Posebno je naglasio: „Osujećeni su svi pokušaji neprijatelja da probije našu odbranu. Neprijatelj je pretrpeo velike gubitke u ljudstvu i ratnoj tehnici“.
Ako je Azerbejdžan želeo blic-krig sa - čišćenjem celog Karabaha i likvidacijom jermenskog „bezbednosnog pojasa“ – već je izvesno da to nije postigao.
Teško i da će uspeti jer bi to značilo potpuni rat između Azerbejdžana i Jermenije, koja stoji iza Arcaha kao što Turska stoji iza Bakua.
Postoje pretpostavke da je prava namera Azerbejdžana da nizom ofanzivnih dejstava, koja bi trajala možda i nekoliko narednih godina, iznuri Jermene i vojno i ekonomski i da tek tada pokuša sa `završnim udarcem`.
Na udaru bi za to vreme bila pre svega „zonu bezbednosti“ (uključujući Kelbadžar i Lačin, koji spajaju teritorije Karabaha i Jermenije).
Azerbejdžan realizuje ofanzivni plan „Šimšek“ („Munja“) koji predviđa napade u četiri konvergentna smera: 1) na severu, sa strane planinskog venca Murovdag do Kelbadžara; 2) na severoistoku u pravcu Terter-Mardakerta duž reke Terter i grebena Murovdag sa izlazom na granicu reka Tuthun i Bulandihsa sa daljom vezom kod Kelbadžara; 3) na centralnom pravcu od Karabaške ravnice u pravoj liniji kroz Agdam do Kodžalija i dalje do Stepanakerta duž reke Karkarchai; 4) na jugu od ravnice Mil do Hodžavenda, Hadruta, DŽebraila, Fizulija i dalje do Zangelana duž Gajske stepe uz iransku granicu.
Početni plan Bakua bio je da što pre zauzme „bezbednosni pojas“ i izbije na granice bivše sovjetske autonomije Karabah.
Sada se u Bakuu širi naivna verzija da je plan propao jer su ga izdajnici prethodno prosledili u Jerevan. Ovo je siguran znak da su u Azerbejdžanu krenuli procesi koji mogu prerasti u unutrašnju krizu. Čak i u odnosima između klana šefa države Ilhama Alijeva i armijske elite koji je uglavnom poreklom iz Karabaha i njegove okoline.
Azerbejdžan nije odmah uspeo da napadne grebenom Murovdaga.
Plan je predviđao upotrebu vazdušnog napada i spuštanje helikopterskih grupa na određene kote, ali to nije bilo uspešno izvedeno, pa je azerbejdžanska pešadija naišla na prvu liniju odbrane koju su Jermeni za 25 godina pretvorili u neosvojivu tvrđavu.
Na centralnom delu fronta se 1. azerbejdžanski korpus nije pomerio ni metar napred. Uostalom, ispred Agdama je najmanje tri kilometra široko minsko polje.
U pravcu Tertera, Azerbejdžanci su uz ogroman napor došli do Madagiza i stvorili stvarnu pretnju komunikaciji Jermenije i Mardakerta.
Na papiru, napredovanje Azerbejdžanaca najužnom delu fronta izgleda uspešno, ali su od značajnijih naselja uspeli da osvoje samo DŽebrail.
Kritičari tvrde da je Azerbejdžan – ako je hteo veći uspeh – morao u napad baciti i gardijsku tenkovsku brigadu 4. korpusa, potpuno opremljenu tenkovima T-90.
Trenutno Azerbejdžanci na jugu ugrožavaju Hadrut čiji gubitak bi Jermene lišio i Fizulija.
Međutim, pogoršanje situacije na frontovima samo je okupilo Jermene, koji su donedavno bili spremni da pucaju jedni na druge u centru Jerevana.
Ima indicija da EU vrši pritisak na Jerevan i Karabah da predaju Bakuu veći deo „bezbednosnog pojasa“ u zamenu za nekakve bezbednosne garancije. Ali, jermensko društvo nije spremno za takve ustupke.
Azerbejdžan bi u Briselu stajao bolje da Turska nije u Karabah dovela svoje teroriste sa severa Sirije. A ovako, Francuska bezmalo otvoreno podržava Karabah i Jermeniju.
U pomoć Jermenima idu dobrovoljci iz Francuske i Grčke.
Azerbejdžanci bi, po svemu sudeći, velikom svojom pobedom proglasili i samo zauzimanje Fizulija, DŽebraila i Hadruta.
Objavili bi da su promenili status kvo koji je za njih više nego neprijatan bezmalo četvrt veka.
Azeri upali u jermensku zasedu, tela 60 vojnika ostala pored puta. Više o tome pogledajte OVDE.
Izvor: fakti.org
