Piše: Orhan Dragaš, Međunarodni institut za nezbednost
Nadamo se da su se oporavili članovi tima Miroslava Lajčaka zbog čije bolesti je krajem septembra otkazana još jedna runda dijaloga Beograda i Prištine. Zdravlje je ipak najvažnije. Međutim, nema znakova da je pauza u briselskom dijalogu pomogla Lajčaku i Evropskoj uniji da otklone pravi razlog zastoja u pregovorima, a on svakako nema veze s virusom korona.
Poseta Miroslava Lajčaka Prištini i Beogradu, druga otkako je u aprilu postao izaslanik EU za srpsko-albanski dijalog, potvrdila je dugotrajnu evropsku nesposobnost i odsustvo želje da se zaista dođe do cilja – istinskog kompromisa dve strane. Evropski posrednik odigrao je u Prištini i u Beogradu dve različite predstave, iako pod istim naslovom, želeći samo da osvoji simpatije publike, ne i da se pridržava scenarija na čijem stvaranju je i sam radio.
U Prištini je, na radost publike, saopštio da će Zajednica srpskih opština biti formirana tek nakon sklapanja konačnog sporazuma Beograda i Prištine. Time je potpuno dao za pravo Hotiju i kolegama da i dalje budu uvereni da će završni sporazum propisati obostrano priznanje Srbije i Kosova, a da će ZSO biti formirana nekada, u budućnosti, a možda i neće. Nešto kasnije, u Beogradu, ponovio je da je ZSO već dogovorena sporazumom iz 2013. godine i da sve tada preuzete obaveze moraju biti sprovedene.
Iskusni slovački diplomata vrlo dobro zna da je ZSO bez premca najvažnija tačka čitavog procesa, koji se otegao već duže od sedam godina, kao što dobro zna i da je ovo pitanje odavno dogovoreno, ali i da nikad nije sprovedeno. Problem je u tome što Evropska unija, a sada vidimo i njen specijalni izaslanik, nemaju snagu, ni želju, da nateraju kosovsku vladu da sprovede jedinu obavezu koju je preuzela i da tako osigura nastavak i finiširanje briselskog dijaloga.
U kosovskom slučaju, Evropska unija već ima bogatu tradiciju snishodljivosti prema razornoj destrukciji prištinskih vlasti, ma ko da se u njima nalazio. Nije imala način da ih natera da ukinu nečuvene takse od 100 odsto na srpsku robu, štaviše, ohrabrivala ih je da ih ostave na snazi kako bi imali bolju pregovaračku poziciju. Nije bila sposobna da se odupre namerama Kurtijeve vlade da vrati proces na početak i precrta sve što je dogovoreno, da ne govorimo o nebrojenim opstrukcijama dijaloga usled stalnih unutrašnjih trzavica među prištinskim političkim grupacijama… Nijedan od ovih prištinskih marifetluka nije otklonila Evropa, već je to uradila Amerika, snažno, brzo i beskompromisno, omogućavajući da se dijalog nastavi.
Miroslav Lajčak je ohrabrujuće, u septembru, konstatovao da je „krajnje vreme” da se dijalog Beograda i Prištine uspešno privede kraju, ali po poslednjim nastupima, izgleda da je tom izjavom hrabrio sam sebe. Jer, kakvo ubrzanje dijaloga očekuje, ako konstatuje da se pri formiranju ZSO mora uzeti u obzir i stav ustavnog suda Kosova? U Beogradu nikada nije čuo ništa slično, jer je ozbiljnim pregovaračima jasno da će i jedan i drugi pravni poredak morati da dožive izmene da bi dogovorena rešenja mogla da budu sprovedena.
Lajčak nastavlja da tetoši prištinsku stranu u vezi sa ZSO, onako kako ih je tetošila Federika Mogerini tokom svih godina praznog hoda, dok je bila na čelu evropske diplomatske službe. NJeno pismo kosovskim vlastima, u kojem ih uoči potpisivanja drugog sporazuma o ZSO uverava da Zajednica neće imati izvršna ovlašćenja, najbolja je slika stalnog evropskog hoda niz dlaku Prištini, koji se bez prekida nastavlja i danas.
Nedavno otresito uveravanje Đuzepa Borelja da su pregovori pri samom kraju i da je dolazak do rezultata „pitanje meseci, a ne godina” samo nakratko je odalo utisak da Evropa zaista ima snage da dovrši ovaj decenijski proces. Lajčakova poslednja turneja, ipak, govori o tome da te spremnosti nema i da je početna ideja glavnih evropskih faktora i dalje na stolu, a to je verifikovanje kosovske nezavisnosti u postojećim granicama. Bez ikakvih pritisaka na Prištinu da menja svoje pozicije i da se kreće ka kompromisu za koji se i Evropa, načelno, zalaže.
Za razliku od nekih ranijih vremena, EU neće u Beogradu moći da pronađe izgovor zašto nije uspela da pregovarače dovede do rezultata, iako se maksimalno trudi da izazove takvu reakciju. Od stupanja na dužnost Miroslava Lajčaka, predsednik Vučić ima samo reči podrške i hvale za njegov rad, uz stalno uveravanje da će Srbija ostati odgovoran i konstruktivan deo pregovaračkog posla. Ponovio je te stavove i u Beogradu, na zajedničkoj pres-konferenciji s evropskim diplomatom, iako je imao sve razloge da se obruši na evropsku nedoslednost i njeno dugogodišnje uvredljivo odbijanje da zaustavi nedoraslo i bahato ponašanje Prištine.
Naprotiv, Lajčaka je dočekalo odgovorno, državničko ponašanje srpskog predsednika, koji bez rezerve podržava evropsku ulogu u srpsko-albanskim pregovorima, zato što veoma dobro zna da će dogovor oko Kosova morati da se postigne u evropskim okvirima, a to naročito važi za njegovu kasniju primenu. Ovakvom pozicijom, Srbija i njen predsednik demonstriraju takav stepen državničke odgovornosti i spremnosti na strpljiv, diplomatski rad, kakav se nekada mogao očekivati samo od Evropske unije. Nažalost po EU, to više nije slučaj, ali neka to ostane njen problem. Za nas je bitno da Srbija ima veoma jasne ciljeve i njih nastoji da ostvari krajnje principijelnom politikom i odgovornim pregovaranjem, a to mora da dovede do završnog uspeha. Pre ili kasnije.
Putinovu definiciju jake države pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
