Hronični javni nastupi srpskog predsednika su noseći stub u njegovoj arhitekturi moći. Dojče Vele analizira glumačku tehniku Aleksandra Vučića: kako kanališe svoju pasivnu agresiju, menja teze, izigrava žrtvu pa prelazi u napad…
Ako mene pitate pa zamena teza, jedna, druga, peta brojka, procenat, broj kilometara autoputa i radnih mesta, i pre nego što stigneš da pitaš gde su sva ta fantomska radna mesta i moćni procenti rasta, jedno dozvolite mi da kažem, ja sam Vas saslušao iako nije saslušao, pa još red brojki, interpretacija, skromnosti pa megalomanskih oda samom sebi, a odakle njima pare, pa žalopojka o tome kako ga svi napadaju, ali znaju građani, vidi narod tu marljivost zato su rezultati takvi kakvi jesu, i pre potpitanja o prvoj temi već se otišlo na desetu i voz je za pitanja prošao, ali Srbija ide brže, jače, bolje.
O tehnici vladavine Aleksandra Vučića već su po novinskim stranicama ispisani tomovi i tu je sve jasno svima koji se informišu iz manje ružičastih medija od Pinka i Informera. Pa ipak, partijsko zapošljavanje, kontrola medija, namešteni tenderi, mafijaške metode i nabildovani tipovi - nisu dovoljni da objasne petogodišnje držanje Vučića i naprednjaka na pedesetak odsto podrške (onih koji glasaju, a samo su oni bitni). Deo poena otpada na sam Vučićev nastup, ne na to šta već kako priča i kidnapuje svaki šou za sebe, kako dodiruje naočare, uzdiše i zastajkuje, kada viče, a kada je tih.
Možda zvuči suludo, ali to jeste jedan vid harizme - ta reč podrazumeva privlačnost nastupa neke osobe. Vučićev omiljeni teoretičar Maks Veber je harizmatsku vlast opisao kao vlast koja počiva na "izvanrednoj svetinji, heroizmu i karakteru" vođe pri čemu je važno naglasiti da sve te osobine mogu biti i odglumljene. Kako Veber piše, harizmatska vlast je legitimna sve dok sledbenici veruju u vrline vođe. Analiza Vučićevih nastupa je ujedno tužni nalaz o tome kakav govor, dramaturgiju i glumu srpski birači posebno cene.
Sirak tužni bez nigde nikoga
- Da bi drama bila zanimljiva, mora u sebi da ima sukob. Da bi neko bio junak te drame mora da ima neprijatelja i bori se protiv njega - kaže za Dojče vele rediteljka i scenaristkinja Staša Koprivica. Prvi problem - to što političke neistomišljenike (neprijatelje) izbegava u širokom luku - Vučić lako razrešava: obračunava se sa odsutnim, neretko zamišljenim neprijateljem: "Time što antagonizuje svog prisutnog ili zamišljenog sagovornika, Vučić navodi publiku da počne da navija, da se emocionalno uključi u priču i izabere stranu – htela to ili ne - dodaje Koprivica.
"A da ja Vas pitam"
I u prepodobnoj fazi i kada pređe u napad, Vučić rabi šibicarske fazone kojima dovodi sagovornika u televizijskoj emisiji ili novinare na konferenciji za štampu u nezavidan položaj.
- Deklamuje i pravi dramske pauze, što je stari trik za iskazivanje dominacije, verbalno teranje drugih da čekaju na govornika - analizira marketinški stručnjak Mihailo Tešić.
Novinari bez moći
I tu se vraćamo na početak - svaka kritika koja bi raskrinkala glavnog glumca te otužne predstave dopire samo do onih kojima je već sve jasno. Vučiću je sama gluma olakšana jer je jednovremeno režiser, snimatelj, scenarista, dramaturg, kostimograf i naravno producent koji svoje predstave plasira u veoma kontrolisanom okruženju. Improvizacije su nepoželjne, dobacivanja iz publike takođe. Novinari koji dokazano nisu spremni da u predstavi budu tek inventar retko se pripuštaju blizu pozorišnog prvaka, pa i tada samo kao ilustracija da on od sučeljavanja tobože ne beži.
U romanu "Besmrtnost" Milan Kundera beleži da moć novinara nije njegovo pravo da pita - svako ima to pravo - već pravo da zahteva odgovor. Ta je nadmoć novinara nad nosiocima javnih funkcija u društvima sa razvijenom političkom kulturom upravo ogromna, veća nego moć islednika. Jer u policiji i pred sudom se u svoju odbranu može i ćutati, dok bi u novinskom intervjuu ćutanje pred neprijatnim činjenicama za političara bilo fijasko i verovatno karta u jednom pravcu za političku ropotarnicu.
I šta onda? Vučiću nenaklonjena javnost je podeljena: dok deo žudi za nekakvom serijom televizijskih duela sa liderima opozicije - a nema dokaza da bi se iko od njih dobro proveo u tom duelu - drugi misle da Vučića treba ignorisati i uporno ponavljati istinu. U "Čarobnjaku iz Oza" se radnja privodi kraju kada mala Doroti zaviri iza kulisa i vidi šta se zapravo dešava. A ni čarobnjaci ni harizmatske vođe, što bi rekao Veber, ničemu ne vrede kad svi provale foru.
"Vučić na sahranu Amfilohija došao sa kriminalcima!" Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Dojče vele
