Profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar gostovao je u emisiji „Centar“ autora i voditelja Dejana Petra Zlatanovića sa sajta Srbin.info.
Odgovarajući na pitanje kako ne upasti u zamku i ući u svet „političkih idiota“, profesor Lompar je rekao:
„Poslednja pobuna bila je ’68, koju jedan francuski filozof naziva ‘elegičnom pobunom’, jer nije dala nikakav ishod. U svetu imate malo protesta. U Francuskoj imate ‘žute prsluke’, ali nemate studentsku solidarnost sa ljudima koji protestuju. Slično je i u Americi, nekad ste imali velike demonstracije vezane za Vijetnamski rat, posle toga nemate velike pobune. Slično važi i za Nemačku. To znači da je sistem našao načina da anestezira čoveka, da je potrošačka kultura – jak konzumeristički nagon – na neki način suzbio svest, tehnička sredstva su tu odigrala veliku ulogu, tako da je to nešto što objektivno vodi idiotizaciji kompletnoj. Teško je to za nas, mi smo narod koji živi na granici, narod koji živi najzapadnije od svih pravoslavnih naroda, mi smo u najdirektnijem kontaktu za zapadnom kulturom – i sa njenim dobrim i manje dobrim sadržajima, ili čak rđavim – i tu trpimo veliki uticaj nečega što bi se nazvalo opšte mišljenje, a to opšte mišljenje ide u pravu radikalnog individualizma. Taj radikalni individualizam govori o krizi evropske svesti, jer mi nemamo nikakav politički projekat. Glavni levičarski politički projekti su oni koji uopšte ne pogađaju nosioce kapitala, banke, osiguravajuća društva – vi imate jedan fenomen koji je praktično komičan: sponzori čitavog niza tobožnjih protesta su banke, osiguravajuća društva… I vi ste sad subverzivni, a finansira vas onaj protiv koga treba da budete?! Smešno! Ta vrsta simulacije je zaista odredila svest. Ne znam da li je to kod nas moguće, po mom mišljenju trebalo bi da se odigra dublja nacionalna kristalizacija, ljudi bi trebalo da razumeju istoriju 20. veka, šta se dogodilo sa srpskim narodom, kakve su posledice toga i koje vrste vrednosti, kao zajedničke, nastojati da učinite što više delotvornim. Dosta ide u korist ovaj naglašeni anti-intelektualizam, to je nešto što su Amerikanci, u svojoj ideologiji radikalnog pragmatizma, učinili važnim – da se intelektualni način gledanja na stvari (što znači sa izvesnom distancom, sa izvesnim razmišljanjem, sa izvesnim nijansiranjem) obezvredi. I onda se obično kaže – sve je to tako što neko nešto govori, ali šta on može da uradi?! Intelektualci su tu da kažu, da objasne, da osvetle – nije pravedno na njih stavljati ono što nije njihov teret. Niko ne pita šta su spremni da urade lekari, bankari, inžinjeri, šta su ti esnafi spremni da urade da bi se stanje u društvu promenilo. Uzima se da oni rade svoje poslove i da njih opšta briga ne dotiče. Nije tako bilo uvek. Pred Prvi svetski rat, bili su uključeni i bankari, i inženjer, i lekari i profesori. To znači da se mi nalazimo na višestrukim iskušenjima kao narod i da je velika neizvesnost nad nama.“
Govoreći o stanju u Crnoj Gori, Milo Lompar je istakao:
„Crkva je u Crnoj Gori pogodila šta je snaga srpskog naroda, snaga srpskog naroda je uvek bila kolektivna. Srpski narod na svojim kolektivnim identitarnim tačkama, kad dođe do njih, pokazuje vrlo veliku snagu. Crkva je to uspela da spoji sa jednom priličnom modernom idejom pasivnog otpora, litije su pasivni otpor. Mogu reći sa izvesnim zadovoljstvom da sam godinama apelovao upravo na pasivni otpor, upravo na tu vrstu protesta koja će izazivati krizu režima, ali postepeno – kao što voda spira jednu vrstu iskustva… Česi su veliki majstori pasivnog otpora, tu imaju dugu tradiciju. Tu je velika uloga mitropolita Amfilohija. On je trideset godina stvarao jednu kulturnu podlogu. Događaji u Crnoj Gori su mi bila dobra potvrda da kulturna podloga – a to znači stavovi, ponašanje ljudi – u jednom trenutku daje politički rezultat. Obrnuto nije moguće.“
Na pitanje o situaciji u Crnoj Gori, Milo Lompar je odgovorio:
„Ministar spoljnih poslova Vatikana je izjavio da se zbog protivljenja SPC do daljnjeg odlaže proglašenje za sveca kardinala Stepinca. Ta činjenica je zanimljiva, jer ona pokazuje da postoje neki prioriteti u misiji rimokatoličkoj, i da u tim prioritetima više nije Hrvatska. Moglo bi se desiti da se obnovi viševekovna istorijska beznačajnost Hrvata, jednostavno rečeno – njihovo mišljenje se ne uzima kao relevantno, postoji nešto što je značajnije. To bi se moglo desiti i Crnoj Gori. Crna Gora je izuzetno značajna, ali prevashodno zbog Srbije i srpskog naroda, zbog kretanja koji rimokatolički prozelitizam ostvaruje vekovima. Ali, očigledno da u tom kretanju postoji izvesna diplomatija, veština, vijuganje, pa bi o tome u Crnoj Gori trebalo da vode računa.
Smatram da sadašnja Crna Gora treba da postoji na dva postulata: prva je da je nesporna crnogorska državnost, za razliku od hrvatske i slovenačke, nesporna je ta državnost – doduše kao srpske države; druga činjenica jeste da se viševekovno postojanje Mitropolije crnogorsko-primorske i Eparhije budimljansko-nikšićke, kao delova SPC, učini nepromenljivom činjenicom.
Režim predsednika Crne Gore imao je i ima najveću moguću logističku podršku u Beogradu, vezana je za sadašnju vlast i predsednika Srbije, kao i za jak nevladin sektor koji ovde ima sopstveni medijski i propagandni pul i koji je sve vreme je dovodio u sumnju demokratski kapacitet bilo kakvog protivljenja Đukanovićevom režimu. Podsetiću vas da je i zamenica glavnog urednika NIN-a rekla da je srpska trobojka ono što je šahovnica u Vojvodini. Latinka Perović je, u produžetku svoje komunističke biografije, opet govorila o prodoru srpskog nacionalizma – nisu hteli da vide nedemokratsku prirodu autoritarnog Đukanovićevog režima. Mnogi pripadnici Druge Srbije su podržavali čitav niz mera Vučićevog režima u vezi sa Kosovom i Metohijom, Vesna Pešić je proglasila Dačića i Vučića De Golom i Čerčilom kad je potpisan Briselski sporazum; a kad su nju priveli pre godinu dana – onda je afrički diktator. Imamo sledeći kriterijum: kad pozovu Vesnu Pešić u policiju da se izjasni – onda je diktatura; kad otpisujete narod na Kosovu i Metohiji – to su De Gol i Čerčil. Taj način mišljenja je onaj koji je ustoličio ovaj režim u Beogradu, i taj način mišljenja je podržavao crnogorskog predsednika do dana današnjeg.“
Govoreći o tzv. Ruskom uticaju, profesor je rekao:
„Velika je obmana da je ruski uticaj taj koji jača autoritarnu vlast u Srbiji. Stvar je obrnuta, zapadni uticaj ima potrebe za autoritarnom vlašću, za diktatorskom vlašću. Od Berlinskog kongresa, od 1888. tri najautoritarnija – i čak diktatorska i totalitarna režima – bili su režim kralja Milana Obrenovića (koji je posle Berlinskog kongresa bio izrazito proaustrijski nastrojen), režim kralja Aleksandra Karađorđevića (koji je imao i diktatorski oblik) i režim Josipa Broza (diktatorsko-totalitarni). Sva tri režima imala su odlučujuću pomoć Zapada. Teza da Zapad donosi demokratiju postala je opšte mesto javne svesti, a nije istina – Zapad donosi autoritarizam.“
Milo Lompar se posebno osvrnuo na situaciju u Jermeniji:
„Jermeni su narod čijih predstavnika ima više u dijaspori nego u matici. To je stari trgovački narod, vrlo namučen, vešte su diplomate. I oni koji žive u rasejanju vezani su za istoriju svog naroda, uvek su insistirali da se prizna genocid nad Jermenima i kada je to izgledalo uzaludno, ali dočekali su i sada se ta činjenica priznaje. To su uspeli upornim radom, lobiranjem, stvaranjem svesti i na umetnički način su tu istinu o tragediji učinili delom svetske javnosti. Mi to nismo uradili u vezi sa Jasenovcem, a ta tema i sada izaziva veliki otpor u našoj zajednici, što znači da nismo formirali kulturni obrazac koji bi svako od nas prihvatio bez obzira na to da li je konzervativac, liberal ili nešto drugo.“
Dali NATO bira ko će ući u vlast u Crnoj Gori, saznajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari
