Piše: Stefan Karganović

Uporedo sa urušavanjem narativa pomoću kojeg je izazvana korona virus histerija, pada na um i jedan drugi sumnjivi narativ – srebrenički genocid – koji je bio lansiran pre četvrt veka. Oba narativa spaja zajednička nit da sadrže tek dovoljno autentičnih elemenata da se za jednu naduvanu priču stvori privid ubedljivosti. Tačno je da virus Kovid-19 može da ugrozi zdravlje,  pa čak i da bude smrtonosan za neke delove stanovništva, ali da li je zaista i nešto više od toga? U Srebrenici u julu 1995. jedna odmetnuta jedinica VRS jeste streljala oko hiljadu zarobljenih bosanskih Muslimana. Ali nijednu od ove dve situacije za posebnu pažnju javnosti nisu izdvojili humanisti; naprotiv, obe su preuzeli politički manipulatori da ih koriste u sklopu svojih ciničnih agendi, sa izrazito nehumanim ciljevima.

Viralna pandemija nepoznatog porekla je oruđe pomoću kojeg se ostvaruje kvalitativno novi nivo porobljavanja čovečanstva. Istovremeno, pod tom dimnom zavesom vrši se perestrojka neoliberalnog finansijskog i ekonomskog sistema, dok su njegove žrtve bespomoćno zaključane i tresu se od straha da se ne zaraze. Ambiciozno sprovedena srebrenička operacija – takođe uz pokriće dirljivih fraza – bila je takođe zamišljena kao oruđe sa  postizanje nekoliko strateški važnih ciljeva. Glavni od tih ciljeva, kako se ispostavilo, bio je uspostavljanje prihvatljivog obrazloženja za cinično nazvanu doktrinu „pravo na zaštitu,“ koja zapadnim imperijalističkim silama omogućava da intervenišu da bi „spasili“ ugrožene narode. Kao posledica primene te doktrine, nekoliko miliona nevinih muslimanskih života – mnogo više od navodnih žrtava Srebrenice – nemilosrdno je žrtvovano radi pljačke prirodnih bogatstava njihovih zemalja i radi sticanja geopolitičke prednosti.

Nijedan od ova dva narativa ne bi imao izgleda da uspe da nije bilo bezuslovne podrške korumpiranih globalističkih medija, pomoću kojih se ućutkuju kritički glasovi koji ukazuju na potrebu pažljivog proučavanja činjenica i uzdržavanja od gromoglasnih zaključaka bez čvrstih dokaza. Zahvaljujući alternativnim izvorima, sada saznajemo niz značajnih činjenica u vezi sa strašnim Kovidom-19. Izgleda da je ovaj vid virusa oduvek bio vrlo rasprostranjen, bar u laboratorijski neizmenjenom obliku, i da nije nužno smrtonosan osim pod vrlo izuzetnim okolnostima, pa čak i to da nije ni približno tako lako prenosan kao što po veštački izazvanoj histeriji važi da jeste. Tokom znatno dužeg vremenskog perioda, pošto se Srebrenica dogodila 1995, isplivale su činjenice da ne postoje forensički dokazi koji potkrepljuju 8,000 pogubljenja i da su na obmanjivački način posmrtni ostaci ljudi koji su poginuli u borbenim dejstvima pomešani sa streljanim zarobljenicima da bi se broj žrtava preuveličao. Svi ekshumirani posmrtni ostaci na području Srebrenice automatski se svrstavaju u žrtve pogubljenja, što se izjednačava sa genocidom. Na sličan način, ko god danas umre od bilo kakve bolesti, a da je imao makar trag od virusa korone u svom organizmu automatski se upisuje kao žrtva pandemije, da bi javno navođene statistike delovale još više zastrašujuće.    

Začudo – a možda i ne – kada je reč o statistici, u oba slučaja statistički podaci uopšte ne potvrđuje službenu priču. Pažljivo poređenje stope mortaliteta u Velikoj Britaniji za zadnjih nekoliko godina i za ovu godinu (2020.), od kako je zvanično objavljena pandemija počela, ne pokazuje nikakav značajan porast u broju zabeleženih smrtnih ishoda. Isto važi i za Srbiju. (U trećem kvartalu u Srbiji je zabeleženo neznatno povećanje smrtnosti, ali bez čvrstih dokaza da je uzrok Kovid-19. Jedno od ubedljivih objašnjenja ove pojave moglo bi biti da su usled primene tokom proleća i leta mera zaključavanja i izolacije pripadnici  starijeg stanovništva umirali u većem broju.) Ima li sumnje da bi i u ostalim zemljama bilo utvrđeno slično stanje, da su njihovi podaci bili podvrgnuti jednako pedantnom proučavanju? Na sličan način, posle „genocida“, muslimansko stanovništvo u Srebrenici je i dalje ostalo većinsko i dugi niz godina posle toga njegovi predstavnici su bili na čelu lokalne uprave. Predsednik opštine srpske nacionalnosti najzad je bio izabran pre nekoliko godina, ali uz podršku birača-muslimana,  nezadovoljnih nesposobnošću i korupcijom njegovih prethodnika.

Još jedna upadljiva sličnost je to da ukazivanje na nesuvislosti oba narativa – Kovida-19 i Srebrenice – nije preporučljivo jer može da se završi društvenim i profesionalnim ostrakizmom. Oba narativa služe kao etalon političke korektnosti, svaki u svom domenu. Poricanje, pa čak i apel za više nijansirano objašnjenje, sa prezrenjem se odbacuje kao „teorija zavere“. Na Vikipediji se može naći spisak „poricatelja srebreničkog genocida,“ da bi na taj način oni bili izloženi zasluženoj javnoj poruzi zbog zastupanja jeretičkih gledišta. Sličan spisak za odstrel „poricatelja korona virusa“ takođe je nedavno ugledao svetlost dana. Strategije za uterivanje „korona virus skeptika“ u tor pravomislećih aktivno se razrađuju. Nije na odmet pitanje, kada se „ubeđivanje“ bude pokazalo nedovoljnim, šta će uslediti posle toga?

Pored navedenih opštih sličnosti između dva narativa, postoji niz drugih vrlo specifičnih i znakovitih podudarnosti preko kojih se ne može olako preći.

1.      Obe priče uživaju status zaštićenog narativa i ne smeju se ispitivati. I korona i Srebrenica su uvršćeni u relativno mali broj privilegovanih tvrdnji za koje je u javnom diskursu izričito isključena mogućnost osporavanja, bez obzira na činjenice i suvislost argumenata. To je jasan signal da su oba narativa (pored ovih postoji još nekoliko) svrstana u posebnu kategoriju službeno diktiranih „neupitnih istina.“

2.     Stvarni broj „žrtava“ je poverljiva informacija, koja se ne sme istraživati niti se službeno objavljene cifre smeju podvrgavati sumnji. Neproverljivi broj umrlih od koronavirusa diktira se iz misterioznih centara, a zadatak medija je da te cifre nekritički prenose i razglašavaju. Isto važi i za magičnu cifru od 8,000 navodno streljanih u Srebrenici. Stalnim ponavljanjem se proizvodi utisak utvrđene činjenice, dok je kritičkim glasovima onemogućeno da u sredstvima masovnog izveštavanja dođu do izražaja i obrazlože svoje sumnje.

3.     „Autoriteti“ koji se bave procenjivanjem žrtava otvoreno se služe golim pretpostavkama i „matematičkim modelima“. U slučaju izbijanja navodne korona pandemije, ključnu ulogu je odigrao „matematički model“ koji je javnosti predstavio prof. Nil Fergason sa britanskog Imperijalnog koledža. Fergasonov ni na kakvim empiričkim činjenicama zasnovani model predviđao je desetine miliona smrtnih ishoda širom sveta, što se uopšte nije dogodilo, ali ta neutemeljena prognoza bila je dovoljna da uznemirena javnost prihvati uvođenje niza surovih restriktivnih mera. U slučaju Srebrenice, u presudi generalu Krstiću, susrećemo se sa istim scenarijem. Suočeno sa mršavim rezultatima forensičkih stručnjaka tužilaštva, koji su uspeli da ekshumiraju samo oko 2,000 potencijalnih žrtava, da bi dobacilo do cifre od 8,000 u predmetu Krstić Veće se u svojim zaključcima oslanja na procene anonimnih izvora da se u neotkopanim masovnim grobnicama nalazi još „nekoliko hiljada žrtava.“ To je prvi put u istoriji krivičnog pravosuđa da se neko tereti i osuđuje na osnovu pretpostavljenih i neotkrivenih „dokaza“.

4.     U oba slučaja, postoji samo jedan ovlašćeni izvor informacija, za Kovid Svetska zdravstvena organizacija, a za Srebrenicu Haški tribunal. Da bi se obezbedilo upravljanje nad protokom „informacija“ i da bi se u javnoj sferi obavezni narativ držao pod potpunom kontrolom, za koronu je uvedeno pravilo da je jedini merodavni izvor podataka SZO, a za Srebrenicu – Haški tribunal.

5.     Uloga „slučaja“ u oba scenarija: slična tehnika zamagljivanja činjenica. Ova analogija je doslovno frapantna. Pošto nije bilo moguće pokazati unapred zadatu količinu od 8,000 tela, forensičari Haškog tribunala su pribegli lukavstvu. Tokom svog rada (1996 – 2001) ekshumacijom grobnica navodno su otkrili 3,568 „slučajeva.“ Da ne bi bili uhvaćeni u laži, nisu izričito rekli da svaki „slučaj“ predstavlja po jedno telo streljanog zarobljenika, ali to je sugerisano kao jasna implikacija. Analizom autopsijskih izveštaja utvrdili smo da se oko polovina „slučajeva“ sastoji iz fragmenata tela na osnovu kojih se ne mogu izvući nikakvi forensički validni zaključci. Uparivanjem butnih kostiju u autopsijskim izveštajima, utvrđeno je da se radi o ukupno oko 1,920 stradalih, ali od raznih uzroka, od kojih je samo oko 1,000 imalo obrazac ranjavanja konzistentan sa streljanjem. Znakovito je da se u službenoj terminologiji i kod korone, kao i kod Srebrenice, nedostatak leševa maskira izrazom „slučaj“. Svako ko je umro od bilo kojeg uzroka, a kod koga je pronađen trag od korona virusa, upisuje se kao žrtva Kovida-19. Svaka smrt na području Srebrenice, uključujući nekoliko hiljada poginulih u borbenim dejstvima, računa se za posledicu streljanja ratnih zarobljenika.

6.    Niko ne zna pouzdano kako je „pandemija“ počela, niti ko je i zašto naredio streljanje zarobljenika u Srebrenici. Početak Kovid-19 pandemije pripisuje se prisustvu zaraženih slepih miševa na pijaci u Vuhanu, u Kini. Verovatnost ovako maštovitog objašnjenja dovodi u pitanje činjenica da se baš u Vuhanu nalazi laboratorija koja se bavi ispitivanjem  ponašanja i zaraznosti korona virusa i da ta laboratorija blisko sarađuje sa ustanovama sličnog profila u SAD. Nakon šest srebreničkih suđenja Haški tribunal nije otkrio nikakvo naređenje za streljanje zarobljenika niti je uspeo da identifikuje začetnike zločinačkog plana. Na svedočenju u predmetu Radovana Karadžića, „krunski svedok“ tužilaštva Dražen Erdemović, pod unakrsnim ispitivanjem optuženog, priznao je da njegove kolege iz Desetog diverzantskog odereda i on uopšte nisu bili motivisani namerom da unište muslimansko stanovništvo Srebrenice, što je ključni elemenat krivičnog dela genocid.

7.     Korišćenje „pandemije“ i Srebrenice kao oruđa za političku satanizaciju. U slučaju Srebrenice, priča o navodnom genocidu služi za satanizaciju srpskog naroda i posebno Republike Srpske, kao „genocidne tvorevine.“ Narativ o Kovidu-19 koristi se za široku diskvalifikaciju svakog ko postavlja isuviše nezgodna pitanja o nastanku zdravstvene krize, efikasnosti predloženih vakcina i navodnoj zaštiti zdravlja koja podrazumeva stravično urušavanje svetske privrede. Svako ko izrazi sumnju žigosan je kao ostrašćeni teoretičar zavere koji ometa nastojanje brižnih zdravstvenih i državnih organa da čovečanstvo izbave od pošasti.

8.    Prikrivanje objektivnih podataka o broju mrtvih.  Pravilo koje vlada je da se smrtnost od genocidnog streljanja ili od nevidljivog i do sada još uvek neizolovanog virusa mora povećati svim sredstvima. Ne dozvoljava se osporavanje statistika smrtnosti koje ne podržavaju pandemijski narativ niti iznošenje forensičkih činjenica koje podržavaju najviše osminu ubistava za koje se tvrdi da su se dogodila u Srebrenici.

9.    U sklopu oba lažna narativa puštene su emotivne parole pomoću kojih se prikriva mnogo više ubistava nego što je preduzetim merama bilo „sprečeno“. Parola „nikad više Srebrenica“ prikriva smrtonosne napade širokih razmera na zemlje naciljane zbog njihovih sirovinskih bogatstava ili nekooperativnosti njihovih rukovodstava. Ti napadi, izvedeni kao „humanitarne intervencije“, do sada su koštali najmanje dva miliona ljudskih života, što je nekoliko stotina puta više od navodnog broja srebreničkih žrtava. U većini zemalja sveta masovna smrtnost prouzrokovana je  uskraćivanjem većine kritičnih zdravstvenih usluga, navodno da bi svi resursi bili usmereni na „lečenja od kovida.“ Posledica toga je da je mnogo više ljudi bespotrebno umrlo zbog nepružanja  medicinske nege nego od virusa  Kovid-19.

10.  Redefinisanje ključnih pojmova. Nedugo pre izbijanja „neočekivane“ globalne pošasti, Svetska zdravstvena organizacija je diskretno promenila definiciju pandemije. Do tada važilo je da se pandemija, za razliku od epidemije, proglašava kada je zaraženo najmanje 12 odsto stanovništva. Po novoj definiciji, za proglašavanje pandemije, što omogućava pooštravanje restriktivnih mera masovne kontrole, dovoljno je da bude samo 3 odsto zaraženosti. Na sličan način, Haški tribunal je redefinisao pojam genocida, čime je sebi omogućio da presudi da se u Srebrenici dogodio genocid. Umesto specifične  namere (dolus specialis) koja ni u jednom predmetu nije mogla biti dokazana, po Haškom tribunalu sada je dovoljno da sud na osnovu „mozaika“ raznovrsnih okolnosti donese zaključak o postojanju takve namere, a da dokazivanje postojanja genocidnog plana ili umišljaja više uopšte nije potrebno.

Zaključak

Srebrenicu i Kovid-19 deli dvadeset i pet godina. Geografski i sadržajno to su dva potpuno različita i nepovezana događaja. Ipak, sa stanovišta upravljanja specijalnim operacijama vezuju ih upečatljive podudarnosti. Sadržaj je različit, ali tehnologija je gotovo istovetna. Obema događajima zajednička je matrica. 

Operativne podudarnosti koje smo naveli isuviše su brojne i specifične da bi bile puka slučajnost. U obe situacije postupa se po uputstvima iz istog priručnika. Važna uloga koju oba narativa igraju u geopolitičkim planovima moćnih globalističkih faktora ogleda se u grčevitim naporima da se širokoj  javnosti po svaku cenu nametnu isključiva tumačenja i Srebrenice i Kovida-19, i da sakralizovane verzije predmetnih događaja budu zaštićene, još uvek vrlo uspešno, od svake vrste kritičkog ispitivanja.

Da li je Vučić priznao uspeh bojkota, saznajte OVDE.

Izvor: Srpski stav