Piše: Nebojša Katić
Krajem juna, spoljni dug Srbije (dug države i privrede inostranim kreditorima) dostigao je opasnu 31 milijardu evra. Samo od juna 2019. do juna 2020, dug je porastao za 3,5 milijarde evra. (Gotovo polovina ukupnog prirasta zaduženja potrošena je na održavanje kursa dinara.) U poslednjih dvadeset godina ovako spektakularan rast duga u tako kratkom periodu viđen je samo tokom finansijske krize 2008.
U kontekstu ovog dramatičnog povećanja spoljnog duga i nastavka ekonomske krize izazvane epidemijom kovida-19, neodgovorno je i gotovo nadrealno da se Srbija (upravo potpisanim Vašingtonskim sporazumom) obavezala da učestvuje u gradnji puta i pruge Niš–Priština. Neko bi rekao da je suludo da se Srbija dodatno zadužuje i da o svom trošku gradi saobraćajnice koje joj nisu neophodne. One su sigurno potrebne Albancima i NATO-u, ali njihovi prioriteti se ne poklapaju sa prioritetima Srbije.
Politički skeptik bi rekao da je još luđe investirati u političke projekte u trenutku kada je rešavanje kosovskog pitanje o dugom štapu i kada sa albanske strane neprekidno stižu grubi i provokativni signali. Za Srbiju je važno da svoje odnose sa SAD unapređuje, ali ne po cenu dodatnog ugrožavanja svoje ionako teške ekonomske pozicije.
Može biti da je prethodna skepsa sasvim promašena, te da je saobraćajnica Niš-Priština fantastično isplativa vizionarska ideja, i da baš to Srbiji danas treba. Može biti da je Srbija savršeno uredila sveukupnu infrastrukturu, pa je samo ostalo da modernizuje još taj zanemareni putni pravac.
Da bi razuverila dobronamerne skeptike i, dobro, ponekog zlobnika, vlada bi morala stručnoj javnosti što pre da predoči studije isplativosti planiranih saobraćajnica. Bilo bi dobro znati ko je te studije pravio i ko ih je revidirao. Bilo bi dobro znati kako i iz kojih sredstava će se servisirati krediti koje Srbija planira da uzme za finansiranje ovih projekata. Bez kvalitetnih analiza, samo države koje su izgubile razum mogu ući u skupe infrastrukturne investicije.
U poslednjih četrdeset godina Srbija je dva puta ušla u dužničku krizu i skupo, preskupo to platila. Kao deo Jugoslavije, Srbija se suočila sa dužničkom krizom tokom osamdesetih godina prošlog veka, kad je bila prinuđena da reprogramira dugove. U toj deceniji, kao posledica dužničke krize, prosečna stopa rasta BDP-a bila je oko nule. Srbija je tako, sa ostatkom Jugoslavije, izgubila deceniju privrednog rasta. Ekonomska stagnacija, stalni manjak deviza i česte nestašice pojedine potrošne robe doprineli su rastu nezadovoljstva građana, međurepubličkim trvenjima i raspadu Jugoslavije.
Drugi put se Srbija suočila sa dužničkom krizom 2008. Ponovo je došlo do stagnacije privrednog rasta i Srbija je izgubila još jednu deceniju. Reprogram dugova i još teže finansijske posledice ove druge krize izbegnute su pre svega zahvaljujući drastičnom padu svetskih kamatnih stopa. To je činjenica koja se olako zanemaruje, kao što se uporno i sistematski zanemaruje maligni uticaj visokog spoljnog duga na privredni rast.
Dužničke krize se ne razrešavaju nužno bankrotom države i reprogramom dugova. Po cenu drastičnog rezanja potrošnje i po cenu višegodišnje recesije, države mogu izbeći reprogram dugova. Ali, čak i kada se reprogram dugova i može izbeći, ne mogu se izbeći teške socijalne i ekonomske posledice koje nastaju kao rezultat dužničke krize.
Niske globalne stope inflacije i signali sa finansijskih tržišta su takvi da se još zadugo ne očekuje rast svetskih kamatnih stopa. To je faktor zbog koga se, pretpostavljam, domaće vlasti opušteno odnose prema problemu spoljnog duga. Oni, može biti, očekuju da će stare kredite, kao i do sada, otplaćivati novim kreditima s relativno niskim kamatnim stopama, te će na taj način izbeći reprogram dugova i stigmu koja s tim ide.
Ekonomska istorija uči da se stvari mogu brzo i neočekivano preokrenuti, da jeftini novac može presušiti i da se finansijski ambijent može drastično promeniti. (Krajem sedamdestih godina prošlog veka niko nije sanjao da bi američke kamatne stope mogle dostići nivo od oko 20 procenata – taj nivo je dostignut sredinom 1981.) Istorija takođe uči, da su dužničke krize plodno tlo za sve vrste političkih pritisaka i ucena.
Srbija ima hiljadu razumnih argumenata da zadugo odloži investicije planirane Vašingtonskim sporazumom. I MMF je upravo, veoma glasno, upozorio da zemlje u razvoju ulaze u težak period i da verovatno predstoji dramatična kriza dugova. Biće zanimljivo videti, u svetlu tih upozorenja, kako će se delegacija MMF-a (koja je upravo u Srbiji) odnositi prema najavljenim investicijama. Da li će se možda, uprkos zdravom razumu, MMF ipak pretvarati da ne vidi kakve to opasne posledice može imati po ekonomsku budućnost Srbije?
Razgovor sa generalom Božidarom Delićem možete pogledati OVDE.
Izvor: Politika
