Piše: Boško Ćirković Škabo
Ne postoji stvarna, objektivna ili makro razlika između življenja i umiranja svakog dana, svakog trenutka. Postoji samo subjektivni osećaj pojedinca. Što bi mobilni telefon rekao: „fils lajk“, kad ga konsultujete kakvo je vreme napolju. U stvari, čini mi se da je ispravnije napisati: „subjektivno uverenje“ ili „subjektivno ubeđenje“.
Probaću da primerom pojasnim prethodno filosofiranje. Kad god sam verovao u ono što radim tog dana i trenutka, osećao sam „da ga živim“. Znate ono kad vam neko od posmatrača dobaci: „Ti ga baš živiš, burazeru!“? Fora je u tome što sam ga kao mlađi živeo tako da su mi posmatračka dobacivanja nešto, ako ne i sve, značila. Možda zbog kvantitativno zahtevnijeg i fizički napornijeg sadržaja življenja? Možda zato što takav sadržaj nije zaista imao smisao van čopora? Možda zato što je to uglavnom tako kad si mlađi? Vremenom su mi smorne posledice raznoraznih kul „ubijanja“ (od: nespavanja, alkohola, brze hrane, neartikulisanih treninga, energetskih pića, opijata, prevezenih kilometraža...) poljuljale veru u tu vrstu življenja.
Polako su mi sopstveni pokliči: „Pojaačaj!“ i „Al ga živimo!“ zvučali više kao nužno ubeđivanje. Uvođenje u bedu, obesmišljavanje... Najkraće: umiranje. Svakog dana, svakog trenutka... Ništa tragično. Živ čovek stane, razmisli. Na kraju krajeva, koliko može biti teško prekinuti sa nečim na šta se gotovo besciljno troši obilje vremena, energije i novca? Onoliko teško koliko je ubeđenje i obesmišljenje. Znači: može biti prilično teško.
Srećom... A sreće sam uvek imao više no pameti. Ne verujem da je to zato što prati hrabre. Možda zato što prati iskrene, detinjaste i pijance? Elem: Srećom, nikada mi nije nedostajalo LJubavi. Voleo sam da igram basket, voleo sam i volim muziku, voleo sam i volim svoju ženu... Dobio sam sina. Zavoleo sam trčanje... Postepeno se smirivao, slagao trenutke i dane tako da sve moje ljubavi ne more jedna drugu, već cvetaju u sinergiji. Još radim na tome i radiću dok sam živ. Ali sam ponovo uveren da „ga živim“, iako je verovatno mnoštvo ubeđenih da „sam prso“. Svakako stvaram i ostavljam nešto za sobom. Oni koji tek nailaze će presuditi da li je to trag ili mrlja.
Nije moja priča posebna. Jedna sam od (trenutno) sedam milijardi duša na celoživotnom putu ka spasenju ili konačnoj porpasti. Mnoge su već prošle i još uvek hode neuporedivo trnovitijim drumovima, pa i dalje beskompromisno zadržavaju subjektivno uverenje da su Život i LJubav jedino vredni. Svakoga dana, svakog trenutka... Želim da se ugledam na njih. Kukanje, žaljenje, zajedljivo kritikovanje, koristoljublje, konstantno traganje za besmislenim informacijama, žudnja za sve intenzivnijim i brojnijim senzacijama, ljubomora... Te i brojne druge greške su sastavni deo naših misli, reči, ponašanja i života. Bolje rečeno: naših smrti. LJudi smo, nesavršeni. Samo konstatacija, ne opravdanje. Nastojimo da ga živimo. Umrećemo svakako.
A šta će biti danas posle 6? Kad će vakcina? Ko će nam je (pro)davati? Hoće li se zatvarati škole? Ko će da broji ljude u javnom prevozu? Ko će da kažnjava a ko da plaća? Hoće li nas drukati komšije kad nas bude 6 na gajbi? Ili ćemo mi, nanu mu njegovu, njega? Oće li nas Bajden opet bombadrovati? Kako ćemo? Šta ćemo? Kad ćemo? Gde ćemo? Su čim ćemo (pred Miloša)? ... Nemam pojma. Bilo je bolje, bilo je i gore. Verujem da će na koncu sve biti Dobro. Samo znam da će biti tačno kako (nam) treba. Zato uvek volim da poslušam večnog brata Sinana: „Ne spuštaj na prozore roletne| Osmehni se svakom ko te sretne| Veseli se uz naše stare pesme| Život da stane ne sme!“ Ko ne sme, taj ne može. Hristos vaskrse! Izvinjavam se ako sam bio previše religiozan. Krivi su ljudi kraj kojih ga živim.
Ovo je pet mera koje nas čekaju! Više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
