliko strogih pravila i striktnih nacionalnih granica. Provejavao je osećaj da će pre ili kasnije, nešto neizbežno poremetiti strogi poredak koji su svetske vlade uz toliko napora uspostavile.
Kakav ultimatum je dobio Lukašenko, pročitajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari
