Piše: Ruski pukovnik Aleksandar Zilin
Ovaj rat se pripremao najmanje dve godine. Azerbejdžan su obučavali turski, kao i američki specijalci.
Ne gledam na ove vojne akcije kao na bitku za Karabah. Karabah je u ovom slučaju sporedan.
Ovo je Erdoganov rat protiv Rusije za Kavkaz. Ovo je „Casus belli“ (izgovor za rat) i način na koji gradimo odnose sa Turskom sada će nas skupo koštati.
Na šta mislim? Pogledajte izjave turskog lidera. Oštre su. Precizne su. U stvari, Erdogan je najavio da je Azerbejdžan resurs za postizanje njegovih određenih ciljeva. Ciljevi su globalni.
Želeo bih da kažem da je, bez obzira koliko se ovde šale na njegov račun, Erdogan danas jedan od najefikasnijih političara i lidera.
Ciničan je, pronicljiv i on i njegovo veće mogu da predvide situacije. Ako jednostavno procenimo naše odnose sa Turskom pod Erdoganovom vlašću (kažem to sa osećajem izvesne sramote), koristio nas je svuda, gde god je to bilo moguće.
Trudili smo se da izgradimo nuklearku, postavili smo cevovode, otvorili smo mu tržište i tako dalje. Danas, nakon ogromnih troškova za izgradnju tih gasovoda i naftovoda, isporuka je zaustavljena.
Svuda trpimo gubitke. Štaviše, ovaj rat, koji je Azerbejdžan pokrenuo pod pritiskom Turske, izuzetno je opasan za Rusiju.
Mi smo multinacionalna država i dok svi analiziraju da li je Karabah okupirana, ili ne-okupirana teritorija, opasnost dolazi sa turske strane.
Otuda Azerbejdžan, kao arena i resurs, takođe postaje naš strateški neprijatelj. Azerbejdžan nije partner. Nemamo nijednog partnera. Imamo ili one koji su potrošači ili neprijatelji. Tako stoji situacija u 21. veku.
Reći danas da je moguće pomiriti se sa Alijevim putem nekih političkih konsultacija je besmisleno. Čovek se može pomiriti samo zauzimanjem čvrste pozicije.
Na primer, možemo iza zatvorenih vrata reći da na 72 sata zatvaramo sva azerbejdžanska preduzeća širom Rusije, počev od tržišta do svih tih prehrambenih gradova, i tako dalje i tako dalje.
Možemo da rešimo stvari sa Kurdima tako da u Turskoj bude udarnih talasa. Takođe imamo i druge resurse koje moramo primeniti da bismo zaustavili ovaj rat.
Situacija tamo je za nas katastrofalna. Na šta mislim? Obe strane sada osećaju krajnju međusobnu mržnju. To je svuda očigledno. Ako je, recimo, u Jermeniji ili Azerbejdžanu politika da se usadi mržnju prema susedu, onda čak i u Rusiji ista deca iz Azerbejdžana sebi dozvoljavaju da vode flagrantne akcije.
Pritisak se sve više povećava. Neko je situaciju predvideo na sledeći način. Neki čudni ljudi sa nekakvim karakterističnim akcentom namerno upadaju u školu. To je provokacija. To može učiniti bilo ko – CIA, bilo ko. To mogu da urade momci iz Ukrajine. Dakle, ne daj Bože, u školi počinju da kolju decu iz Jermenije, ili decu iz Azerbejdžana. Recimo da je slučajno utvrđeno da tamo, u školi, uče deca jermenske ili azerbejdžanske dijaspore.
Šta Rusija treba da uradi kada se Kavkaz podigne, kada se podigne azerbejdžanska, ili jermenska dijaspora i sve se to pretvori u krvavu zbrku?
Da li imamo snage da sve to zaustavimo kasnije, kada je taj proces u punoj snazi? O cemu ja pricam? Govorim o tom malom ratu. Ako Erdogan uspe da postigne određene ciljeve i ako (ne daj Bože) izdamo Jermeniju, tada će naša vlast na Kavkazu postati jedno ništa.
Tamo nećemo moći da kontrolišemo situaciju. Bićemo dužni da … Ne znam ni kako bi postupili. Jer se u ovom slučaju radi o aktivaciji uspavanih ćelija.
Sve što postoji i sve što deluje protiv nas. Stoga, kada se razgovara o ovom ratu, moramo shvatiti da, po mom mišljenju: prvo Ukrajina, zatim Centralna Azija, zatim Istočna Evropa, pa Belorusija, pa iskreno govoreći, ovaj mali rat, svi ti događaji potiču iz jednog ujedinjenog antiruskog plana.
Mislim da takav plan postoji, naša obaveštajna služba je izveštavala političku administraciju. Jedno od prepoznatljivih obeležja je to što smo izveli Kavkaz 2020 [vojne vežbe Kavkaz 2020] sa znatno (u poslednjem trenutku značajno) povećanim potencijalom.
Te vežbe Kavkaz 2020 bile su vid upozorenja: momci, ne igrajte se sa vatrom. Nisu poslušali. Ni Erdogan ni bilo ko drugi nisu čuli [upozorenje].
Konsolidacija postoji na ovim nivoima: Vašington, Ankara i Baku. Tehnološka postava na putu ka organizovanju međuetničkog nacionalističkog malog rata u Rusiji, najžešćeg iz kojeg praktično nema izlaza, kako bi se u Rusiji stvorila eksplozija koja će jednostavno rasturiti našu zemlju.
Danas nemamo takav potencijal da protivtežimo tim procesima. Ne postoji ideološka, ili slika budućnosti. U ovom slučaju, mislim da situaciju treba posmatrati kao kritičnu, a svaku vrstu poluge treba iskoristiti pre svega protiv Turske. Jer – podvlačim – ako se tamo okolnosti razviju u korist plana koji se sprovodi, tada nećemo izgubiti samo Kavkaz, već bismo mogli izgubiti i svoju zemlju.
Želeo bih da se obratim našim izuzetnim Kremljincima sa zahtevom. Molimo vas da zatražite od svojih savetnika i stručnjaka iz vaše oblasti da sastave istorijski dokument o rusko-turskim odnosima.
Koliko puta je Turska naoružavana protiv Rusije? Ko vam je rekao, gospodo koji ste prodali S-400 našem pomirljivom neprijatelju Turskoj, da se te rakete neće koristiti protiv naših aviona? Ko vam je to rekao?
Da li je Erdogan ispunio makar jedno jedino obećanje dato Putinu? Zar ne vidimo kako nas Turska napada u Siriji? Zar ne vidimo da nas Turska napada u Libiji?
Da li vidimo ponašanje Turske u drugim oblastima? Molim vas, dajte mi primer: ko danas aktivno deluje protiv Rusije koliko to čini Turska?
Čak i SAD ne deluju tako aktivno protiv nas kao što to radi Erdogan. Još jednom želim da kažem da je Erdogan veoma jak političar, koliko god ga ismevali.
Internet bruji o "zapanjujućim" raketama od kojih strepi Pentagon. Više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
