Piše: Vladimir Dimitrijević

Ne moraju se više kriti

Dobro, da se više ne krijemo iza prsta: prošlo je doba pokazne rusofilije za domaću upotrebu, pa „rusofil“ Dačić, zvani Bananamen, više nije potreban na mestu ministra spoljnih poslova, odakle je slao jelečiće i poljupčiće Mariji Zaharovoj. Biće, od strane Vrhovnog Klovna, prebačen na mesto predsednika Skupštine Srbije, e da bi potpomogao promenu Ustava i priznanje „nezavisne“ države „Kosova Republjik“, na čemu su radili njegovi duhovni preci u službi Broza, izdajnici poput čuvenog Petra Stambolića zvanog „Pera Konj“ i sličnih. Ministar spoljnih poslova biće, verovatno, neki novi Buda Lončar, recimo – Ivan Vejvoda. To je tak fini gospon, ne? Ali, da se ne bi prenaglašavao titokroatizam buduće Vlade Srbije, bilo bi dobro zamaskirati celu stvar izborom nekog novog živopisnog lika, koji bi, poput Dačića, zabavljao publiku „Farme“ i „Parova“. To bi, recimo, mogao da bude čovek koji je već došao na majice što se kupuju preko Neta, omiljeni domaći „televangelist“, Ideš Pod Mač Bato Kuč Albanac Srbin Hrišćanski Cionista – glavom i bradom Miroljub Petrović.

Vi mislite – bunca malarija? – pitao je nekad svoje čitaoce pesnik Vladimir Majakovski. Ali, ne bunca. Čitaoče, ne bunca malarija: stvar je, štono reč, više nego ozbiljna. Miroljub Petrović je pravi čovek za Dačića umesto Dačića: to je taj nivo kompetencije, ozbiljnosti i posvećenosti poslu.

Šta je video Dejan Mirović

Sada već daleke 2007. godine, Dejan Mirović je objavio knjigu „Kosovo – Palestina: sistem kriza“, u kojoj je pokazao i dokazao da je ceo sukob na Balkanu i rat protiv Srba prilikom raspada bivše Jugoslavije imao jedan cilj: odvraćanje pažnje sa Bliskog Istoka, gde je trebalo da NATO Imperija, na čelu sa SAD, u svemu podrži Izrael i suštinski potopi Arape i druge muhamedance. Preko naših leđa, Zapad se pravio da je veliki prijatelj muslimana – ne palestinskih, nego Izetbegovićevih i arbanaških. I islamska inetrenacionala se dala u akciju: njeni vođi su neometano slali džihadiste u Bosnu i na Kosmet, zarad igranja igre zvane „DŽihad, džihad, četir` noge“, sasvim sa znanjem i pod obaveštajnim pokroviteljstvom Zapada.  

Samo glupak je mogao verovati da će tako dugoročno stvoren sistem kriza (izgrađen u skladu sa idejama geopolitičkih magova, poput Henrija Kisindžera) prestati da postoji kad ode Klinton, dođe Buš Mlađi, dođe Obama, dođe Donald Tramp. Velike sile ne misle kao čitaoci „Informera“ i gledaoci „Pinka“.  Motri se, tamo gde bdi Sauronovo oko, i dalje i dublje, a radi se sa decenijama, pa i stolećem, na umu.

Nekoliko pravih citata iz 2007. godine

Da se podsetimo Mirovićevih reči od pre trinaest leta: “Balkanska i bliskoistočna kriza su povezane. Građanski rat u Bosni je poslužio za prebacivanja terorista Al Kaide, gerilaca Hezbolaha i drugih mudžahedina na Balkan. SAD su upravo iz tih razloga i izazvale rat u Bosni. Tako su Izrael i Saudijska Arabija postali bezbedniji, a SAD su prigrabile lažni oreol zaštitnice islama i tako donekle ispravile svoj negativni status na Bliskom istoku. Zauzvrat, Saudijska Arabija i Iran su omogućile da svetska cena nafte padne u tom periodu na ispod 20 dolara po barelu. Privatni monopolisti u SAD su ostvarivali velike prihode. Uz minimum troškova je održavan socijalni mir u SAD. Pravljen je i privid mirovnog procesa na Bliskom Istoku.

Ova farsa u američkoj režiji je kulminirala za vreme krize na Kosovu i Metohiji. Agresija SAD na SRJ je omogućila da relativno nezapaženo propadne zadnji rok za formiranje palestinske države – 1999. godina. Takođe, SAD su se ponovo predstavile kao zaštitnik islama i zato su nagrađene novim padom cena nafte na skoro 10 dolara po barelu. 

Godine 2002. ponovo se aktivira se kosovsko-metohijski problem iako je Rezolucijom 1244 rešen status Kosova i Metohije. Ovaj rok se poklapa sa novim američkim planom za rešavanje izraelsko-palestinskog konflikta: «Mapom puta». Taj proces traje do danas i teško je predvideti kako će se završiti. U svakom slučaju, mogu se naslutiti osnovne konture. Vašington će na Balkanu podržavati nezavisnost KiM a na Bliskom istoku će izmišljati nove, lažne, rokove za formiranje palestinske države. Istovremeno, radiće se na stvaranju unitarne Bosne i na dodvoravanju arapsko – muslimanskim zemljama na Bliskom Istoku. Vašingtonu će proces stvaranja lažne simetrije olakšati nekompetentna i prozapadna vlast u Srbiji. Otežaće mu ga ruski predsednik Vladimir Putin i sve veća mržnja prema Americi na Bliskom Istoku(koja je kulminirala nakon agresije na Irak.)“

Evo još jednog citata iz Mirovića: “Privatno-oligarhijski režim u SAD nas nikada neće ostaviti na miru. Vašington će neprestano izazivati krize na Balkanu i delovaće na antisrpskim osnovama zarad pravljenja lažne simetrije sa Bliskim istokom i osiguranja bezbednosti Izraela i naftnih polja u regionu. Da bi sebi i svojim potomcima omogućili normalan i miran život, moramo se tome suprotstaviti. Šta treba konkretno da učinimo? Treba pre svega, uspostaviti kontakt sa arapsko-muslimanskim zemljama i Iranom. Razumevanje i međusobno upoznavanje može preventivno sprečiti konflikt između pravoslavnih i muslimanskih država koji SAD priželjkuju i podstiču.“

Mirović je predlagao da nam u uspostavljanju dobrih veza sa islamskim zemljama Bliskog Istoka pomogne Rusija.

Nisu ga poslušali.

Knjigu Dejana Mirovića izgleda nije čitao niko, osim onih koji dalekovido misle. I, možda, njegovog saborca iz onog doba (davno su se razišli, jer Miroviću nije bilo potrebno trideset srebrnjaka za džeparac) – Aleksandra Vučića, koji je odmah shvatio kome i zašto treba da se proda da bi došao na vlast u Beogradu.

Posle trinaest godina

Kada je potpisan Vašingtonski sporazum, sve je bilo jasno: mora se, rešio je Vrhovni Klovn, ugoditi Trampu i njegovom zetu, kao i istomišljenicima njegovog zeta. Zato je Vučić napravio genijalan diplomatski potez: uprkos stavovima ogromne većine članica Ujedinjenih Nacija, priznao je Jerusalim kao glavni grad Izraela, a zauzvrat je Izrael rešio da prizna nezavisno Kosovo. Ovako veštu igru mogao je da smisli samo Miroljub Petrović, čovek koji je, u svojoj knjizi „Pravoslavlje za početnike“, jasno stavio do znanja kako Srbi treba da se ponašaju da bi bili ne samo politički, nego i religiozno korektni: “Sve do kraja istorije ovog sveta svim ljudima će biti nuđeno da uđu u savez sa Bogom… Treba napomenuti da sam čin ulaska u savez sa Bogom ima svoju obrednu komponentu… Obred ulaska u savez sa Bogom sastoji se iz tri koraka (za muškarce), odnosno dva (za žene): 1. Obrezanje (ovo važi samo za muškarce) 2. Prinošenje žrtve za oproštenje greha – na tačno propisanom mestu koje je Bog odredio. 3. Obredno kupanje… Za muškarce koji žive izvan Izraela obrezanje nije obavezno, ali se preporučuje.”

Tako se ispostavilo da Vučić nije sledbenik starinskih protestanata iz doba Lutera, ma koliko čitao Maksa Vebera. Ovaj Arhiklovn srpske istorije je, po diplomatskim potezima, tzv. „hrišćanski cionista“.

Ko je, dakle, vrhovni klovn?

Hans Šteling, jedan od autora poznatog sajta „GlobalResearch“, piše o skrivenoj „agendi“ naših dana i ulozi tzv. „hrišćanskog cionizma“ u svetskoj politici. On kaže: “Procenjuje se da danas ima oko 40 miliona hrišćanskih cionista u SAD, uglavnom belaca, fundamentalista i Južnjaka. Oni veruju da je podrška Izraelu biblijska stvar, a ne politička, od njih je sačinjen najveći proizraelski blok u Sjedinjenim Američkim Državama. Hrišćanski cionisti vjeruju da je Izrael Svom izabranom narodu, Jevrejima, dao Bog. A evangelizam (protestantski fundamentalizam, nap.V.D. ) se zasniva na uverenju da se Bog drži obećanja. “Bog je dao zemlju Izraelu Jevrejima, zauvek, i Bog blagosilja one koji blagosiljaju Jevreje i Bog proklinje one koji proklinju Jevreje i ako želimo da nas Bog blagoslovi, i ako želimo da Bog blagoslovi Ameriku, onda moramo blagosiljati Jevreje.” Očigledno da protestantski cionistički pokret nije cionistički iz čovekoljublja, nego iz sebičnih razloga. NJegova podrška Izraelu nije zasnovana na nekakvim simpatijama za Jevreje, ili jevrejske Izraelce, nego na imperativu pridržavanja slova Biblije, za koju smatraju da je sakrosantna. Ali to nije sve. Hrišćansko-cionistički pokret veruje da će se drugi dolazak Hrista desiti samo ako svi Jevreji budu okupljeni u Izraelu i budu pokršteni. Ovo je jedno od anahronih uverenja fundamentalističkog hrišćanstva koje je odavno obacila većina hrišćana u svetu, ali se zadržalo kod evangelističke manjine, naročito u Americi.

Jevrejima je anatema – ali prihvataju konkretne političke prednosti takve fantazije, jer bez finansijske podrške fundamentalističkog hrišćanskog cionističkog pokreta u Americi ne bi bilo Države Izrael. Evangelistički hrišćanski cionisti (u tesnoj saradnji sa jevrejskim cionistima) kontrolišu oba doma Kongresa, samim tim i predsednika i predsedničku administraciju. Deluju ne samo preko moćnog lobija AIPAC, već i koristeći svoj politički uticaj u većini država SAD.

To znači da su stekli krajnje neopravdan uticaj na spoljnu politiku SAD, posebno bliskoistočnu. I neophodni su kada treba obezbediti da Kongres svakih dvanaest meseci izglasa novu pomoć Izraelu, vrednu milijarde i milijarde dolara, u avionima, topovima, bombama i drugom naoružanju, a sve na račun naivnog američkog poreskog obveznika. Najnovija glupost američkog predsednika Donalda Trampa – proglašavanje međunarodnog (po UN) grada Jerusalima za prestonicu Izraela – je prekoračivanje ovlašćenja (ultra vires) kojim se krši međunarodno pravo, stoga je i pravno nevažeće. Štaviše, malo je verovatno da će još neka država (osim Filipina) makar i porazmisliti o premeštanju svoje diplomatske misije iz Tel Aviva, de facto glavnog grada Izraela.“

Pogrešio je Šteling. Pored Filipina, tu je i Srbija sa Vučićem na čelu i u potiljku. Ništa Maks Veber i nemačka filosofija, klasična i novija. Stvar je, da tako kažemo, američki vulgarna.

Tragom jedne vesti

A evo šta kaže RTS: “Muzej Prijatelja Ciona u Jerusalimu nagradio je priznanjem „Prijatelji Ciona“ 11 osoba, uključujući predsednika Srbije Aleksandra Vučića, prenosi agencija Anadolija. Kako agencija navodi, nagrada „Prijatelji Ciona“ dodeljuje se osobama koje podržavaju Izrael i Jevreje. Osnivač Muzeja prijatelja Ciona Majk Evans objavio je imena 11 osoba na četvrtom Samitu hrišćanskih medija, koji je u zapadnom Jeruselimu održan u organizaciji izraelske administracije, navodi se na sajtu muzeja. Samitu u muzeju prisustvovali su izraelski predsednik Ruven Rivlin i premijer Benjamin Netanjahu, kao i američki ambasador u Izraelu Dejvid Fridman. Među ovogodišnjim dobitnicima nagrade su i saudijski princ prestolonaslednik Muhamed bin Salman, bahreinski kralj Hamed bin Isa el Kalifa, prestolonaslednik Saudijske Arabije Bin Salman i potpredsednik i premijer Ujedinjenih Arapskih Emirata i emir Dubaija šeik Muhamed bin Rašid el Maktum. 

Na listi dobitnika su i rumunski predsednik Klaus Johanis i omanski sultan Hejsem bin Tarik bin Tejmur el Said. Ranije je nagrada dodeljena američkom predsedniku Donaldu Trampu i šefu Stejt departmenta Majku Pompeu.“                                               

Ma bravo za Vučića! On je i prijatelj Ciona, i Bin Zajeda, i nosilac Ordena Svetog Save. Ali, kad ostane sam sa sobom (što nije baš lako, jer mu u glavi verovatno rade svi oni multiplikovani ekrani iz izborne kampanje 2020), Vrhovni Klovn zna da nije ništa drugo do „izdajnik Miladin“.

Šta se ne zaboravlja?

A mi da ne zaboravimo – naše Kosovo i Metohija su rođeni na Sionu, gde je Hristos obavio Tajnu večeru sa Svojim učenicima, i prvi put ih pričestio Svojim Telom i Krvlju. Kneževa večera se začela na Tajnoj večeri, i zato, sa narodnim pesnikom, a u ime Kneza, jasno i glasno, svima i svakome:

“Ko je Srbin i srpskoga roda,

i od srpske krvi i kolena,

a ne došo na boj na Kosovo,

od ruke mu ništa ne rodilo:

rujno vino ni šenica bela!

Ne imao poljskog berićeta,

ni u domu od srca poroda!

Rđom kapo dok mu je kolena!”                                                                                                                                                 

Toliko o tome.

Kako Lazanski komentariše rat u Nagorno-Karabahu, pročitajte OVDE.

Izvor: Srpski stav