Ima li povezanosti između ovih događaja i dovoljno elemenata da se oni okarakterišu kao teroristički napadi?
Apsolutno. Jasno je kao dan da se radi o klasičnim terorističkim napadima i nažalost, nije prvi put da ovakve slike gledamo na ulicama francuskih gradova. Meni je zaista žao svih žrtava, ali smatram da odgovornost za ove nemile događaje snose sami Francuzi i niko drugi. Društvo koje se razvijalo na stavovima prosvetitelja poput Rusoa, Holbaha, Didroa i ostalih koji su smatrali da je religija odraz niskog stepena obrazovanja i privredne nerazvijenosti i da će ona potpuno nestati kako nivo obrazovanja i životni standard budu napredovali, jednostavno nije sposobno da razume prirodu religioznih ljudi. Za muslimane islam je više od vere. To je način života, ultimativni pogled na svet, i nemoguće je odvojiti ga od politike. Uostalom, i sam ajatolah Ruholah Homeini, pokretač čuvene iranske Islamske revolucije, koja je predstavljala globalni uspon islamskog sveta, rekao je: „Onaj ko tvrdi da je religiju moguće odvojiti od politike, taj je neznalica i ne poznaje ni islam ni politiku.“ Predsednik Makron je potpuno ateiziran, kao i većina lidera evropskih država, s toga ne shvata da muslimani u Francuskoj niti mogu, niti žele da prihvate evropski politički i kulturni model, jer je u suprotnosti sa islamskim učenjem i to otvoreno ističu. Gotovo sve evropske države uređene su po sekularnom političkom modelu koji insistira na potpunom razdvajanju vere i države. Može se čak reći da je sekularno uređeno društvo jedan od uslova za ostvarenje „ideala“, koji se zove moderna demokratija. Francuska je možda i jedina zemlja koja je taj koncept sekularnog društva uspela da u praksi potpuno sprovede u delo. Međutim, ni jedan musliman, makar bio i najliberalniji ne može se složiti sa ovakvim uređenjem. U islamu, vera i država su neodvojivi, ili kako bi se to na arapskom reklo „din va daula“ (i vera i država). Da bi se u potpunosti ostvarili kao vernici, muslimani moraju živeti u jedinstvenoj islamskoj državi-halifatu, koja nema granice i u kojoj se međuljudski odnosi uređuju šerijatskim verskim pravom. Nažalost, svedoci smo da je jedan deo radikalizovanih muslimana spreman da svoju frustraciju i nezadovoljstvo ispolji najekstremnijim metodama, kao što je izvođenje terorističkih akata, a pojedine izjave Makrona poput one koju je pre neku godinu izneo u intervjuu za „Žurnal di dimanš“, da on želi da pomogne muslimanima tako što će: „reorganizovati islam u Francuskoj, kako bi muslimansku veru uveo u bolje odnose sa državom i drugim veroispovestima“, samo dolivaju ulje na vatru. Ono što on mora razumeti jeste da je islam ono što piše u Kuranu, a ne nešto što će on menjati onako kako se njemu dopada.
Da li je bespogovorna podrška Emanulena Makrona francuskim medijima da objavljuju sadržaje kao što je karikatura proroka Muhameda, u trenutku kada je bezbednost građana Francukse izuzetno ugrožena, najpametnije rešenje da se u jednom društvu odbrani sloboda medija? Zašto se uopšte bilo kakva sloboda brani vređanjem nečijih verskih osećanja?
Opet se vraćamo na isti problem. Jedan od stubova evropske demokratije jeste sloboda izražavanja kao osnovnog ljudskog prava, ali muslimani sam koncept demokratije vide potpuno drugačije. U doslovnom prevodu, demokratija označava „vladavinu naroda“. Tu u startu nastaje problem, jer u islamu sva vlast pripada samo Alahu, a ljudi su samo Božji namesnici na zemlji. Većina islamskih autora i teoretičara smatra da je demokratija pojam koji je rezervisan isključivo za Zapad. Ima i onih liberalnijih, ali čak i oni insistiraju da se demokratija koristi kao šurokratija, teokratija ili islamokratija. Jednostavno rečeno, islam kao religija ima svoje specifično viđenje ljudskih prava koja, ne samo da se razlikuju od evropskih, već im se i otvoreno suprostavljaju. Prema Makronovom viđenju liberalnog demokratskog društva, sasvim je u redu da se pojedinci izražavaju kako žele, pa i da crtaju karikature proroka Muhameda, ali ako je već dozvolio masovan priliv muslimana u Francusku i ako to vređa njihova osećanja, trebalo bi da razmisli o tome, pre svega zato što izaziva verski sukob na teritoriji svoje države, a to nikome nije potrebno.
Šta bi po Vašem mišljenu trebalo da bude odgovor Francuske kao odgovorne države od koje se očekuje da kao što Ustavom čuva svoje osnovne vrednosti u istoj meri sačuva i bezbednost svojih građana?
O tome je Francuska trebala da razmišlja mnogo pre. Sada, kada na svojoj teritoriji imaju između 7-9% muslimana, što je više od 6 miliona ljudi, teško je dati odgovor na to pitanje. Da su na vreme proučavali fundamente religija pa i naučnu disciplinu kao što je politikologija religije, čiji je osnivač prof. Miroljub Jevtić sa beogradskog FPN-a, bilo bi im jasno da koegzistenciju dveju ili više religija na istom prostoru, dugoročno gledano, nije moguće ostvariti, a da ne dođe do sukoba. Jedino što Francuskoj, pa i drugim državama Evrope ostaje, jeste da se okrenu temeljnim vrednostima koje su proistekle iz hrišćanstva i one ne moraju biti neposredno verskog karaktera, već po prirodi takve da oblikuju i određuju društveni život. Takođe, potrebno je pod hitno povratiti kult porodice. Evropa da bi zadržala svoj identitet, pod hitno mora povećati natalitet. Prosto je frapantan podatak iz 2013. godine da u Nemačkoj svako treće domaćinstvo broji samo jednog čoveka. Ne jedno dete, nego jednog čoveka! U isto vreme muslimani u evropskim zemljama imaju četvoro, petoro dece pa i više.
Da li je ovo još jedan veliki ispit za multikulturalizam u Francuskoj?
Ovo je ključno pitanje. Jedan od glavnih razloga zbog kojeg se Francuska i brojne evropske zemlje suočavaju sa problemom rastućeg religijskog ekstremizma, jeste insistiranje na sprovođenju multikulturnog društva i to po svaku cenu. Ovaj model nastao je krajem 20. veka u Kanadi, SAD, Australiji i zapadnoevropskim zemljama. U praksi multikulturalizam predstavlja skup državnih politika čiji je cilj uspostavljanje i održavanje skladnih odnosa između pripadnika različitih etničkih i verskih grupa, kao i prihvatanja svakog vida različitosti u opštem smislu. Kako je stopa nataliteta u zemljama Evrope bila u konstatnom padu, a privreda se razvijala, nastao je problem nedostatka radne snage. Tada su evropske zemlje, među kojima je i Francuska, bile prinuđene da uvoze radnu snagu iz drugih krajeva sveta, pa i nehrišćanskih. Zbog neophodnosti suživota na istoj teritoriji, evropske zemlje su kao model regulisanja zajedničkih odnosa između pripadnika različitih kultura usvojile model multikulturnog društva. U početku, ovaj model društvenog uređenja delovao je kao održiv. Novopridošli građani nisu imali neke posebne zahteve, radili su slabije plaćene poslove, a od strane domaćeg stanovništva su posmatrani kao privremeni radnici koji će se po okončanju posla vratiti svojim matičnim zemljama. Međutim, desilo se suprotno. Veliki broj novopridošlica ostao je u zemljama domaćina, mnogi su formirali porodice, stekli državljanstva, njihova deca prošla su kroz isti obrazovni i socijalni sistem kao i deca domaćeg stanovništva, čak su mnogi stekli i viši nivo obrazovanja. Dakle nisu osećali nikakav strah od okoline i otvoreno su počeli da se bore za svoja prava i ističu političke stavove. Najizričitiji u tome bili su muslimani, čije se viđenje društva u potpunosti razlikovalo od evropskog.
Šta je multikulturalizam doneo Francuskoj?
Ko god je bio u Parizu i prošao kroz metro mogao se naći u situaciji da preskače muslimane koji se mole na prolazu i pritom ometaju putnike koji žure na voz.
U Francuskoj je 2013. godine, u predgrađu Pariza, francuska policija morala da upotrebi suzavac i gumene metke kako bi rasterala grupu od nekoliko desetina muslimanskih demonstranata koji su se pobunili zbog zaustavljanja dvadesetpetogodišnje muslimanke koja je nosila hidžab. Podsetimo, Francuska je 2011. godine donela zakon o zabrani nošenja tradicionalne islamske ženske nošnje u javnosti.
Posle sukoba Palestinaca i Izraela tokom 2014. godine, francuski muslimani optužili su vladu za podržavanje antiislamske i antiarapske politike i došlo je do stravičnih nereda na ulicama francuskih gradova u kojima su protestanti palili sinagoge i jevrejske kulturne centre. Jedna od jevrejskih organizacija suprostavila se demonstrantima i situacija je bila na ivici građanskog rata. Ne tako davno, francuski list „Parizijen“ preneo je vest da je 50 hiljada jevreja pobeglo iz Pariza zbog konstatnih napada jednog dela radikalnih muslimana. Poznati francuski dnevnik je ovu situaciju opisao kao „tiho etničko čišćenje“.
Ovo su samo neki od primera koji su izazvali islamski ekstremisti u Francuskoj, a dodajmo i brojne pojedinačne terorističke napade, poput poslednjeg u Nici.
Da li prema Vašem mišljenju postoji opasnost da se situacija iz Francuske prelije i na ostatak Evrope, između ostalog i na Balkan, s obzirom da se još jedan napad dogodio i u Austriji?
To se nažalost već dešava. I to potvrđuje i napad u blizini sinagoge u Beču, prilikom kojeg je četvoro ljudi ubijeno, a više ranjeno...Kada govorimo o Balkanu, mi smo u posebno delikatnoj situaciji, jer teritorija Kosova i Metohije predstavlja glavnu bazu islamskog ekstremizma u Evropi. Već je poznato da je sa teritorije južne srpske pokrajine više od 400 džihadista otputovalo u Siriju i Irak, kako bi se prudružili terorističkim organizacijama, pre svega Islamskoj državi i Al Nusra frontu. To je najveći broj stranih boraca, gledajući po glavi stanovnika, koji je sa teritorije Evrope otputovao na bliskoistočna ratišta kako bi doprineo borbi za stvaranje novog halifata. Što je još opasnije, oko 250 njih se vratilo svojim domovima i predstavljaju realnu opasnost za ceo region.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 3, 2020
Izvor: Pravda/Marija Petrović
