Piše: Boško Jakšić
Znam šta rizikujem. Da me proglase za „Vučićevca”. Kao i svakog kome Ujedinjena opozicija Srbije prišiva tu etiketu ukoliko nije njen slepi vernik.
Ne dajem pet para na „izdajništvo” i kritike koje mogu da uslede iz tabora ostrašćenih antivučićevaca. Neka ih. Uveren sam da se normalna država ne stvara na jakim emocijama, već na racionalnoj politici.
Daću dva primera. Da krenem od najnovijeg.
Jedan od opozicionih portala objavio je komentare o boravku Aleksandra Vučića na Pešterskoj visoravni, gde je prisustvovao taktičkoj vežbi Vojske Srbije. Tada je predsednik iskoristio priliku da pomazi jednog psa.
„Korisnici interneta su dobro iskoristili ovu priliku da analiziraju svaki detalj – i ne mogu da prestanu da se smeju zbog face koju je maleni psić napravio kada mu se Vučić približio”, prenosi portal kolosalno doprinoseći dramatičnoj polarizaciji medijskog prostora, a time i podelama svekolike Srbije.
Umesto da ozbiljnim argumentima nastave da se bore protiv svih silnih zastrašivanja, opozicioni mediji upadaju u zamku koju im je vlast postavila. Ulaze na teren nebuloznih argumenata koji nemaju veze sa stvarnošću, još manje s realnošću političke borbe
Medijski eksperti pseće psihologije odmah su zaključili da se cuko uplašio Vučićevog dodira, pa su kuče (zlo)upotrebili u političke svrhe na način koji je, koliko bizaran, toliko i apsurdan. Još jedan pokušaj rušenja Vučića koji deluje neozbiljno, pa i smešno.
Ko će, sem opozicionih talibana, zaista da poveruje da je kuče sa Pešteri nanjušilo predsednika na način koji zaslužuje sve pohvale Vučićevih rivala? „Vučić čak i psa mazi naopako.” Zar praviti priču o tome nije ista konstrukcija koju tabloidi koriste u odbrani predsednikovog lika i dela? Tako se briše razlika između profesionalizma i medijskog žutila.
Umesto da ozbiljnim argumentima nastave da se bore protiv svih silnih zastrašivanja, opozicioni mediji upadaju u zamku koju im je vlast postavila. Ulaze na teren nebuloznih argumenata koji nemaju veze sa stvarnošću, još manje s realnošću političke borbe. Tako s jedne strane imamo režimsku propagandu, a s druge opozicionu, koja, izgleda, umišlja da će Vučića ogaditi biračima kučetom s Pešteri.
Svaka vest ovde prestaje da bude vest, pošto se plasira na dva potpuno različita načina. Dok se svi obraćaju „svojima”, informativnost kopni, a građani su žrtve neobjektivnosti. U trci ko će više pohvaliti predsednika, ili mu nauditi, gubi se elementarna objektivnost. Režimski mediji su je odavno izgubili, opozicioni srljaju u istom pravcu. Istinski slobodna štampa se gasi.
Primer drugi: Vučićeva trenerka košta kao prosečna penzija u Srbiji. Ako je i tako, pa šta? Koliko je političara ili poslovnjaka čiji satovi koštaju prosečne godišnje plate? Koliko je dama iz javnog života čije tašne vrede hiljade evra? Tako je to u ovom sve raspolućenijem društvu, u kojem sve manja manjina ima sve više od rastuće osiromašene većine.
Pustite me te jeftine demagogije u stilu „tamo gde kabaljerosi u čašama ispijaju nadnice lučkih radnika”. Otužno je da Vučićevi rivali ne mogu da nađu bolje argumente da ga kritikuju – a toga ima pregršt – već posežu za trenerkom i džemperom.
Dok god se bude bavila isključivo likom i delom predsednika, dok god ne ponudi ozbiljne programe reformi ovog sve zaglibljenijeg društva – opozicija nema šanse. Tim više što ne uspeva da dobije podršku Zapada.
Opozicija je u dužem periodu pre junskih izbora propustila da se nametne kao saveznik Evropskoj uniji. Mogu bojkot partije da ponavljaju da je bojkot uspeo, ali čak i da je tako, na spoljnopolitičkom planu to je Pirova pobeda. Odbijanje saveta EU da se ne ide na bojkot barem će još izvesno vreme pratiti opoziciju.
Ne čudi što je izvestilac Evropskog parlamenta Vladimir Bilčik jasno poručio da će njihov sagovornik biti parlament Srbije, odnosno one stranke koje su postale parlamentarne na junskim izborima.
Tako je i komesar za proširenje Oliver Varhelji prošao kroz Beograd u okviru jedne od svojih rutinskih misija, koje nikako ne obećavaju da će se Srbija približiti vrednostima Evropske unije – što zbog Beograda, što zbog Brisela.
Premijerka Ana Brnabić komesara uverava da će nastavak reformi biti prioritet njene vlade, a samo koji dan ranije jasno je poručeno šta je najvažnije: oporavak ekonomije, jačanje odbrambene moći i zdravstvo. Reforme, kao ni do sada, nisu prioritet, uprkos zamerkama Evropske komisije koje se odnose na izborni proces i pravosuđe. Nastavlja se stara praksa. Jedna priča Briselu, druga Srbiji.
Sve to nagoveštava da se na teme jačanja institucija, stvaranja pravne države i širenja prostora različitih sloboda, uključujući i medijske, ništa neće raditi. Što je na neki način i razumljivo. Predsednik Srbije ima snažnog, prikrivenog saveznika u komesaru za proširenje. Varhelji je kadar njegovog velikog prijatelja i autoritarnog partnera, mađarskog premijera Viktora Orbana.
Sve dok su izveštaji Evropske komisije ovakvi kakvi jesu, čak i oni njihovi delovi koji su kritični nisu dovoljni da bi srpske vlasti naterale da krenu u ozbiljne reforme koje se tiču stvaranja efikasne demokratske države.
Komesar Varhelji kaže da izveštaj treba shvatiti kao podstrek. Podstrek kome? Vladi da obezbedi kontinuitet dosadašnje politike koja Srbiju konstantno udaljava od EU, ili podstrek vladi da krene demokratskim putem?
Štaviše, usmeravanje devet milijardi evra za zapadni Balkan, od čega će znatan deo pripasti Srbiji, podržava i produžava ovakvo stanje, jer je namenjeno „usklađivanju ekonomija”. Uzalud opozicija traži da taj investicioni plan bude uslovljen reformama. Zna Brisel šta radi.
Ali, uprkos sivilu, ima jedna dobra lekcija za opoziciju: popularnost SAD je u Srbiji posle Vučićeve posete Vašingtonu skočila sa 8,5 na 26 odsto. Još jedan dokaz kako je ovaj narod spreman da promeni mišljenje preko noći. To je signal da bi i antivučićevci mogli brzo da okrenu raspoloženje birača – kad bi imali čime.
Kučetom sa Pešteri i predsednikovom trenerkom sigurno neće.
Ko sigurno ulazi u novu vladu, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
