Piše: Boško Jakšić
Duže od tri meseca Srbija je čekala da predsednik republike imenuje mandatara, a prva faza perioda ispunjenog veštački stvaranom neizvesnošću završena je manje-više očekivano: pošto se dokazala u lojalnosti, Ana Brnabić nastaviće da rukovodi vladom.
Druga faza – odabir koalicionih partnera i ličnosti koje će se naći u novom kabinetu – formalno nije završena, ali je od starta jasno da Aleksandar Vučić velike i male rokade odugovlači zarad dvostrukog disciplinovanja: članova sopstvene stranke i koalicionih partnera. Pritom je potpuno siguran da će mandatarka bespogovorno odraditi formalni ostatak posla oko sastava vlade.
„Bilo mi je potrebno da napravite koncept i kako će da izgleda vaša vlada u narednom periodu i razgovarao sam sa svima”, izjavio je predsednik, čiji se upliv u sastav novog kabineta završava onog trenutka kad odabere mandatara. Tako je barem u ustavnoj teoriji.
Uz sve moći koje je prikupio, Vučić je mandatar iz senke. Premijerka će, kao i do sada, slediti uputstva svog partijskog starešine. NJoj je Vučić dodelio, a ona ushićeno prihvatila mimikriju podele vlasti.
Nova srpska vlada je Vučićeva vlada. Od Vučića, za Vučića.
Tako je to u državi kojoj, sem predsednika, nisu potrebni ni parlament, ni mandatar, ni vlada, ni ministri... Čemu i mediji, koji su se zarad gledanosti i tiraža uzaludno bavili spekulacijama, dok su sva saznanja samo u jednoj glavi?
Kada je – u „običnom radnom danu”, kakav je 5. oktobar – saopštio da je kod mandatarke insistirao da „razmisli” o uvođenju dva nova ministarstva i o njegovoj „želji” i zamolbi da, „ako je moguće”, u vladi bude barem blizu polovine žena, da li je iko u Srbiji pomislio da oko toga ima neke neizvesnosti? Nema tu šta Brnabićeva da razmišlja. Dobila je zadatak zapakovan u „želju”. Obezbeđen je kontinuitet poslušnosti. Zna se ko je zadužen da misli.
Premijerka je i do sada sledila svog „šefa” na način koji mnogima deluje kao dodvoravanje, iako je Vučić to pokušao da demantuje rečima da je položaj dodelio „ženi koja svoj mandat nije shvatila kao period dodvoravanja svima i svakome”. Tačno. Nije svima i svakome. Samo njemu.
Zato Ana Brnabić sada nema potrebe da „razmisli” o proširenju kabineta. Naravno da ćemo dobiti ministarstvo za ljudska prava, ravnopravnost polova i društveni dijalog i ministarstvo za brigu o porodici, deci i demografiji. I naravno da će u novoj vladi biti dosta žena. O predsednikovim željama se ne raspravlja. Sveto pismo.
Uveren sam da Vučić već zna ko će u koju ministarsku fotelju. Najavio je „značajne promene” i nesumnjivo je dobro osnažiti konkurentnost i uvesti neka nova, mlađa lica. Ono što ne obećava reforme, jeste to što će svi oni slediti staru politiku, pošto institucionalnim procesom, uzurpirajući ustavna ovlašćenja, upravlja isključivo predsednik države.
Vučić mora da se ovih dana zabavljao. Formiranje vlade dođe mu kao slagalica. Ovoga ću ovde, ovu ću tamo. Kandidate je menjao brzinom kojom se menjaju pasvordi najvećih korporacija ili lozinke raketnih baterija. Možda je samo Ana Brnabić znala da ostaje, ali morala je da se drži omerte koju je šef zahtevao, iako je samopouzdanjem u javnim nastupima nagoveštavala da će sačuvati visoku službu.
Potencijalni koalicioni partneri i dalje se drže na ledu, baš kao i ministarski kandidati. Predsednikov manir je da za jedno mesto postoje barem tri kandidata. Pa neka se u tišini mole svevišnjem SNS-a. Hladan znoj i košmarni snovi smenjuju se sa sladostrašćem koju bi mogla da ponudi ministarska fotelja. Upravo ono što je Vučić želeo.
Na unutrašnjem planu predsednik ne mora mnogo da brine o opoziciji koja se udružuje da bi se razdruživala, pa je vlada koju je sastavio ponajviše odraz njegovih preokupacija da kako-tako sačuva balanse neophodne da ne bi sagoreo oko Kosova.
Pošto je u Vašingtonu kupio poslednju zalihu zrna kosovskog peščanika, plaćenu cenom koju ćemo tek videti, predsednik je u prekomponovanju kabineta morao da vodi računa o balansu koji je narušio potpisivanjem sporazuma u Beloj kući. Na fonu spoljne politike stvari se komplikuju.
Neophodno je pokazati da je nova vlada „pet frendli” – prijateljski raspoložena prema Nemcima, Rusima, Kinezima, Turcima, Emiraćanima. Što nije lako, imajući u vidu sužen prostor koji je Vučić samom sebi ostavio.
Kako god, Vučić utvrđuje kontrolu izvršne vlasti na isti način na koji je pravosuđe doveo u situaciju da ga pita šta treba da radi u svakom iole osetljivijem slučaju. Sve je to propraćeno apsolutnom kontrolom parlamenta – što ne samo da ukida okrepljujuću dinamiku političkog života, već omogućava jačanje autoritarne vlasti, marginalizaciju vladavine prava i institucija države, slabljenje medijskih i drugih sloboda.
Tako je režim počeo da se suočava s kritikama sa adresa koje su mu važne za rešavanje kosovskog pitanja. Evropska unija, koja se godinama, zaslepljena Kosovom, oglušivala o postupke režima, počela je da pronalazi zamerke svom „omiljenom autokrati”, kome se parlament bez opozicije vraća kao bumerang.
Među prioritetima nove vlade nema mesta za ta razmišljanja. Ekonomija, ulaganje u odbrambene sposobnosti vojske i ulaganje u zdravstvo. Da li će novo ministarstvo za ljudska prava, ravnopravnost polova i društveni dijalog zaista uspostaviti istinski dijalog s opozicijom – pod uslovom da opozicija pronađe konstruktivnu platformu svog delovanja koja će kao prioritet postaviti reformu zarđalog sistema, a ne pojedinačne slučajeve raznih afera koje su proizvod takvog sistema? Šta će biti s medijskim i drugim slobodama?
Kontinuitet vladavine je obezbeđen. Lični pečat vlasti je osnažen. Nema tu mnogo neizvesnosti.
Koju funkciju Dodik nudi Vučiću, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
