Piše: Boško Ćirković Škabo
Juče sam proveo divan naporan dan u kraju, na snimanju filma „Abrakadabra“. Iskusne plitke martinke su platile ceh mog uzleta ka slavi. Nakon što sam majici poslao sliku u spektakularnom kostimu, podsetila me je na epizodu iz detinjstva. Na obali ekonomičnog grčkog letovališta kasnih osamdesetih, rođenog sam mlađeg brata (u tom momentu iz meni nepoznatih razloga fasciniranog likom i delom Božjim) izluđivao tvrdnjama kako Bog ne postoji. Majka mi reče da sam raspravu zaključio rečenicom: „Dovedi Čoveka, da ga upoznam, pa ću onda sve da verujem.“ Fantastično prikladan komentar na sliku koju sam poslao.
Ne znam da li je brat zaista urgirao ali prisustvo Čoveka sam, za života, već par puta spoznao. I u dobru i u zlu. Dobar našao se tu. Sve verujem. Uostalom, kako drugačije objasniti pomenutu iskrenu dečiju iskru i puteve njezine? Da je zaista samo produkt zapadne špijunaže i propagande, ni jednu stvar koju radim ne bih radio na način na koji radim... ili odavno ne bih bio u mogućnosti da ih radim. Kako lepo napisa čak i atesista Haksli: različite reakcije su produkt tipova ličnosti, ali ko je stvorio tipove ličnosti? Da je sve zaista samo plod psihoanalize, dekompozicije čoveka i (zlo)upotrebe marketing oružja za masovno uništenje, odavno bismo svi bili roboti. Sad bismo već svi bili u fazi: #smaskom, #kodkuće, programirali jedni druge na daljinu i po tim programima vršili bezbedne bežične, novim realnostima tržišta opravdane, interakcije. No, Iskra je živa. Zapravo, Iskra je život. Pravi, organski, iracionalni... A takav život je borba. Borba za slobodu. Slobodu koja je robija, u svetu robota.
Da nema Iskre da li bih pisao stihove? Da ne pišem stihove, da li bi ih Dalibor stavio na majicu za maraton? Da mu se nisu našli na majici da li bi mi društvene mreže zatrpali slikama njega i burazera? Da nisam video slike „BS maratonaca“ da li bih tako glatko odgovorio na poziv da oformimo grupu za pripreme za maraton? Da nismo odmah lepo počeli, da li bi postojao UTS, da li bi toliki ljudi prešli maratone i ultramaratone? Da nije ljudi povezanih UTS-om da li bi smo uspeli da odemo na „Stazu Divova“? Da nije tih hodočašća u Alpe, da li bi Dule (sa 24 godine) uz svoje ime imao dva dokumentarna filma? Najvažnije, da nije svega pomenutog, da li bi bilo (za sada) tri braka, tri veridbe i dvoje dece?... Pitanjima nema kraja, baš kao što „U cilju kraja nema“. No, Početak je jasan: Iskra, Dar i želja da se deljenjem sa zajednicom množi.
Zato Vas pozivam da u subotu, u 18 časova, svratite na Košutnjak, u teniski klub „Privledž“, na promociju knjige Dalibora Daničića „U cilju kraja nema“. Dođite da zajedno posvedočimo formalnom otiskivanju našeg brata u iracionalne, organske, iskrenog vode poezije. Dalibor odavno piše divne pesme, koje podupire delima, ako već nisu nastale iz dela. Ali je postao i „zvanično objavljeni pesnik“. Narodne biblioteka Srbije, ISBN broj... #ceofazon. Nije da to iskrenom čoveku išta suštinski menja, ali ponekad je zaista nužno (osim što je uvek lepo) dobiti i zasluženu pohvalu i zahvalnost zajednice. Pozivam posebno nežno i sve robote sa mreža, koji slučajno nalete na ovaj poziv, čak i one koji su ovde na zadatku nalaženja slovnih, gramatičkih, logičkih ili ideoloških falinki... Dođite i vidite, botići mili nesvesni. Osetite prisustvo Iskre. Najgore što može da vam se desi je da vas zavede i povede put pesme, knjige, trke, filma, braka, deteta... A to će uskoro postati najbolje što vam se desilo...do tada... jer, zapamtite: kad krenete za Iskrom, „U cilju kraja nema“.
Počela sednica Saveta bezbednosti UN posvećena izveštaju o tzv. Kosovu! Više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
