Piše: Slobodan Reljić
Metov diplomatski napor je paradigmatičan: sve više pretnji i sve besmislenije šaragarepice.
Citiram: „Bosni i Hercegovini su potrebni brojni i veliki koraci ako želi u Evropsku uniju“, poručuje britanski diplomata povodom 25. godišnjice potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Nemojte kad ovo pročitate ići na internet i na Guglu proveravati da li je ovaj čovek koji nudi „pridruživanje EU“ ambasador Ujedinjenog Kraljevstva ili može biti Kraljevine Holandije. Nije greška. Da, Britanija koja pod dramatičnim uslovima vodi ostavinski postupak s Briselom nudi okolo drugim zemljama „ulazak u EU“.
Reći da je to licemerno, ne opisuje ovaj postupak ni do pola.
Mi smo pogrešno nasađeni kad verujemo da se od Engleza može očekivati da vam nude ono za šta oni misle da je za njih (Engleze) dobro. Ne, oni nas ne doživljavaju engleski normalne.
To je odnos kao prema kućnim ljubimcima. Ako ste dobri pomilovaće vas po glavi i daće neku nagradicu. A vi da mašete repom.
Ako zaboravite da veselo zurite u njih oni će razumeti da je normalno da vam otkinu rep. Bar rep.
Naravno, nemojte ni pomisliti da isti ovaj čovek ne bi mogao da se pojavi kao neko ko nas nagovara, sa istim autoritetom, da odbacimo Evropsku uniju pa i dalje od toga – da bacamo bombe na najevrocentričnije narode. Ne bi im bilo prvi put.
Kratko podsećanje na knjigu The Serbs: the Guardians of the Gate (1918) engleskog autora R.G.D. Lafana: a to je u stvari serija predavanja koju je ovaj istoričar u Prvom svetskom ratu držao britanskim oficirima i vojnicima na balkanskom frontu. Naime, vojsci je bilo čudno otkud su njima sad Srbi prirodni saveznici, kad su baš Srbi optuživani da su napadali „plemenite i civilizovane aristokrate“ Otomanske imperije.
Obični Englezi su taj narod, pravoslavni znali kao „sirove bandite“.
Ali, eto časa kad „banditi“ postaju saveznici – važni saveznici protiv Turaka. I Srbija postaje „branitelj hrišćanstva i civilizovane Evrope“. Govori se sada britanskim vojnicima i narodu: „Srbi su ‘oduvek davali sve od sebe da služe hrišćanstvu, jer je njihova zemlja zaista na samoj kapiji civilizovane Evrope’“. Ali, Srbi ne ratuju samo protiv Turaka nego i protiv britanskih hrišćanskih neprijatelja Nemačke i Austrije. Kako to rešiti? Lako. Engleski.
Lafanu nije bilo teško da kaže da se Srbi „nikad nisu prestali boriti protiv varvarstva Turkestana i Berlina“. I Beča.
Naravno, Fild zasad nema na umu takve veleobrtne engleske veštine. On samo predano radi na razaranju Dejtonskog sporazuma koji njega grozi, jer „asocira podjednako na mir i na podele“. A aksiom međunarodnih odnosa je da su Englezi uvek bilo posvećeni miru. Čak i kad su organizovali – po pljačkaškim razmerama i destrukcijama društva, država i jedinki – istorijski neponovljiva kolonijalna osvajanja „ognjem i mačem“ po celoj zemaljskoj kugli.
Kad su Kinu uvodili u „opijimske ratove“, a pobede koristili da nateraju Kineze da kupuju i koriste njihov opijum iz Indije. Ni kad su crne mau-mau Afrikance ubijali kao zveri. Ili, pak, kad su učestvovali u epizodama, kao onoj 1941. kad su s ljubavlju podržavali antinemačke 27. martovske demonstracije u Beogradu.
Fild je, što se BiH tiče, na putu nekadašnjeg Visokog predstavnika Pedija Ešdauna koji je zbog načina upravljanja nesrećnom BiH, i u zapadnoj štampi nazivan „Despot na Drini” i „Mali maharadža”.
Ovi ljudi jesu deo kulture u kojoj je nastala ideja o „vladavini prava“ koju je posejao DŽon Milton (XVII vek), ali kao većina kolonijalnih „dobrotvora“ ovaj dvojac jasno govori da se toga u Bosni, koja je „i gola i bosa“, svakako ne treba pridržavati kao pijan plota. Jer, veliki je to zahvat: „Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i potčinjvanjem vlasti Ustavu i zakonu.”
Zapadni tutori se, u stvari, slažu da sve to Bosni nedostaje u zamašnim količinama.
Iznad te „utopije“ mister Fild, drži „genijalnu misao“ učitelja Ešdauna da je „Dejton temelj, ne i plafon“. Na tom temelju će Met Fild podizati svoju genijalnu zamisao: „Dejton nije uklesan u kamenu“, te oni koji se pozivaju na „originalni Dejton“ ili se pozivaju na isključivo pravo da tumače „duh Dejtona“ ignorišu teško stečeni napredak od tada.
I ovde se stalno iznova ponavlja odnos evrobirokrata prema Balkanu. Miroslav Lajčak, takođe kaljen u BiH kao Visoki predstavnik, izvršilac regrutovan na okupiranom Istoku, a sada na zadatku da isposluje da Srbija prizna Kosovu državnost (što je samo po sebi paradoks jer Kosovo nije priznala ni njegova Slovačka) nedavno je hrabro vikao da „Ustav nije Biblija“.
Naravno, malom pokornom evrorobu ne bi palo na pamet da to kaže Englezima, Nemcima i Amerikancima, a Rusi, Kinezi i Indusi bi ga šutnuli u zadnjicu kao poslednjeg pijanca. A ovde se šepuri kao da je lično napisao bar pet prvih amandmana na američki Ustav. A sve u ime „uvođenja demokratije“, „pravne države“, „evropskih vrednosti“ i kakvih još ispraznih fraza.
Ni brižnom Metu Fildu „Ustav nije Biblija“, te zna da „promena Ustava ove zemlje (BiH) deluje kao veliki i težak korak, posebno ako će se to raditi putem demokratskih institucija, a ne nametanjem spolja. Ustav treba da bude živi dokument i svaka zemlja koja se pridružuje EU mora da inkorporira izmene.“
Sve je tu: namera da se ne slušaju narodi, podsećanje da je njemu najbolja „demokratija“ koja se nameće spolja i uvela šargarepica – EU.
Besprizorno.
Druga engleska narodna mudrost kaže „Blago bogatim! Oni bar imaju čime tešiti druge.“ Da. Ovde se sva diplomatska veština svodi na tešenje. Kombinovano sa pretnjom. Plus obećanje odbeglog Englez – o „pridruživanju EU“. I tumači im, on autoritativno, horizont te utehe: „proces, treba da se zasniva na konsenzusu i kompromisu“, ali pre nego što progutate tu udicu znajte da ima u istoj rečenici i nešto – „iznad svega“ – a to je „dugoročni interes građana BiH“.
Naravno, onako kako ga tumače Englezi.
Što znači, ne na dugoročnom interesu naroda BiH nego „građana“. Nema veze što je Bosna pravljena pre svega kao zemlja tri naroda, a oni su onda građani. I nema veze što to drugačije nije moglo pre 25 godina. I nema veze što sad još manje može. Pre četvrt veka dva naroda su optirala „građansku opciju“, a danas jedan. Sad je knjiga pala na „jedno slovo“.
Kad se pre razaranja Jugoslavije pojavila i ideja o demokratiji, koja bi bila utemeljena na principu „jedan građanin, jedan glas“, demokratski svet, koji je sebe predstavljao i kao „međunarodnu zajednicu“, to je glat odbio. Pa, to je favorizovanje Srba! Odnosno, ako pričamo o principima – favorizovanje najbrojnijeg naroda.
“Ne razumijem bošnjačke političke prvake u BiH zašto zagovaraju državu u kojoj će važiti izborno načelo ‘jedan građanin jedan glas’. Jer to načelo, koje u prvi mah izgleda demokratično, jedino je primjenjivo u jednonacionalnim državama. Kako ne čuju poruku povijesti. Tokom posljednjih stotinu godina nigdje u svijetu nije se uspjela zadržati stabilna multinacionalna država, a temeljni problem je posvuda isti. Nije se uspijevala suzbiti dominacija najbrojnije nacije u višenacionalnoj državnoj zajednici. Ta dominacija prirodni je učinak načela jedan građanin jedan glas. A ono je potaknulo oružane sukobe u BiH a danas potiče mržnju i iseljavanje“, govorio je ne tako davno (2018.), baš u Sarajevu, Davorin Rudolf, „redoviti član HAZU, član World Academy of Art and Science i sveučilišni profesor međunarodnog javnog prava u miru i doktor pravnih znanosti“.
Gospodin Rudolf je Splićanin, koji je pravne znanosti učio na Pravnom fakultetu u Sarajevu, posle je doktorirao u Zagrebu a „Međunarodno i komparativno pravo specijalizirao na američkim sveučilištima u Prinstonu i NJujorku“.
Pošto je mister Fild oženjen iz Splita mogao se sresti s čovekom i razumeti kakvu nevolju donosi Bosni kad joj pomaže na ovako zlokoban način. Ali, naravno, da takav napor nije predviđen u ovoj fazi pomaganja Bošnjacima da se za sva vremena raziđu i sa Hrvatima, koji su bili njihov spas u preddejtonskim radnjama, pristajući da pre četvrt veka uđu u Federaciju BiH.
Koliko god izgledalo preoptimistično, najveće žrtve engleske pomoći (naravno, nisu Englezi usamljeni!) oko prekrajanja Dejtonske Bosne izvesno će biti Bošnjaci. Gurajući Bošnjake ka unitarističkom rešenju, njih baš briga što „tokom posljednjih stotinu godina nigdje u svijetu nije se uspjela zadržati stabilna multinacionalna država“.
Šire gledano stabilnost svakako nije njihov cilj. Ne može biti. Imperije znaju da je za njih najbolja doktrina Divide et impera, koju je definisao Julije Cezar pre dvadeset jednog veka.
Nije poznato da se ikad i jedna imperijalna sila stvarno odrekla tog instrumenta. Odnosno, kad bi se odrekla verovatno i ne bila imperija. Poslednja zemlja u istoriji koja ne liči na najimperijalniju imperiju svakako je Ujedinjeno Kraljevstvo u kome su Englezi so.
Mahatma Gandi je svakako bolje znao Engleze nego naši Bošnjaci. Evo najkraćeg kursa za narode koji su spremni da misle svojom glavom:
„Ako vidiš dve ribe da se svađaju na dnu okeana, znaj da je Englez u blizini.“
U toku je rat protiv pravoslavlja, a Irinej je bio poslednji patrijarh. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: sveosrpskoj. com
