Pravda

Piše: Milo Lompar

U ogledalu opšteg mišljenja koje utiče na preovlađujuće predstave u javnoj svesti uvek se mogu prepoznati iskazi, primeri i predstave, čija je središnja pretpostavka – opasnost koja preti od Rusije. I minimalno rusko javno prisustvo dobija odrednicu propagande: i to u situaciji kada u nas već decenijama postoje mediji, nevladine organizacije i pojedinci, koje finansiraju zapadni (američki) činioci. Kako je došlo do izokrenutog sveta u javnom ogledalu?

To je dugi kontinuitet XX veka kod nas. Imamo u XX veku dva aspekta tog problema. Kraljevina SHS između dva svetska rata je imala jedan naglašeni antisovjetski stav: zbog monarhističkog principa, zbog prihvatanja velikog broja belih Rusa, naročito na teritoriji Srbije, kao i zbog politike Kominterne, koja je prihvatila stavove austromarksista o velikosrpskoj hegemoniji, pa otud izvela i stav da je Jugoslavija veštačka tvorevina koju treba razbiti. U tom antisovjetskom stavu, međutim, nije bilo elemenata koji su bili rusofobni, već je bilo državne opreznosti i pounutrašnjene strepnje pred mogućnošću da zapadne sile ne bi blagonaklono gledale na naše približavanje sovjetskoj Rusiji. Jer, još je regent Aleksandar – kako piše u memorandumu Siton-Votsona iz 1914. godine – garantovao kako Srbija ne namerava da bude ruska gubernija. Iako država nije ni imala uopšte granicu sa Rusijom.

Nakon raskida sa Informbiroom 1948. godine, nastaje višedecenijsko taloženje američkog i zapadnog uticaja na vrlo suptilan i prorađen način, dok se naporedo razvija jedan unapred podozriv odnos prema svakom ruskom prisustvu. Tako je, na primer, najviše Fulbrajtovih stipendija dobijala u periodu hladnog rata – Jugoslavija: posle SR Nemačke. To je podatak koji donosi knjiga engleskog autora Lampea. Ne Francuska, ne Italija, kao višestruko brojnije zemlje, nego – Jugoslavija. Duboka indoktrinacija zapadnim (američkim) uticajem omogućila je – na putanjama hladnoratovske propagande – da se napet i negativan odnos prema komunističkoj tradiciji semantički prenese na prisustvo Rusije.

U ruskom prisustvu kod nas – osmotrenom kroz vekove – uočavamo kretanje u određenim periodima. U XVIII veku kod nas je vrlo snažno rusko kulturno prisustvo: kroz jezik u crkvi, kroz slovenizme, kroz barokne slikarske i arhitektonske nanose, kroz crkvene utvari i sasude. Nosioci politike u XVIII veku kod nas, pak, najčešće su bili crkveni poglavari, koji su takođe bili orijentisani prema ruskoj tradiciji: upečatljivo svedočanstvo je pismo patrijarha Arsenija III Čarnojevića ruskom plemiću Golovinu 1705. godine ili molbe upućivane Petru Velikom da pomogne oslobađanje grofa Đorđa Brankovića iz austrijskog kućnog zatvora. Postoji, dakle, paralelizam u kulturnoj i političkoj orijentaciji u nas u XVIII veku.

U XIX veku je važna politička orijentacija koja prati ruske interese, jer je XIX vek veliki za Rusiju po istorijskom zamahu. Takvo je savetovanje u Vraćevšnici 1810. godine. Tada Dositej, naš najveći zapadnjak u kulturi, predlaže da se ide sa Rusijom, a ne sa Austrijom, jer je realno procenjivao pomoć koju Karađorđeva Srbija dobija iz jednog ili drugog pravca. Tu prepoznajemo izvesno dvojstvo: kulturna podloga postaje sve više zapadna, dok politička orijentacija, premda vijugava, ipak ostaje u obavezujućem odnosu prema ruskom uticaju. To se odvija postepeno: većina naših intelektualaca je školovana u Beču i u Parizu, pa su se čak i delili na Bečlije i Parizlije; bilo ih je i iz Berlina i Jene, i iz Sankt Peterburga, ali manje.

Na kraju XIX veka imamo kulturnu podlogu koja je u suštini zapadna: većina naših intelektualaca gleda u pravcu Zapada, naročito u pravcu francuskog uticaja zbog republikanizma, demokratizma i sekularizma. To nije bez razloga. Ukoliko čovek poseduje jednu kritičku meru u proceni stvari, zapadni svet deluje privlačno. Nevolja je bila u tome što su – to je Slobodan Jovanović kasno priznao – ovi intelektualci gledali na zapadni svet bez kritičke distance, gotovo idolatrijski. Kroz XX vek naša kulturna podloga je duboko nataložena zapadnim (američkim) uticajima, dok je ruski kulturni uticaj u povlačenju. Opstaje izvesno prisustvo – u pojedinim periodima – ruskog političkog uticaja. Ruska politika – i u postsovjetskom periodu – kao da obezvređuje vrstu uticaja koji je vezan za kulturnu podlogu. To je pogrešno, jer iz sadržaja koje obezbeđuje kulturna podloga ipak dolaze dominantne predstave o državama, nacijama, vrednostima, stremljenjima. Tako uočavamo da je postepena promena sadržaja kulturne podloge – u periodu od tri veka – dovela do bitne promene sadržaja naše politike.

Ovakav opis može biti iznenađenje samo za osobe koje su u vlasti propagandne obmane po kojoj ruski uticaj jača autoritarnu vlast kod nas. Stvari stoje drukčije: zapadni (američki) uticaj je istorijski potvrđeno podržavao autoritarnu, diktatorsku i totalitarnu vlast kod nas. Od datuma državne nezavisnosti Srbije (1878) postojale su tri takve vlasti. Posle Berlinskog kongresa, izrazito proaustrijski režim kralja Milana Obrenovića – koji je Tajnom konvencijom (1881) državnu suverenost stavio u ruke austrijskih (zapadnih) činilaca – bio je u direktnom sukobu sa sopstvenim narodom. Diktatura kralja Aleksandra Karađorđevića, uvedena 6. januara 1929. godine, imala je snažnu podršku francuskih finansijskih krugova. Posle 1953. godine, totalitarni režim titoističke Jugoslavije uživa višedecenijsku finansijsku, propagandnu i vojnu podršku zapadnih (američkih) činilaca. Zašto su sva tri režima imala odlučujuću podršku zapadnih činilaca?

Ako bi se oslonili na narodno raspoloženje, oblikovano dugotrajnim dejstvima kulturne podloge, zapadni činioci ne bi imali osiguran plasman svojih interesa. Otud se oni opredeljuju za kontrolu onih političkih pojedinaca koji – posredujući narodno raspoloženje – idu u susret njihovim interesima. Tako cilj zapadne politike (kontrola) postoji u saglasnosti sa sredstvima kojima se ona služi (diktatura). Simulakrum nastaje u času kada se zapadne vrednosti uvedu u uspostavljene odnose, jer se njihov sadržaj kao cilj (demokratija) razilazi sa neophodnim sredstvima (diktatura).

Ne treba, pak, brkati dolazak jugoslovenskih komunista na vlast sa podrškom na kojoj je počivao titoistički režim. Jer, Sovjetski Savez je – kao posledicu svoje vojne pobede 1945. godine – doveo na vlast komuniste u brojnim zemljama Istočne Evrope. Ali, samo se jugoslovenski komunistički režim odvojio od sovjetskog uticaja posle par godina, pa je ipak ostao i totalitarni i diktatorski. Zbog nastojanja da očuva simbolički značaj pobede u Drugom svetskom ratu, Rusija privileguje – u kulturi sećanja – dolazak komunista na vlast kod nas i potiskuje preciznu istorijsku svest o drugom antifašističkom pokretu – četnicima generala Mihailovića. Vođena svojim interesima i imperijalno neosetljiva, sadašnja ruska politika odbija da razume da je 1945. godina – u istoriji srpskog naroda – uporediva sa 1918. godinom u istoriji ruskog naroda: komunistička revolucija ih je ostavila bez monarhije, sprovodila unutrašnji teror, izručila nasilnim postupcima odnarođavanja, odvojila od pređašnjim ratovima potvrđenih teritorija, izvršila bitnu redukciju kulturnog nasleđa, materijalno i moralno opustošila pravoslavnu crkvu – ona ih je učinila poraženom žrtvom, a ne pobednikom.

Srpska pobeda u 1918. godini, pak, uporediva je sa sovjetskim trijumfom iz 1945. godine: nastala u velikim žrtvama, pobeda je donela uklapanje u širu (jugoslovensku, odnosno – za Sovjetski Savez – varšavsku) konstelaciju odnosa i teritorija, čiji se pogubni uticaj pokazao decenijama kasnije – u godinama posle pada Berlinskog zida (1989). Tada su nestali i Jugoslavija i Sovjetski Savez. Tada su se – kao u nekom buđenju, kao u premošćavanju epohalnog interregnuma, u napokon realnom vremenu – iznova srele srpska i ruska tradicija, istorija i politika. Zbog propagandne predodređenosti sovjetskim pogledom na stvari, sadašnja ruska politika ne želi da uoči epohalnu inverziju u položaju srpskog i ruskog naroda u XX veku. Istorija se ne odvija samo linearno u vremenu, već se u kulturi sećanja prepoznaje i kružno kretanje događaja i procesa.

U brojnim evropskim državama, poput baltičkih, odigrava se proces opravdavanja nacističkih formacija koje su učestvovale u ratnom pohodu na Sovjetski Savez. Tome idu u susret različite interpretativne i propagandne tehnike. U obličju antikomunizma opravdava se pronacistička prošlost, da bi se kulturnopolitički legitimisala u novonastalim prilikama: kao antirusko kretanje. Tako se pronacistička prošlost postavlja kao prethodni član sadašnjeg antiruskog kretanja. Povratna reakcija je jednako predvidiva: komunizam se – u sadržajima sadašnje ruske kulture sećanja – postavlja kao prethodni stadijum sadašnje odbrambene reakcije. Tako se – na nivou javne svesti – blokira uvid u istorijski bilans komunizma. Kao da ruska kultura sećanja ne seže dalje od Sovjetskog Saveza. Jer, ako bi se setili Katarine II, trebalo bi da odgovore na pitanje zbog čega je Krim osvanuo u drugoj državi, kad su pobedili u Drugom svetskom ratu? A ako bi se setili Petra Velikog, pitanje bi bilo slično: ako je pod njim Kijev bio u Rusiji, zbog čega sada nije? U kom društvenom sistemu se odigrao preokret čije su posledice na delu?

Tako i spoljni činioci obrazuju sadašnju srpsku politiku kao simulakrum politiku: ruska politika simbolički podržava titoističku tradiciju, koja je išla u susret zapadnim (američkim) činiocima; ti činioci, pak, obnavljaju sećanje na akcije srpskih četnika, kojima su spasavani američki piloti, ali ih pripisuju nedefinisanim pripadnicima srpskog naroda, čuvajući titoistička rešenja u jugoslovenskom unutrašnjem uređenju. Oba kretanja su iznutra nedosledna, u neskladu sa činjenicama, što im daje zbunjujući sadržaj, ali su, istovremeno, funkcionalna u političkim naumima spoljnih činilaca. Na ovakvoj spoljnoj podlozi nastaje simulakrum politika režima SNS. To je politika u najdubljem srodstvu – samo u nižem civilizacijskom registru – sa ciljevima i sredstvima nevladine inteligencije.

Ako se zalažemo za politiku srpskog stanovišta, kao politiku koja prevashodno vodi računa o srpskim nacionalnim i državnim interesima, koja nije uspostavljena na nivou javne svesti, jer tek treba da bude dekriminalizovana, onda nas mora interesovati zašto je srpsko stanovište – kriminalizovano? Zašto je bezočan otpor koji neguje nevladina inteligencija prema ideji srpskog stanovišta? Ne čini se – u zapletima svetskih politika – da je mnogo važan razlog koji oni imenuju kao nacionalističko stanovište.

Razlog je drukčiji: ako uspostavimo srpsko stanovište kao orijentir u politici, ono ne može po definiciji biti antirusko. Ono može biti u većoj ili manjoj meri u podudarnosti sa ruskim interesima. Stojan Novaković je, kao predsednik srpske vlade i ozbiljan političar, znao da se razilazi sa ruskom politikom. Ali, kako? U jednom svedočanstvu piše kako je – u konkretnoj situaciji, oko potpisivanja konkordata Srbije i Vatikana u XIX veku – kazao ruskom ambasadoru: „Ja sam mu pitanje objasnio sa srpskog gledišta, izloživši da bi to gledište Rusi mogli razumeti istom kad bi bilo Rusa ‍i pravoslavnih i katolika i kad bi se nalazili pocepani u nekoliko država. S toga sam ga molio da uđe u osnovno gledište celokupnoga srpskog naroda i njegovih dužnosti prema jugoslovenstvu, po kojima će odmah shvatiti da je ono što radimo samo naša prava, dobro shvaćena dužnost.”

To znači da srpsko stanovište podrazumeva interese koji nisu uvek saglasni sa ruskim interesima, i nije ni logično da budu uvek saglasni, jer Rusija je jedna ogromna država: i kako će jedna tolika država sa tako razgranatim interesima na dva kontinenta imati paralelne interese sa jednom malom državom koja je u srcu Balkana? Ali suština je u tome da srpsko stanovište ne može biti antirusko. Možete se i ne slagati u nečemu, ali to neće biti zato što ste protiv Rusa nego zato što se u konkretnoj stvari vaši interesi razilaze, ali nastavljate i dalje da pratite one smernice gde se podudaraju. Ključno područje na kome se odvija i ublažava ovo razvrstavanje interesa je kulturno područje: ono obezbeđuje trajnost dejstva i kada nema političke podudarnosti. Otud je fatalno da ruska politika ne želi da učestvuje u oblikovanju kulturne podloge u nas.

Ključno nastojanje nevladine inteligencije, koja je potpuno nekritička prema zapadnim interesima i vrednostima, situirano je u totalizovanju, kao podvođenju pod jedno značenje, i to bezuslovno negativno, svakog ruskog prisustva, iako istorijske činjenice pokazuju suprotno. Rusija je vekovni i pozitivni pratilac srpske nacionalne egzistencije. Ona je nizom konkretnih poteza, sprečavanjem britanske rezolucije o Srebrenici u UN (2015), koja je težila žigosanju srpskog naroda kao genocidnog, sprečavanjem ulaska Kosova i Metohije u UNESKO, pokazala spremnost da prati srpske nacionalne interese u sadržajima u kojima su zapadne (američke) sile težile da ih ponište. Da nije bilo ruskog veta u Savetu bezbednosti UN, nosili bismo žig genocidnog naroda, koji bi bio određen britanskom rezolucijom.

Istorijski moramo uvažiti činjenicu da je ruski interes ‒ kada smo mi u pitanju ‒ bio neuporedivo više plodotvoran nego što je bio protiv naših interesa. Bilo je situacija, kao što je Sanstefanski mir, kada je Rusija sledila svoje interese na način koji je onemogućavao naše. Ima jedna priča koja to pokazuje. Jovanu Ristiću, velikom srpskom političaru druge polovine XIX veka, kao delegatu Srbije na Berlinskom kongresu, kazao je ruski ministar spoljnih poslova, knez Gorčakov: „Vidite to sa Andrašijem.” Bio je to austrougarski ministar spoljnih poslova. To je praktično značilo da Rusija diže ruke od naše borbe za Bosnu i Hercegovinu. Knez Gorčakov mu je rekao da prvo idu ruski interesi, pa bugarski, pa srpski. Premda je imao teško lično iskustvo, Jovan Ristić je u Narodnoj skupštini, obrazlažući zašto mora da se prihvati ono što je Berlinski kongres odlučio, u atmosferi u kojoj je sve grmelo protiv Rusa, rekao ključnu rečenicu: „Teško je nama sa Rusima, samo nam je teže bez njih.”

To može biti priča, ali od onih u kojima je smeštena istinska povest čoveka u našim okolnostima. Jer, devedesetih godina XX veka videlo se kako to izgleda kada imate Rusiju koja se bezuslovno saglašava sa svim zapadnim namerama. Ako njegove reči prihvatimo kao istorijsku priču, ona potvrđuje ono što smo gledali svojim očima. Dakle, vi jednostavno morate voditi računa da nijedna imperija nije laka i mali narodi su po prirodi stvari prinuđeni na prilagođavanje, na jednu vrstu vijuganja u politici. U ponašanju velikih sila ne može se staviti znak jednakosti između Zapada i Rusije, ne samo zbog istorijske istine da – kako je još Stojan Novaković rekao ‒ Srbije ne bi bilo bez Rusije. Premda, dakle, ne postavljam znak jednakosti između Rusije i zapadnih (američkih) sila, naglašavam da po prirodi stvari velike sile brinu o svojim interesima i da su sklone da u pojedinim trenucima žrtvuju naše zbog njihovih interesa. To je u logici same moći. Bitno je da budemo zaokupljeni svojim interesima i u tom smislu da imamo svest o njihovim interesima.

U emancipaciji od titoizma (komunizma), ne treba prionuti uz sadržaje rusofobije. Jer, aksiom titoizma glasi: antiruska spoljna i antisrpska unutrašnja politika. Unutar složenog sveta odnosa – prevashodno zato što je Jugoslavija bila potrebna kao posebnost u komunističkom monolitu, kao privlačna tačka za mnoge dekolonijalizovane zemlje u pedesetim i šezdesetim godinama XX veka – titoizam je u javnu svest usadio jednu oprezno, ali dalekosežno poistovećivanje sa hladnoratovskom propagandom: na zapadnom (američkom) svetu sve je dobro, tolerantno, racionalno, ispravno, dok je ruski svet samo nepravedno, varvarsko, divljačko. U nekoliko skoro objavljenih knjiga o rusofobiji – Šafaroviča, Dela Kjeze, Hofbauera – podrobno su prikazani sadržaji ovog obrasca.

U izvanrednoj knjizi jednog Švajcarca, Gi Metana, pokazano je kako se ovaj obrazac oslanja na davne i raznovrsne zasade rusofobije u prošlim vekovima: pokazuje se kontinuitet rusofobije od Karla Velikog. Tu su prikazana četiri modela rusofobije: engleski, francuski, nemački i američki, pa je objašnjeno u čemu su slični, u čemu su različiti. Kada je Siton-Votson, čovek koji je jako mnogo uticao na položaj Srba i u Kraljevini Jugoslaviji, napisao – pre Prvog svetskog rata – da bi on pobedu srpske ideje smatrao pobedom istočne nad zapadnom kulturom, čime bi, kao neko ko pripada zapadnoj kulturi, bio ožalošćen, onda je takav način mišljenja bio ono što je predodredilo položaj našeg naroda u XX veku. Jer, ta rečenica u njegovom pismu tačno pokazuje ulogu kulturološke predrasude, koja je dublja od ideološkog sloja.

U okviru komunističke ideologije odigravao se jedan proces kulturnopolitičkog pomeranja težišta. Kulturnopolitički i civilizacijski slojevi su nas iznenadili kad su iskrsli pred našim očima 1990. godine, jer smo naučili da gledamo na svet ideološkim očima: klasna borba, radnička klasa, eksploatacija, planska i tržišna privreda. Kad je taj svet propao, bili smo začuđeni kako odjednom na naše oči niče onaj ispod njega, kao dublji nanos: svet kulturnih i civilizacijskih slojeva. Semjuel Hantington u knjizi Sukob civilizacija piše da Evropa prestaje tamo gde su se graničile Habzburška i Osmanska imperija, tamo gde počinju pravoslavlje i islam. Tu mi živimo. Ta vododelnica ide tačno posred našeg naroda. Ako te komponente ne uzmemo u pretres, onda neke aspekte sukoba u okviru raspada titoističke Jugoslavije ne možemo dobro da razumemo.

Otud je borba protiv ruskog uticaja u nas borba protiv srpskog stanovišta, protiv srpskog samorazumevanja. Jer, ako odstranimo svest o neophodnosti ruskog prisustva, odjednom se nepopravljivo nalazimo u nekoj vrsti defanzive, u kojoj unapred pristajemo na poteze koji nisu nužni.

O nastavku otimanja imovine SPC pročitajte OVDE.

Izvor: Stanje stvari