Piše: Ranko Gojković
Poslednjih nekoliko meseci pažnju svetske pa i naše javnosti zaokuplja situacija u Nagorno Karabahu, tačnije, rat između Jermenije i Azejberdžana. Može se reći da su simpatije većine Srba bile na strani Jermena i za to postoje najmanje dva dobra razloga. Prvi je, što Azerbejdžan podržava povampirena Turska sa Redžepom Tajipom Erdoganom koji bi pošto-poto da postane novi osmanski sultan. Drugi razlog je stradalnička istorija Jermena i genocid koji su od istih Turaka preživeli. Mnogi iz neznanja stavljaju i treći razlog, navodeći da su Jermeni pravoslavni. Jermeni jesu drevni hrišćanski narod, njihova crkva pripada dohalkidonskim crkvama i Jermenija je prva zemlja na svetu u kojoj je hrišćanstvo postalo zvanična religija. Međutim, Jermeni nisu u evharistijskom jedinstvu sa pravoslavnima, Jermenska crkva nije prihvatila odredbe Halkidonskog sabora i zadržala je monofizitski postulat o samo jednoj (božanskoj) prirodi Isusa Hrista, a ne dve (o božanskoj i ljudskoj prirodi) kako uči Pravoslavna Crkva.
Dakle, nije čudo što Srbi simpatišu Jermene, ni moja malenkost nije izuzetak, lično sam upoznao Babken Simonjana, velikog prijatelja Srba koji sa puno ljubavi piše o nama i očigledno da postoji uzajamno poštovanje dva naroda. Tužno je bilo gledati kako se slike s raspetog srbskog Kosova prenose na Kavkaz, kako islamski fundamentalisti ruše krst na hrišćanskom hramu...
Međutim, sve češće se i kod nas protura jedna podla laž zavijena u oblande poluistina (poluistine su često opasnije od laži), kako je navodno Rusija izdala Jermene. O tome nešto više u redovima koji slede.
Neophodno je pre svega napraviti kratko podsećanje na predistoriju današnjeg sukoba.
Uoči raspada SSSR-a, Jermeni su Arcah (oni tako zovu Nagorno Karabah) koji se nalazio u okrilju Azerbejdžana, proglasili samostalnom državom. Bio je to prvi slučaj revidiranja granica unutar SSSR i podstaknuo je dalju dezintegraciju ove džinovske države. Tada je sličan pokušaj, takođe na Kavkazu, predstavljalo proglašenje nezavisnosti Čečenije. Međutim, sama Rusija je oštro presekla taj pokušaj vojno porazivši separatiste i bilo kakav diplomatski pokušaj opravdanja i priznanja secesije Karabaha predstavljalo bi dvojne standarde karakteristične za Zapad ali ne i za Rusiju. Dakle, pravno gledano, Karabah je deo teritorije Azerbejdžana (istorijski, to je vekovna jermenska teritorija, ovde govorim o trenutnom statusu po međunarodnom pravu). Kada je početkom 90-ih godina izbio prvi rat u Karabahu, Jermeni su tada bili vojno nadmoćniji i zauzeli su i mnoga naselja u kojima su živeli Azeri, pa se u unutrašnjost Azerbejdžana iz Karabaha doselio talas izbeglica. Još tada se Rusija zalagala za kompromis i tražila povratak tih rejona Azerbejdžanu, kako bi se potom regulisao položaj Jermena u Karabahu, ali je rukovodstvo Jermenije odbijalo sve takve predloge. Sada je situacija obrnuta, Azerbejdžan je u ovom ratu ne samo povratio sve te teritorije, nego je osvojio i deo teritorije naseljene Jermenima, po pravu pobednika. I da nije bilo intervencije i inicijative Rusije, pitanje da li bi se vojska Azerbejdžana zaustavila do Jerevana, toliko je bilo sposobno prozapadno rukovodstvo Pašinjana koje je došlo na vlast u „obojenoj revoluciji“ uz pomoć Soroševih fondova i Zapada.
Nikol Pašinjan, premijer Jermenije, bio je vođa «plišane revolucije“, što je drugi naziv za državne udare u organizaciji CIE, prljavog novca DŽordža Soroša i ostalih bankara koji uz pomoć pete kolone ruše nacionalne ekonomije i predaju prirodna bogatstva zemlje u ruke trans-nacionalnih kompanija. „Karabaški klan“ je bio orjentisan na saradnju sa Rusijom i Pašinjan se više starao da iz vlasti pročisti sve proruske elemente, nego što se starao o bezbednosti zemlje. Bavio se samo izvođenjem Jermenije iz zone ruskog uticaja, okrenuvši jermenski državni brod u potpunosti ka Zapadu. Naravno da rukovodstvo Rusije nije moglo imati poverenja u njega, da je uzajamna saradnja bila veoma otežana. Čim je prozapadna, samim tim i 7 0izdajnička vlast zasela u fotelje, nisu brinuli o pripremi zemlje za rat, nego za izazivanje antiruskog raspoloženja i rusofobne histerije. Čak su i ruske zastave skidali i bacali pod noge razularene mase, ruske zastave su spaljivali u Jerevanu. I to nije sve, sadašnji gubernator Aragacotnske oblasti David Gevorgjan, učestvovao je u akciji protesta ispred ambasade Rusije u Jerevanu, gazeći na zemlju bačenu rusku zastavu. Naravno da je u takvoj situaciji ojačana armija Azerbejdžana, pripremljena dobro i naoružana od strane sultana Erdogana, lako izašla na kraj sa najamničkom vlašću Jerevana.
Kad je krenuo novi ratni sukob, zapadnom najamniku Pašinjanu nije smetalo da odmah pozove Putina i zatraži pomoć. Treba reći otvoreno da je Pašinjan i prozapadna vlast u Jermeniji glavni krivac za nacionalnu katastrofu koju Jermenija preživljava ovih dana. Ne samo da nije bilo efikasne vojne pomoći oružanim snagama Karabaha, nego je čak vlast sprečavala odlazak dobrovoljaca iz Jermenije na front u Karabah. Očigledno je najamničkim vlastima bilo važnije da spreče povratak na vlast Karabaškog klana od obrane svog naroda.
Da ne bi ispalo da ovde neki rusofil brani Ruse, evo pitanja koja su Pašinjanu povodom situacije u Nagorno Karabahu postavila dva svetski poznata novinara jermenskog porekla. Radi se o Romanu Babajanu, glavnom uredniku radio-stanice „Govori Moskva“ i Margarit Simonjan, glavnom uredniku TV kanala Raša Tjudej.
Pitanja Babajana:
Da li je istina da vam je Ruska Federacija praktično od prvoga dana tog rata predlagala razne modele regulisanja, i veoma dobre modele regulisanja, ne one koji su sada potpisani, nego veoma dobre, a da ste vi svaki put pažljivo slušali te predloge i odbijali ih?
Da li je istina da vam je od prvih dana sukoba u Nagorno Karabahu predlagana pomoć?
I vama je ta pomoć momentalno pružana, pritom, ispostavlja se, u ogromnim razmerama. Da li je istina da je na jermenske vojne (i ne samo vojne) aerodrome sletalo desetine ruskih vojno-transportnih aviona?
Odgovorite nam, molim vas, da li je istina da ste dobili one sisteme naoružanja koje ste tražili?
Molim vas odgovorite časno, u suprotnom, „zadaću vam još konkretnija pitanja“ – završio je Babanjan.
Pitanja Simonjan:
„Da li je istina da ste se sve to vreme vi, gospodine Pašinjan, savetovali, beskonačno pregovarali sa svojim prijateljima – čak ne najvišeg, nego različitog nivoa – u Sjedinjenim Američkim Državama, i upravo da ste zbog toga oklevali, da zbog toga niste donosili odluke koje su bile jedino moguće za donošenje i koje je predlagala Rusija kako bi se sve to zaustavilo?
Da li je istina da su ti pregovori i vaši pregovarači, vaša usporenost i neodlučnost, vaši pokušaji da sedite na dve stolice, i doveli do ovoga što se desilo?
Da li je istina da ste sve to vreme pregovarali sa njima?
* * *
U momentu pisanja ovog teksta, premijer Jermenije nije udostojio odgovora dvoje svetski poznatih novinara. Očigledno – ne može opovrgnuti iznete činjenice i zbog toga ne čudi da su ovih dana u Jerevanu gorele kancelarije Soroševih filijala a da je narod želeo da linčuje i samog premijera. Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju – kaže srbska narodna poslovica.
Da zaključimo, može se trostrani sporazum o prekidu vojnih dejstava kritikovati do mile volje, činjenice koje proizilaze iz gore napisanog su sledeće.
1. Vojni poraz Jermenije je bio potpuno zakonomeran ne zato što je Rusija izdala svog saveznika, nego zato što je vlast u Jerevanu bila prozapadnjačka = izdajnička.
2. U takvoj situaciji rukovodstvo Rusije je učinilo maksimum da spasi za Jermeniju što se spasiti može, pošto je već bilo palo u ruke armije Azerbejdžana i strateško naselje-tvrđava Šuši.
3. Čovek snuje, Gospod presuđuje, kaže stara narodna mudrost. Ovaj rat je pokrenut i zbog slabljenja položaja Rusije na Kavkazu, ali je ispalo potpuno obrnuto, Rusija je znatno ojačala svoju poziciju u ovom regionu. Mirotvorci Rusije su jedini vojnici koji se u narednih pet godina mogu nalaziti na zakonskim osnovama u Karabahu.
4. Iz ove činjenice proizilazi važna strateška nijansa – sa pozicija Karabaha ruski radari će imati kao na dlanu pristup i centralnom delu teritorije Turske.
5. Ovaj sporazum pokazuje i mudrost predsednika Azerbejdžana Alijeva, koji je svestan da ne sme graditi dobre odnose samo sa Turskom, nego i sa Rusijom i Iranom. Ovim potpisom on je pokazao da nije običan pion u velikoosmanskim planovima sultana Erdogana.
6. Jasno je da posle potpisivanja ovog sporazuma jača uticaj Rusije i u Jermeniji i da zapadni najamnik Pašinjan više ne može voditi otvoreno rusofobnu politiku u Jermeniji. Pre ovog sukoba, uveliko se pričalo da će Jermeni zatvoriti rusku vojnu bazu u Gjumri (grad na severo-istoku Jermenije, blizu same granice sa Turskom), sada to niko ne pominje.
7. Očigledno da i sultanu Erdoganu nije do otvorenog sukoba sa Rusijom i nismo mogli videti da je Turska pala u očaj posle potpisivanja ovog sporazuma i uvođenja ruske armije u Karabah. Rusija je potpisivanjem ovog trojnog sporazuma ojačala svoju poziciju na Kavkazu i pokazala da ponovo postaje moćna imperija i glavna geopolitička snaga na postsovjetskom prostranstvu, ma koliko se Zapad upinjao da je svede na rang regionalne sile.
Opasno je biti neprijatelj Amerike, ali je pogubno biti njen prijatelj – rekao je svojevremeno Henri Kisindžer. Ovih dana i rukovodstvo Jermenije i njen narod se mogao uveriti u ispravnost ovih reči.
Iz situacije u Jermeniji i srbski narod i njegovo rukovodstvo bi moglo izvući pouke, na žalost, lično ne gajim nadu da će se to i desiti. Politika patološkog srljanja u zagrljaj svojih krvnika, nastavlja se punom parom…
Kakvu kaznu je EU spremila za Alijeva i Azerbejdžan, saznajte OVDE.
Izvor: Sabornik
