Sporazum koji je okončao rat za Nagorno-Karabah sprečio je totalni kolaps na terenu – ulazak azerbejdžanske vojske u Stepanakert i egzodus Jermena ne samo iz bezbednosnih zona nego i celog Karabaha – i zvanično omogućio Rusima i Turcima da uđu na teritoriju Azerbejdžana. Za Ruse je to veći uspeh nego za Turke jer su se nepune dve hiljade ruskih vojnika rasporedile sa vojnom tehnikom na teritoriji nepriznatog Karabaha. Sedište ruskih mirovnih snaga se nalazi u glavnom gradu Nagorno-Karabaha, što je odlična pozicija u bilo kojoj varijanti razvoja situacije, a naročito imajući u vidu „obojenu revoluciju” u Jermeniji 2018. i prozapadni kurs koji je Nikol Pašinjan zauzeo udaljavajući Moskvu od Jerevana. Uz već postojeću vojnu bazu u Jermeniji Moskva je sada ušla i na deo teritorije Azerbejdžana, jer Karabah niko nije priznao a teritorijalni integritet Bakua su nad ovom enklavom garantovale i četiri rezolucije UN.
Turska je ovim sporazumom zadovoljna, ne samo zbog vraćanja teritorije bratskog naroda nego i zbog dobijanja zvanične dozvole za boravak u Azerbejdžanu. Do sada je prisustvo turske vojske na njihovoj teritoriji moglo da se obavi povremeno tokom vojnih vežbi ili ilegalno tokom rata, kada su, kako su izveštavali mediji, turski vojnici upravljali 44- dnevnim ratnim dejstvima protiv Jermena u osvajanju Karabaha.
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je juče zatražio od republičkog parlamenta dozvolu za slanje turske vojske u Azerbejdžan. Nakon nekoliko dana turski vojnici će se tamo i uputiti. Međutim, nedoumice, a verovatno i nezadovoljstvo, oko toga u kom svojstvu će turski vojnici boraviti tamo izazvao je turski ministar odbrane Hulusi Akar odmah nakon što su 9. novembra jermenski premijer Nikol Pašinjan i predsednici Azerbejdžana i Rusije Ilham Alijev i Vladimir Putin potpisali sporazum. On je u dva navrata rekao da će turske snage učestvovati u mirovnoj misiji u Karabahu zajedno sa Rusijom. Izuzev što je ova najava izazvala strepnju među jermenskim stanovništvom koje ostaje u enklavi, pometnja je nastala i u javnom mnjenju.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je potom jasno rekao da nijedna turska misija neće biti poslata u Nagorno-Karabah i da je to jasno regulisano odredbama sporazuma o potpunom prekidu vatre. Dva puta je turskog ministra demantovao i portparol Kremlja Dmitrij Peskov. „Nesporazum” je donekle razvejan saopštenjem da je potpisan memorandum o uspostavljanju zajedničkog rusko-turskog centra za nadgledanje prekida vatre koji će se nalaziti u Azerbejdžanu.
Odnosi Rusije sa Turskom, preko Azerbejdžana u ovom slučaju, poput situacije u Siriji, nisu pošteđeni napetosti koja se ispoljava kroz incidente. Rušenje ruskog helikoptera Mi-24 – koji je oborila azerbejdžanska raketa iznad teritorije Jermenije i pogibija ruske posade – sigurno nije bilo slučajno, kao što nije moglo da bude slučajno raketiranje crkve u Šuši, i to u dva navrata, kako je to ocenio Alijev. To je bila poruka Rusima, kao što je bilo obaranje ruskog aviona na tursko-sirijskoj granici 2015. godine. Posle toga postignut je mirovni sporazum, a Azerbejdžan je reagovao u potpunosti kao Ankara pre pet godina. Priznali su akt, izvinili se, naređena je hitna istraga i najavljeno obeštećenje porodicama poginulih i ruskoj vojsci. Najgore bi mogao da prođe azerbejdžanski ambasador u Moskvi Polad Bulbul koji bi mogao da ostane bez diplomatske službe pošto je relativizovao ovaj incident.
Upitan da komentariše obaranje ruskog helikoptera, ambasador je novinarima rekao: „U ratu, kao u ratu – svašta može da se dogodi.” Ruskom ministarstvu spoljnih poslova se nikako nije dopao ovaj komentar, pa su odgovorili da je to velika greška i da se nadaju da Baku sebi više neće dozvoliti bilo kakve dvosmislene izjave u vezi sa ovim tragičnim slučajem. „Kada bi se Rusija rukovodila principom ’rat kao rat’ njen odgovor na obaranje Mi-24 bio bi razoran”, navela je ruska diplomatska služba. Predsednički kabinet Alijeva je odmah reagovao, a njegov zamenik je rekao da je komentar ambasadora neprimeren i da bi i drugi zvaničnici trebalo da se uzdrže od proizvoljnih izjava koje su u suprotnosti sa zvaničnim stavom zemlje.
Da će postignuti sporazum biti samo međutačka u prekompoziciji snaga na Južnom Kavkazu, svedoči i činjenica da je Rusija za komandanta mirovnog kontingenta imenovala general-pukovnika Rustama Muradova koji ima impresivnu karijeru. Generalski čin je dobio u 39. godini i to ne sedeći u kancelariji nego učestvujući u dva čečenska rata i antiterorističkoj operaciji u Siriji. Godine 2016. je bio predstavnik Rusije u rusko-ukrajinskom centru za kontrolu i koordinaciju prekida vatre, a već 2017. je poslat u Siriju kao vojni savetnik. Pod njegovim vođstvom je izvedena uspešna ofanziva na Dair el Zor, a potom je od Putina dobio drugi orden za hrabrost. Komandant koji je prvim ruskim transportnim avionom sleteo u Jerevan, a potom u Stepanakert, poreklom je upravo sa Kavkaza, iz Dagestana. Imenovanje generala ovakvog profila odražava ruske interese i pokazuje svest da u krhkim partnerskim odnosima sa Turskom treba biti na oprezu čak i ako ambasador Bulbul bude vraćen u Baku.
Da li je Rusija izdala Jermeniju, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
