Komanda američkih snaga u Africi (Africom) je 26. maja saopštila da su avioni leteli iz Rusije u istočnu Libiju u bazu koju kontroliše Haftar, usled njegove ofanzive za zauzimanje vlasti u Tripoliju, pretrpevši veliki preokret zbog toga što turska vojska pomaže libijskoj vladi Nacionalnog sporazuma koju podržava UN.
Afrikom tvrdi da će ruski avioni „verovatno pružiti blisku vazdušnu podršku i ofanzivnu vatru“ ruskoj privatnoj vojsci Vagner koja radi za Haftara, a koju zapadni stručnjaci povezuju sa Jevgenijem Prigožinom, bliskim saradnikom ruskog predsednika Vladimira Putina.
„Rusija očigledno pokušava da situaciju u Libiji okrene u svoju korist“, rekao je komandant Afrikom-a u izjavi. “Baš kao što sam posmatrao kako to rade u Siriji, oni proširuju svoje vojno prisustvo u Africi koristeći plaćeničke grupe, poput Vagnera.” On je dodao: „Rusija je predugo negirala puni obim svoje umešanosti u tekući sukob u Libiji.”
Afrikom je od tada objavio dodatne detalje i satelitske snimke preko svojih kanala na društvenim mrežama u kojima se navodi:
„Tokom više dana u maju, ruski borbeni avioni MiG 29 i SU-24 napustili su Rusiju. U to vreme su svi avioni imali oznake Ratnog vazduhoplovstva Rusije. Nakon što slete u vazdušnu bazu Hmejmim u Siriji, MiG-ovi 29 se prefarbaju i izlaze bez ikakvih nacionalnih oznaka. Najmanje 14 novih, neoznačenih ruskih letelica isporučeno je u vazdušnu bazu Al DŽufra u Libiji.”
Libija bogata naftom nalazi se u svom najgorem krvoproliću od svrgavanja Gadafija, tokom NATO intervencije 2011. godine. Rat koji je usledio podstaknut je regionalnim i evropskim silama, koje su podržavale zaraćene strane zbog različitih interesa.
Stejt department je 7. maja dao izjavu u kojoj govori o „ruskom angažmanu na Bliskom Istoku“, sa fokusom na optuživanje Rusije da pogoršava situaciju u Libiji.
Ovaj brifing usledio je dan nakon poverljivog izveštaja UN-a o sankcijama u Libiji, koji kaže da je Vagner grupa „delovala kao efikasni multiplikator snaga“ za Haftarovu komandu, što je dovelo do „značajne eskalacije“ sukoba i „pogoršanja situacije u Libiji.”
U suštini, visoki američki diplomati započeli su novu putanju američke politike. To je postalo jasno kada je 14. maja generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg otkrio da je savez spreman da podrži zvaničnu vladu u Tripoliju.
Kako je rekao, „u Libiji postoji embargo na oružje kojeg se moraju pridržavati sve strane. To ne znači stavljanje vlade Fajez al-Saraja (u Tripoliju) i Haftara u istu jednačinu. Stoga je NATO spreman da podrži vladu u Tripoliju.”
Jasno je da Vašington ubacuje NATO u libijski sukob kao novu strategiju. Naravno, svaka takva intervencija NATO-a u Libiji takođe podrazumeva da se zapadni savez kreće ka Africi.
Sa druge strane, NATO intervencija u Libiji ne može da bude po volji Rusije. Rusija ima snažne političke i ekonomske interese u Libiji. Optužbe Pentagona u vezi s ruskim avionima prema Libiji sugerišu da se i Moskva odlučila na ozbiljan korak.
Strategija SAD-a (i NATO-a) će biti izmeštanje Rusije iz istočnog Mediterana, uključujući i njene baze u Siriji.
NATO intervenciju u Libiji pozdravila je i Turska. Dovoljno je reći da se SAD i Turska danas nalaze na istoj strani nad Libijom.
Rusija, stoga, ima razloga da bude zabrinuta zbog budućnosti svojih odnosa sa Turskom i ukupnog položaja u Siriji.
Zanimljivo je da su Rusija i Sirija prošle nedelje održale zajedničku vežbu radi jačanja sigurnosti mornaričke baze u Tartusu, na istočnom Mediteranu.
Značajne promene u Nemanjinoj 11. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
