Najnovije

ŠKABO: Neizgovoreni govor

On je naš. Vitez, pesnik i učitelj. Pravi Despot Stefan Lazarević Zmaj. Hvala Ti za takvog prijatelja.

Boško Ćirković Škabo (Foto: Jutjub)

Piše: Boško Ćirković Škabo

Ne pijem...redovno. Redovno trčim i ne mešam pića. Verovatno zato i mogu da podnesem da povremeno popijem podosta rakije, bez da se obeznanim. U takvim se prilikama uglavnom, u jednom momentu, kao na dugme, isključim da spavam kao beba. Ako pre pada sistema popijem koju čašu vode, ujutru sam kao da se ništa nije desilo. Problem je što se retko setim da popijem vode. Još veći je problem što mi, pak, malo radže treba da se dobijem i zamrsim tanane spone mozga sa jezikom. Zato mi se, za dvadeset i kusur godina javnog nastupanja naokolo, samo tri puta desilo da prethodno uopšte šinem nešto žestoko. Samo jednom je to bilo namerno i baš blamažo. Rečju: prilično sam profi po tom pitanju. Dovoljno je što inače ne znam svoje tekstove napamet.

Već u petak uveče me je sustigao umor od prethodno noćnog snimanja repa za novi album sa di džej Sejlentom. Sesija je trajala šest aktivnih sati. Nakon toga sam spavao duplo kraće. Pa utarnje domaćinske obaveze... Pa poso... Pa vožnja sitne đece na gitaru... Pa gostovanje na Mlatinom koncertu... I tako sam u subotu, umesto u planiranih 6 izjutra, ustao u 7.15. Samo sam se obukao, zgrabio spremne stvari, poveo sa sobom Medu i odvezao da povedem UTS kroz šumu na Košutnjaku. Pa burek za ukućane... Pa posao... Pa vožnja sitnog đeteta na rođendan... I konačno sam se obreo u „Priviledžu“, na Daliborovoj promociji knjige poezije. Među prijateljima, srodnim ljudskim dušama izgubljenim u eri bezdušne robotizacije. Dača nema sponzore ali ima dosta prijatelja. I mnogi su bili prisutni te večeri. Neki od njih su mu i omogućili da objavi knjigu jer se bave izdavanjem knjiga. Neki su doneli da se popije jer se bave izdavanjem vina i rakije. Popio sam tek čašicu-dve, uz priču sa divnim ljudima koje, na žalost, ne viđam toliko često. Valjda mi je došlo da se opustim od furioznog ritma prethodnih dana, iako sam na Košutnjak stigao sopstvenim auto-moto prevozom. Tada mi dadoše mikrofon...

Atmosfera je bila tako lepa - svečana a prirodno opuštena. Lagana, svetla i topla kao planinskog jutara zrak u sred prestoničke subotnje večeri. Svi su tako lepo govorili i čitali poeziju dok gitara ćarlija... Sve dok nije izašao ekspoznati reper sa svojim poštapalicama, pošalicama i četiristo puta ispričanom forom  iz filma „Boško Buha“ (onaj deo kad imenjak priznaje drugovima partizanima kako ne zna da drži govore, samo sam ga zabiberio sa „popio sam“). Nemam ozbiljnu tremu od javnih istupa, još prošlog veka. Valjda zato što sebe, hvala Bogu, nikada nisam shvatao previše ozbiljno. Nekome je možda moje trabunjanje bilo i simpatično. Svakako je bilo nebitno jer bejaše veče poezije našeg brata i učitelja i, čak više od toga, veče druženja, sabiranja,  množenja kroz deljenje (rekoše mi da je kasnije bilo i oduzimanja)... Koji sat razgovora kasnije sam procenio da je povoljan čas da se trista sedmica i ja oprezno neopaženi provučemo kroz mrežu saobraćajnih patrola. I uspeli smo u tome...

Jutros sam čitao „U cilju kraja nema“. Napisao sam „recenziju“ koja se našla u samoj knjizi jer sam odavno čitao te pesme i priču, redom, kako ih je moj prijatelj pisao. Štaviše, poneku sam i proživeo uz njega.  Ali danas sam ih prvi put susreo kako im pristaje: u pokretu (šetajući pse kroz kraj) u knjizi (a ne sa kompjuterskom ekranu), u društvu svih lepih reči Daliborovih prijatelja. Plakao sam. Bez zezanja.

Hvala Ti, što sam susreo tog čoveka na Beogradskom maratonu, pre više od sedam godina. Dalibora smo u Ultra trkaču Srbija instant prozvali „sensei“. Učitelj ratnika samuraja. Na japanskom. Na početku smo ga prihvatili i shvatili „samo“ kao drugara-trenera-pokretača. Sećam se i momenta u prostranstvu Alpi, kada mi je, obamrlom od iscrpljenosti, pričao o nekakvim pesmama koje su ga onde spopale. Nisam tada bio svestan da i moj odabrani rep nadimak, Maestro, znači „učitelj“. Šalabajzerski španski, naspram posvećenog japanskog. Možda baš dobra metafora za nas dvojicu. Ali, ipak, kolege učitelji. Prihvatali mi to ili ne. Sada smo i kolege objavljeni pesnici. To smo, već, obojica svesno izabrali. Posle današnjeg čitanja mi se čini da japansko-španska metafora još više stoji. Štaviše, mislim da je Dalibor, za finale ovog, književne večeri nesročenog i neizrečenog, govora od mene iskreno zaslužio novo poređenje. Moj brat nije tamo neki samuraj, borac sa drugog kraja planete. On je naš. Vitez, pesnik i učitelj. Pravi Despot Stefan Lazarević Zmaj. Hvala Ti za takvog prijatelja. A tebi, Dačo, hvala za knjigu koja od sad ide sa mnom na svaki ultra trejl. Neće više biti potreban ni telefon da me digne iz mrtvih. Kamoli Aca Lukas. 

Još jednu Škabovu priču možete pročitati OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA