Piše: Slobodan Erić

Svet se zaista umnogome promenio posle pandemije kovida-19. Ali promene su bile i cilj onih koji su planirali i izazvali ovu zarazu. Svet u kome živimo obeležava jedan dominantan proces u međunarodnim odnosima – sukob globalista i suverenista. Ali za razliku od perioda hladnog rata, gde su oba vojno-politička i ideološka bloka jasno razdvajale granice svrstanih država i ideološki i politički rat se vodio pre svega na međunarodnom planu, sukob globalista i suverenista se ne odvija samo na spoljnom, kao konflikt država, već i na unutrašnjem planu. U skoro svim evropskim zemljama postoji unutrašnja ideološka podela na snage koje u političkom i ekonomskom smislu podržavaju liberalizam, u kulturi kosmopolitizam, u idejno-vrednosnoj sferi moralni relativizam, a postoji i drugi blok, koji se zalaže za politički i ekonomski suverenizam i odbranu identiteta, koji ima uporište u zajedničkom sećanju i hrišćanskoj tradiciji.

Ovom sukobu posebni zamah i značaj dala je činjenica da je globalizam napadnut u mestu svog rođenja i najvećeg uticaja, na placdarmu odakle je kretao u osvajanje sveta – u Sjedinjenim Američkim Državama. Amerika je, posle građanskog rata iz 19. veka, poprište do sada najvećeg, ovoga puta političko-ideološkog sukoba, u kom je legalno izabrani predsednik izložen takvim institucionalni i vanistitucionalnim napadima i opstrukcijama da je to bez presedana u istoriji ove zemlje.

Protivnici predsednika Trampa označeni su pojmom „duboka država“ i oni predstavljaju zbir ljudi u američkom državnom aparatu, krupnom biznisu – globalnim korporacijama i bankama, u najvećim medijima, intelektualnoj univerzitetskoj eliti – koji se suprotstavljaju politici novog američkog predsednika. Između duboke države i globalizma postoji najbliža srodnost, iako globalisti postoje i u drugim država – upravo vrh američke duboke države predstavlja jezgro i vrh globalne upravljačke elite. Globalisti, iako su formalno državljani raznih država, suštinski nemaju državu – bolje reći, nemaju Otadžbinu, njihova moć se rasprostire u mnogim državama, ceo svet je predmet njihovog interesovanja i interesa. Izvor njihovog enormnog bogatstva proističe iz poslovanja koje se odvija, otprilike, na ovom principu: kupujemo sirovine gde su one najjeftinije (u Africi), proizvodimo robu u zemlji, vredne a jeftine radne snage (Kina, Tajland…), prodajemo robu na tržištima gde su cene finalnih proizvoda nekoliko desetina puta veće od proizvodnih (cena koštanja), Evropske unije i SAD, a porez plaćamo na Kajmanskim ostrvima. Problem nastaje što se tako stvoreno enormno bogatstvo ne troši samo za potrebe i luksuz te ekonomske elite, već i za političke promene u svetu – za prevrate, obojene revolucije – i, što je još opasnije, za promenu svesti ovoga sveta. Iz programa koje finansiraju Rokfelerove i Soroševe fondacije, pravo na abortus, pravo na eutanaziju – mi vidimo da su to programi koju su osnovi protiv života. Iz čitavog seta ljudskih prava, koje one promovišu, vidimo da oni rastaču porodicu, relativizuju hrišćanske vrednosti, sa tendencijom da se hrišćanstvo – i u to veku kad smo obeležili jubilej Milanskog edikta, kada je hrišćanstvo ozakonjeno, legalizovano – sada kroz obratan proces, protera na margine društva, a odatle u katakombe.

Iz ove pandemije koronavirusom vidimo da nisu napadnute samo duše, već i telo. Ako malo pažljivije pročitamo saopštenja Svetske zdravstvene organizacije, koja se protivila uvođenju hlorokina u terapiju (leka protiv malarije, koji se pokazao uspešnim u lečenju ove infekcije), u prvobitnom saopštenju dovela u pitanje korisnost upotreba maski i iskazala rezervu prema lečenju krvnom plazmom, mi vidimo da ova međunarodna organizacija, zadužena za javno zdravlje, nije bila primarno zainteresovana za izlečenje pacijenata, već pre svega za uvođenje restriktivnih mera, ograničavanja kretanja stanovništva, izolacije („zaključavanje“), što je, naravno, pored dobrih, imalo i loše društvene posledice, pre svega po ekonomije najvećeg broja zemalja.

LJudi, što je logično, često ne mogu pravilno da identifikuju i lociraju snage koje podržavaju globalizam. Često su međunarodne finansijske strukture u sprezi sa državnim aparatom pojedinih država i vođenje globalističke politike je rezultat takvog saveza. U drugoj polovini 20. veka SAD su, posebno u vreme Klintona i Obame, podržavale snažnu globalističku orijentaciju zemlje, dok je Donald Tramp, u odnosu na njih, koliko je to uopšte moguće kada je u pitanju jedna imperijalna sila, zauzeo antiglobalistički kurs. SAD, Rusija i Kina, kao i neke evropske zemlje, poput Francuske i Italije, imaju različite geopolitičke, ekonomske i druge interese. Ali te zemlje, uprkos svojim razlikama, treba da imaju zajednički interes: da se poraze globalističke snage, jer globalizam, u osnovi teži podrivanju suvereniteta svih, pa i njihovih država.

Srbija, iz ovih procesa, sukoba suverenista i globalista, odnosno na tragu antiglobalističkog talasa, može da izvuče korist za sebe, i čitav ovaj uvod bio je u funkciji boljeg razumevanja ove činjenice. Srbija bi trebalo, posle dužeg perioda podređenosti, da krene u proces resuverenizacije – to jest povratka suvereniteta u odlučivanju, oslobađanja Srbije od stranog uticaja. Naravno, Srbija je u formalnom smislu nezavisna i suverena zemlja, ali svi mi smo svedoci da su, posle petooktobarskog političkog prevrata 2000. godine, rukovodstva ove zemlje donosila odluke koje su bile pod uticajem spoljnog faktora. Stoga u Srbiji nije, iako to izgleda po stranačkim sukobima, najvažnije pitanje promene vlasti, već pre svega promena politike koja se vodi posle 5. oktobra 2000. Srbiji je potreban prekid – diskontinuitet – sa petooktobarskom politikom. Jer, uprkos promenama na vlasti, politika koja je formulisana odmah nakon 5. oktobra sprovodi se u najvažnijem magistralnom pravcu od 2000. do 2020. godine.

Problem je što sukob dve glavne političke grupacije u zemlji, vladajuće Srpske napredne stranke i grupe opozicionih stranaka prozapadnog usmerenja, nije sukob dva koncepta, dva puta razvoja Srbije, već isključivo sukob oko borbe za vlast. Uprkos žestokim polemikama, ovde je mnogo problematičnije ono što spaja ove dve opcije od onoga što ih razdvaja. A spaja ih u osnovi isti stav prema ekonomiji, sa osloncem na strani kapital, koji se favorizuje, zvanično imaju istovetan cilj – ulazak zemlje u Evropsku uniju, a njihova vladavina u dva različita perioda pokazuje da su se saglasili sa konceptom masovne, zapadne rijaliti podkulture.

Mada, u okviru ovog velikog bloka prozapadnih stranaka, treba praviti razliku između Demokratske stranke, stranke Slobode i pravde Dragana Đilasa i Narodne stranke Vuka Jeremića, kao ipak državotvornih, od stranaka Čede Jovanovića, Nenada Čanka, raznih građanističkih i levo liberalnih organizacija antisrpske orijentacije. Ova dva dominantna politički bloka imaju isti odnos prema nevladinim organizacijama, koje su bile favorizovane i koje su to i ostale, i u vreme dosovske i u vreme aktuelne vlasti.

Nevladine organizacije su vidljivi deo duboke države u Srbiji. Proces resuverenizacije podrazumeva da država slobodno utiče i na vođenje zakonodavne politike u oblasti ljudskih prava, porodice, obrazovanja. E sad, tu ulazimo u prostor koje su zauzele, bolje reći, koje su političke garniture od 2000. pa naovamo, dale nevladinim organizacijama.

Predsednik Vučić, koji se pokazao kao vešt i uspešan u politici pacifikacije svojih političkih protivnika, znajući uticaj nevladinog sektora a pre svega moć onih koji stoje iza njih, sklopio je sa NVO prećutni neformalni pakt o nenapadanju. Ali je cena tog pakta visoka za Srbiju. Nevladin sektor je, kao i u vreme prethodnih postoktobarskih vlasti, dobio pravo da bude neka vrsta nezakonitog zakonodavca, da inicira i kreira zakonska rešenja i da ti zakonski predlozi, bazirani uglavnom na idejama koje dolaze iz levičarsko-liberalnih, feminističkih i LGBT, krugova, koja se tiču porodičnog prava, obrazovanja, i još nekih oblasti, a koja su štetna i moralno neprihvatljiva za naše društvo, tiho bez ikakve ozbiljne javne rasprave, budu izglasani u Skupštini.

I onda, kada nešto tako ispliva u javnost, ljudi ostaju zbunjeni, jer da se pitaju glasači Srpske napredne stranke, koji su u većini tradicionalni i patriotski orijentisani, pa čak da o tome suštinski samostalno odlučuju i njihovi narodni predstavnici, poslanici ove partije, ovakvi zakonski predlozi nikad ne bi bili izglasani u parlamentu.

I uopšte, u vladajućoj partiji ima puno patriotski nastrojenih ljudi, i da se više oni pitaju, državna politika bila bi više nacionalna. Hrvatski i nemački izdavači pišu Srbima udžbenike iz istorije, iz lektire se izbacuju najveći srpski pisci i pesnici, u školama se sa decom pokušavaju eksperimenti o kojima nije pristojno ni pričati, tašte koje ne vole svoje zetove zovu policiju zbog porodičnog nasilja (ogroman broj lažnih dojava), policija umesto da juri kriminalce stavlja se kao tampon-zona na frontu između muža i žene, koji su se, zamislite, posvađali. Na taj način, jedna manjina, suprotno osnovnim principima demokratije, uzurpira pravo većine na donošenje odluka. Na delu je svojevrsna krađa legitimiteta.

Kada govorimo o prethodnim poslepetooktobarskim vlastima, svakako kao pozitivno treba izdvojiti državotvorni pristup Vojislava Koštunice i DSS, posebno njegovu borbu za Kosovo i Metohiju i pravnu državu.

No, kad govorimo o sličnostima vlasti i opozicije po pitanju sprovođenja zapadne agende u Srbije, istine radi, treba ukazati i na neke razlike. Naprednjačkoj se vlasti mogu ubrajati u uspeh izgradnja infrastrukture zemlje, to što se u njihovom mandatu zaustavio proces devastiranja vojske – vojska je prvi put kupila novu modernu opremu, što je najvažnije, promenjen je ambijent i klima u društvu – u javnosti su vraćane teme iz nacionalne istorije i kulture, rehabilitovan je pojam patriotizma, koji je odmah posle petog oktobra bio poistovećivan sa Miloševićevim režimom.

No, između mnogih patriotskih reči i obećanja, kao što govori pomenuti slučaj nevladinih organizacija, ipak postoji nesklad. Možda ljudi iz stranaka dosovskog režima ne shvataju da im je narod uskratio podršku ne samo zbog standarda, prodatih fabrika, već i zbog toga što su doveli zemlju u poniženi položaj, a to su svi ljudi osetili.

Ali ono što je najproblematičnije kod ovo dva bloka jeste odnos prema Kosovu i Metohiji. Vlast se saglašava za učešće u pregovorima, koji podrazumevaju statusna pitanja, više puta je pominjana mogućnost podele, razgraničenja, a da od predsednika i Vlade to nije snažno demantovano. A tu politiku pregovora oko statusnih pitanja Kosova i Metohije (izuzev Dveri, kojima objektivno ideološki nije bilo mesto u tom bloku), odlučno nije osudila ni opozicija prozapadne orijentacije, odnosno nije jasno potvrdila privrženost punom suverenitetu Srbije na Kosovu i Metohiji.

Vučić i čelnici vladajuće stranke su u pravu kada optužuju prethodnu vlast da je pitanje Kosova i Metohije izmestila iz UN, i predala Euleksu, kao da je ona započela proces potpisivanja Briselskih sporazuma – Borko Stefanović je potpisao sporazum u integrisanom upravljanju granicom. U pravu su, ali zašto su onda naprednjaci i Vučić, uprkos opravdanoj kritici „žutih“, nastavili da sprovode ovu politiku i da potpisuju nove briselske sporazume, gde je najveći nadležnosti prenesen sa države Srbije na nelegitimne šiptarske institucije u Prištini! I šta smo zauzvrat dobili za to? Potpuno promašena politika. Stoga, predstojeći razgovori sa specijalnim predstavnicima SAD Ričardom Grenelom i EU Miroslavom Lajčakom izazivaju najveću zabrinutost.

Ideja da mi delimo naše, da se razgraničavamo na našoj teritoriji sa trgovcima narkoticima i ljudskim organima i ratnim zločincima apsolutno je neprihvatljiva, i državotvorno, politički i etički neodbranjiva. Neprihvatljivo je i javno dovođenje u sumnju suverenitet zemlje, pa čak i ako se, i u najboljem slučaju, iza toga prikriva taktika odugovlačenja i opstrukcije. Suverenitet i teritorijalni integritet su svetinja o kojima nema rasprave. A pogotovo kada je reč o Kosovu i Metohiji, središtu našeg duhovnog i nacionalnog identiteta, mestu opredeljenja srpskog naroda za carstvo nebesko, najvišoj tački duhovnog uzleta i visina koju je bilo koji narod dosegao, mesto Zaveta, odnosno saveza sa Bogom, poprištu mitske Kosovske bitke, zemlji zalivenoj krvlju kosovskih junaka, nakon čega je Kosovo promenilo status, prestalo da bude obična teritorija, i postalo Sveta zemlja.

I tu Svetu zemlju Bog je nama Srbima dao na čuvanje. I svako naše odricanje od ove svete zemlje je svetogrđe, odricanje od Boga i od sebe. Jer ako mi budemo čuvali Kosovo i Metohiju, Sveti knez Lazar, Sveti kralj Stefan Dečanski, Sveti Petar Koriški, Sveti Joanikije Deviški, kao i drugi naši srpski svetitelji i mučenici, čuvaće nas. Svi to treba da imamo u vidu jer nije slučajno NJegoš napisao da je „Kosovo grdno sudilište“.

Za ovakvu hazardnu politiku prema Kosovu ne samo da nema nikakvog duhovnog i državotvornog opravdanja nego nema i nikakvog racionalnog razloga. Ne postoje nikakvi vidljivi i ozbiljni pritisci na Srbiju. Čime to današnji Zapad, SAD i EU mogu da nas uslovljavaju, koji su to instrumenti njihovog pritiska na Srbiju? Da nas bombarduju kao 1999. godine?

Odnosi snaga u svetu su značajno promenjeni, pored sadašnje Rusije, a posebno posle njene vojne intervencije u Siriji, teško će biti moguć ponovljeni scenario iz 1999. Da nam uvedu sankcije? Pa to znači da bi uveli sankcije sebi, to jest svojim firmama u Srbiji. Da nam ne dozvole ulazak u EU? Time bi nam učinili najveću moguću uslugu. Srbija u odbrani Kosova i Metohije ima rezoluciju 1244 i prijateljsku Rusiju, koja, ako bude Srbija tražila, može uvek da je odbrani u Savetu bezbednosti, kao i Koštuničin Ustav sa preambulom da su AP Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Podrška Srbima na Kosovu i osnivanje medija na albanskom jeziku, posebno za mlade Albance, koji ne znaju srpski jezik, uporno promovisanje naše kulture, muzike, filma, sporta, uz poruke da su njihovo obrazovanje, ekonomski napredak, prosperitet jedino mogući ako je Kosovo deo Srbije, dugoročno će dati rezultate.

Postoji i treća politička grupa, grupa nacionalnih stranaka i nacionalnih organizacija, koje su, iako fragmentisane, vrlo jasno opredeljene da je Kosovo Srbija i protiv su bilo kakvih pregovora i trulih kompromisa. Najveći broj članova ovih nacionalnih partija i organizacija su rodoljubi i nacionalno osvešćeni ljudi, što je dobro. Nije dobro što niko od njih ni sa kim ne može.

U borbi za odbranu Kosova i Metohije, pored nepouzdane političke klase, najviše se možemo osloniti na Srpsku pravoslavnu crkvu, koja se, na poslednja tri skupa, zasedanja Svetog Arhijerejskog sabora, jasno i nedvosmisleno izjasnila protiv priznanja nezavisnog Kosova, protiv podele i razgraničenja. Ugled i snaga SPC se najbolje potvrdila i u poslednjim događajima u Crnoj Gori, gde naša crkva, preko litija, na duhovno veličanstven način, zajedno sa predstavnicima srpskih nacionalnih partija i organizacija, brani i zastupa interese srpskog naroda u Crnoj Gori. Dobro je što su naši državni organi pružili finansijsku, političku i medijsku podršku Srbima u Crnoj Gori, ali ta podrška mora biti mnogo snažnija i logistički kompleksnija. Jer napad na Srbe u Crnoj Gori ima ne samo identitetske već i geopolitičke razloge.

Zapadne planere posebno brine vekovno prisustvo Srba na moru, oni bi nekako voleli drugačiji demografski raspored na crnogorskom primorju, da Srbiju što više udalje od Srba iz Crne Gore, a time i da je što više udalje od mora, a time, posredno, i Rusije. U Beogradu se mora razumeti da su pritisci na Srbe u Crnoj Gori pritisci sa bokova na Srbiju, koja je meta svih meta i cilj svih ciljeva, i koju treba geopolitički osakatiti, vratiti u granice pre 1912. godine, jer svi oni znaju da samo Srbija na Balkanu ima kapacitete za velika dela.

Nacionalne i državne interese stavljajmo ispred stranačkih i ličnih. Prevazilaziti stranačke podele, posebno se treba čuvati da se ne učine pogrešni koraci, koji bi vodili destabilizaciji zemlje. Ima mnogo u svetu onih koji bi da gurnu Srbe na Srbe. Iskustvo naših prethodnih slavnih generacija govori nam da, kada se neodustajno brani Kosovo i Metohija, ne može da se pogreši, i da posle velikih iskušenja dolazi velika pobeda.

Stoga u predstojećem periodu, molitveno se obratimo Bogu i našim svetiteljima i Svetim precima, kosovskim junacima i mučenicima, sa čvrstom verom da nećemo izdati njihovo veliko nasleđe, i kao naš Sveti knez Lazar 1389. godine na Kosovu, uzviknimo duhovnu lozinku ličnog i nacionalnog spasenja „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i do veka!“

Zašto smeta Geopolitika

Geopolitika deli sudbinu svojih uverenja: mi, za razliku od svih drugih medija u Srbiji, nemamo finansijski pomoć ni države, ni velikih firmi i korporacija, ni stranih fondacija. Svaki put na konkursima u Ministarstva za kulturu i informisanje, koje je finansijski pomoglo svim medijima, i „državnim“ i „nezavisnim“, naš projekat je odbijen.

A mi mislimo da bi neki i želeli da preko fizičke likvidacije osnivača i glavnog urednika, Slobodana Erića, likvidiraju čitav projekat Geopolitike. Mislimo da iza toga stoji strani faktor. Česta fizička praćenja, uz povremene prekide, glavnog urednika u večernjim satima, ukazuju na takvu mogućnost. U praksi se događa da se nepoželjna osoba ili likvidira oružjem, ili kidnapuje a potom uguši ili na neki drugi način usmrti, a posle se to predstavi kao prirodna smrt, uz nastojanje da se ta vest i događaj u medijima minimalizuje i da se kroz različite dezinformacije zbuni javnost. Obaveza MUP-a, obaveštajnih agencija i drugih nadležnih organa jeste da brinu o bezbednosti svih građana Republike Srbije. Geopolitika je o tim sumnjama obavestila Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, a na spoljnom planu Dumu Ruske Federacije.

Da li se u Vašingtonu dogodila veleizdaja Srbije, saznajte OVDE.

Izvor: Geopolitika