Najnovije

Amerikanci žele da Rusiji po svaku cenu nanesu bolan poraz - da nestane Novorosija

Izgleda  da Zapad uopšte ne interesuje ko je zaista pritisnuo dugme i lansirao fatalnu raketu. Ali, šta će se dogoditi ukoliko se pouzdano utvrdi da ju je ispalio ukrajinski zenitno-raketni sistem ili, kako je izjavilo rusko MIP, ukrajinski lovac?
Mesto nesreće (printskrin Blumberg)

Mesto nesreće (printskrin Blumberg)

Mislim da će se malo šta promeniti — svejedno će dati izjavu da je za sve kriva Rusija koja je započela rat i naterala Ukrajinu na samoodbranu. I zato će, dok se rat ne približi kraju, Moskva i nadalje biti odgovorna za sve slučajne i neslučajne žrtve. I evo, već posle iscrpnog brifinga Ministarstva odbrane Rusije, na kojem su pokazani radarski snimci na kojima se vidi da se pored malezijskog Boinga nalazio ukrajinski borbeni avion, javio se predsednik Barak Obama i izjavio otprilike sledeće: treba sprovesti temeljnu istragu i utvrditi ko je oborio avion koji su uništili ukrajinski separatisti... Drugim rečima, Obami je i tako sve jasno, pre bilo kakve istrage. Ne treba imati iluzije: sam po sebi srušeni Boing je opravdanje za to zašto Rusiju treba pritisnuti. Valjda niko ko je pri zdravoj pameti ne smatra da su Rusija ili ustanici stvarno hteli da obore putnički avion. Takođe, niko ne postavlja pitanje — a kako je ukrajinska kontrola letenja precizno dovela avion u zonu borbenih dejstava, gde Kijev redovno koristi avijaciju? Pritom, svi znaju da su SAD 1988. godine slučajno oborile iranski putnički avion, a Ukrajina je 2001. godine raketom oborila ruski putnički avion, čak i ne priznavši učinjeno. Posle toga, međutim, ni Regan, ni Leonid Kučma nisu nazvani „Gadafijima” i „neprijateljima civilizovanog čovečanstva”, niti su ti slučajevi izjednačeni s terorističkim napadom u Lokerbiju.  Isto tako, niko nije nazvao teroristom Bila Klintona za bekonačno bombardovanje Bagdada uz mnogobrojne civilne žrtve ili za slučajno pogađanje kineske ambasade za vreme bombardovanja Beograda. Niko ne smatra teroristom ni samog Baraka Obamu, koji je „ispeglao” Pakistan bespilotnim letelicama-dronovima, što je dovelo do stotina slučajnih žrtava. Nikoga u američkom establišmentu to nimalo ne brine. A Rusiji, u obliku u kakvom danas postoji, treba naneti poraz koji će osetiti — taj poraz treba da bude nestanak Novorosije. Princip spoljne politike SAD je pritisak, i to pritisak do momenta dok se ne pokaže nesvrsishodnim ili ne naiđe na uzvratni pritisak. Nikakvi „ustupci” sami po sebi nikada nisu zaustavili SAD — uzgred, da bi se shvatila ta psihologija postepenog uništavanja „neprijatnih momaka”, treba stalno gledati kaubojske filmove — taj miks okrutnosti i sentimentalnosti.  Heroj poznatog filma Klinta Istvuda „Neoprostivo” Bil Meni, u izvedbi samog režisera, postepeno vodi svoju kaznenu akciju do kraja, bez obzira na što su „humanitarne” žalbe prostitutki na kauboje koji su ih uvredili bile očigledno preuveličane, pritom, prvi ubijeni – mladi momak upucan u stomak – nije baš ništa skrivio. Ali, Meni ih ubija sve, pa još šalje na onaj svet i šerifa (DŽin Hekman), koji je svojim, doduše ne baš najboljim, metodama pokušao da se suprotstavi „humanitarnoj intervenciji” trojice plaćenih ubica. Na kraju Istvud, sedeći na vatrenom konju, izgovara neke lepe reči o tome kako se ubuduće neće lepo provesti svako ko pokuša da „ubija i vređa vaše kurve”.  Film je snimljen 1992. godine — taman godinu dana nakon raspada SSSR i početka nove predivne ere unipolarnog sveta — i nema prevelike sumnje da je Klint Istvud pokušao da snimi nešto poput manifesta „humanitarnog intervencionizma”.  Ali, to je učinio tako otvoreno da se iz apoteoze pravednosti sile, „novog vojnog humanizma” (govoreći rečima Noama Čomskogo) izrodilo demaskiranje celog anglosaksonskog licemerja, kada se plemenitim rečima prikriva trivijalna korist. U ulozi „kurvi” koje se ne smeju „ubijati” su tokom ovih godina bili i Kosovari koje su ugnjetavali Srbe, i pobunjeni stanovnici Bengazija. Naravno, stanovnici Donjecka i Luganska ne spadaju u te „kurve”, zato ne samo da se mogu „ubijati”, već ih, očigledno, i treba  ubijati. Interes SAD je u tome da se slomi Rusija, i tu se ničemu ne treba čuditi. Niti negodovati. Ono zbog čega zaista treba negodovati, to je spremnost Rusa da ovde, u našim medijima podrže protivnika, da ponavljaju za njim sve te gluposti o Gadafiju i Lokerbiju, o strašnom ruskom imperijalizmu i militarizmu, o tome da smo svi poludeli i da nas treba hitno zaustaviti, kao besne pse. Mi smo, naravno, napravili mnogo grešaka u ukrajinskoj priči. Eksperti najrazličitjih fela su maltene u svim novinama, uključujući najliberalnije, vikali kako će biti jednostavno i lako uzeti i podeliti Ukrajinu na istočni i zapadni deo. Pritom se govorilo kako je sa svim istočnim tajkunima sve dogovoreno, pošto je njihov biznis vezan za Rusiju. To je bilo maltene opšte mesto negde u januaru-februaru 2014. godine. A onda se odjednom ispostavilo da je među tajkunima „vezanim za Rusiju” bio i čovek po imenu Kolomojski, koji je, blistavo odigravši svoju partiju, postao ne samo glavni sponzor kaznenih odreda, već i faktički čovek br. 2 nezavisne Ukrajine. Niko nije predvideo da će Kolomojski svojim akcijama na jugoistoku rasturiti tu navodno veoma ubedljivu konfiguraciju: istok — nama, zapad — Evropi. Kao što to uvek biva kod nas, niko ni u ekspertskim, ni u političkim krugovima nije javno preuzeo odgovornost za to očigledno propalo predviđanje, prema kojem je Ukrajina trebalo da se raspadne kao orah na dve polovine od prvog, najlakšeg udarca. Međutim, orah se uopšte nije raspao, i sada se raspada samo od teških udaraca maljem. Sada eksperti treba da imaju hrabrosti da priznaju grešku. Da nije bilo predviđanja o lakom raspadu, imajući u džepu nelegalno svrgnutog predsednika, Krim veran Rusiji, nezadovoljni Lugansk i relativno lojalan Janukoviču Donjeck, moglo se insistirati na svojim uslovima i onome što je Rusiji bilo preko potrebno — neutralnom statusu Ukrajine, njenom federalnom (ili konfederalnom) uređenju, kao i na poštovanju ustava prilikom promene vlasti. To je bila realna šansa, ali poverovavši predviđanjima i predskazanjima naših raspirivačima vatre i „deliteljima”, mi smo je propustili. I to, plašim se, zadugo. Treba izvući zaključke. Možemo li mi, s obzirom na određenu pometnju u redovima naših protivnika izazvanu zasad ne baš povoljnom po njih istragom incidenta s avionom, privučemo na svoju stranu bar deo evropskih zemalja, možemo li mi na ovaj ili onaj način izdejstvovati prekid kaznene operacije? Ako bi to bilo moguće, mogli bismo da dobijemo na vremenu — dok ne izradimo i primenimo neku novu, promišljeniju strategiju integracije postsovjetskog prostora. Uzimajući u obzir interese i zapada, i istoka Evrope. I bez osvetničkih ukora s one strane Atlantskog okeana, i zasigurno bez poseta prekomorskih „plaćenih ubica”, koje su spremne da za dobru zaradu spasavaju ovdašnje „kurve”.
Pročitajte još:Rusija: Gde su dokazi za rušenje aviona?Komandant bataljona „Vostok“: Rojters laže da sam rekao da imamo rakete „buk“
Izvor: Fakti / Boris Mežujev, filozof i novinar

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.

Urbancube