Piše: Antonije Kovačević
To je jedini zaključak koji svako sa pola mozga i koeficijentom inteligencije oko i preko 80 može izvući posle trodnevne tragikomične farse sa elementima horora, sastavljene od medijskih naslova, crkvenih demantija i, na posletku - NJegove objave na Instagramu.
Činjenica da je nacija vest o smrti verskog poglavara saznala, ne putem saopštenja lekarskog konzilijuma, niti Srpske pravoslavne crkve, već na Instagram profilu predsednika, dovoljno svedoči o patronskom i ponižavajućem odnosu koji vlasnik istog profila ima prema državi, crkvi i narodu. Vernom i nevernom, svejedno.
Kada je dan ranije, pet redakcija, od kojih su bar tri žestoko režimske, pod naznakom hitno objavilo vest da je patrijarh preminuo, izgledalo je kao da je višednevna agonija okončana i da je Irinejeva duša našla spokoj.
Ali, tako nije mislio on.
Valjda računajući s tim da, ako je već napaćenim patrijarhom, poput lutke, upravljao za njegovog života, zašto se i njegovom smrću ne bi pozabavio onako kako to radi sa koronom, Kosovom i svim ostalim - kao sa još jednom medijskom atrakcijom koju treba monetizovati u maksimalan broj rejting poena, njegovih omiljenih kućnih ljubimaca.
Tako je patrijarh morao da odleži čitav dan u čekaonici carstva nebeskog, da on ne bi morao da otkazuje medijsko-pandursku tiradu povodom antiterorističke vežbe “Obruč 2020”, na kojoj je sluđenu javnost, koja je dan provela krsteći se i prizivajući Svevišnjeg, izložena kanonadi in memoriama i demantija istih, obavestio o “teškom stanju patrijarha” - koga je isto veče, u pratnji kamera i reflektora, “posetio” u bolnici, dok su dvorski mediji potrčali da jave kako je “predsednik preneo patrijarhu pozdrave svojih sinova Danila i Vukana”, dok je na to “Irinej samo sklopio oči”.
Tako je napravljen i dramaturški šlagvort za vest o konačnoj patrijarhovoj smrti, koja je usledila koji sat kasnije, u ranu zoru, a čiji je ekskluzivitet, naravno, on zadržao za sebe.
Ali avaj... I najvećem kontrol-friku njegovog kalibra ponekad promakne neka sitnica, pa je tako ovaj put zaboravio da neke od saradnika, recimo bivšu suprugu, upozori da ne kukuriče prerano. Posledica: Ksenija Vučić je na tviteru “prvog dana Irinejeve smrti” objavila: “Ne vidim tastaturu od suza. Neka mu dobri Bog dušu oprosti”. Kad su joj “iz baze” javili da patrijarh nije umro, nego je “na ledu”, bilo je kasno. Tu se već našao neki zločesti tviteraš da printscreenuje Ksenijin tvit, da ostane kao svedočanstvo jednog ludog vremena i jednog ludog čoveka. Koji je, na nesreću svih nas, predsednik Srbije.
Umal` ne napisah patrijarh.
Patrijarh je konačno i zvanično proglašen mrtvim, ali to nije bio i kraj horor filma u režiji Velikog režisera.
NJegovom odlukom Irinej je, poput Lenjina u Mauzoleju, izložen u Sabornoj crkvi u otvorenom sanduku, delimično prekrivenim staklom. To su staklo juče tokom celog dana celivali vernici i deca, u iznimnim slučajevima zaštićeni maskama. Celivan je i krst, a delila se i pričest, iz jedne kašike, kao što to nalažu običaji u normalnim vremenima - u kojima odavno ne živimo.
Nadalje, umesto da nove mere Kriznog štaba u borbi protiv korona pandemije startuju u petak, kada su prvobitno i najavljene zbog dramatičnog povećanja broja obolelih, one su, bez trunke logike i zdravog razuma, opet NJegovim naumom, prolongirane do utorka.
Taman da se do tada nad kovčegom patrijarha i na njegovoj sahrani zarazi još nekoliko stotina ili hiljada ljudi. Samo 24 sata kasnije biće zabranjena sva javna okupljanja, uključujući i ona kućnog tipa, poput slava i porodičnih ručkova, sa više od pet ljudi(!)
Ono za šta i te kako mari jeste da će održati još jedan miting, ovaj put sa kaluđerima i kandilima kao scenografijom, pred masom ubogih ljudi, naivnog i nedužnog topovskog mesa. Poput vampira koji traži svoju dnevnu dozu i ne pita kome će da pusti krv, bitno je da točak melje i da nikad ne stane.
A ne tako davno, kada je jedan drugi predsednik govorio nad odrom jednog drugog patrijarha, zakukao je naš moralista kao sinji kukavac:
- Nije bilo mesto Borisu Tadiću da traži direktan prenos, pa da on učestvuje u iznošenju kovčega. Nije mu bilo mesto na sednici Sinoda, nije mu bilo mesto ni da govori posle vaseljenskog patrijarha - govorio je na TV B92 kao opozicionar 2009. godine, neposredno posle smrti patrijarha Pavla.
Naravno da je brzo zaboravio ono što je tada rekao. I da je jedva čekao da dođe u situaciju da uradi to isto. U međuvremenu je, kao što znamo, par puta banuo na zasedanje Sabora SPC, napadao vladike i delio lekcije, a danas će na sahrani uraditi isto što su radili oni koje je kritikovao.
Jer to je on. Besraman, Bezobrazan. Bezmoralan.
Međutim, to je tek manji deo problema kada je u pitanju Vučićev upliv u religiju, u kojoj se privatno oseća kao prase u Teheranu. Onaj veći tek sledi…
Jer, Kerber koji stoji između života i smrti srpskih građana, na sve će načine pokušati (zapravo, uveliko to radi) da se umeša u izbor novog patrijarha, ne bi li na svetosavski tron postavio poslušnika koji će raditi u dosluhu s njim i po njegovim instrukcijama. Iako je sistem izbora patrijarha složen i u krajnjoj instanci, kada knjiga spadne na tri kandidata, prepušten “Božjoj volji”, NJegov je plan da među tu trojicu nikako ne zaluta neko ko nije po njegovim aršinima.
Eventualni izbor nekog od vladika koji su se svojevremeno, predvođeni pokojnim mitropolitom Amfilohijem, javno usprotivili odluci patrijarha Irineja da NJemu dodeli Orden Svetog Save na proslavi 800 godina SPC, bio bi ozbiljan udarac jednoumlju i tiraniji koji su na putu da potpuno unište zemlju i rasteraju preostalo radno i misleće sposobno stanovništvo.
U suprotnom, ukoliko mu uspe da na čelo crkve dovede nekog od službenika u mantiji, poput mitropolita Porfirija Perića ili sive patrijaršijske eminencije, vladike Bačkog Irineja Bulovića, režim i crkva srpska nastaviće da trguju dušama i krčme ono malo preostale vere u bolje sutra i izbavljenje od silnih zala koja nas trenutno drže u ropstvu i beznađu.
Ako se to desi, biće to glogov kolac u srce Srbije koja je na izdisaju i koju samo čudo poput onog crnogorskog može dići sa kolena.
Da se na kraju vratimo na rečenicu sa početka ove kolumne...
Nije toliko problem što u Srbiji niko ne može da umre dok on to ne odluči.
Veća je muka što uskoro bez njegovog dopuštenja niko neće moći da živi..
Neobjavljeni interviju episkopa Artemija pročitajte OVDE.
Izvor: Direktno
