Piše: Milijana Baletić
Taj intervju je započet pitanjem koje je bilo citat jedne njegove proročke mudrosti izgovorene pred početak ratova '90-tih u zajedničkoj nam Jugoslaviji. U te dve rečenice, svaka reč imala je svoje duboko značenje, utemeljeno u dvomilenijumsku istoriju hrišćanstva, kojima je – do savršene preciznosti i definisao stanje u kojem se zatekao srpski narod i dao rešenje:
„Hoće Bog nešto veliko od ovog srpskog naroda, čim ga je stavio u žižu svjetskih zbivanja. Treba istrajati, jer pobjeda je – u nevino raspetima“!
Posle citata, na moje dodatno – „šta, visokopreosvećeni, hoće Bog od nas“ – krenulo je nizanje odgovora iz teme u temu. Ceo intervju, ko hoće, može pogledati ovde:
Imali smo čast da živimo u njegovo vreme. To je veličina koja će i nas podići u očima istorije. Mnogi od nas bili su mali da bi to mogli sagledati, a neki, ne samo mali da to pojme, nego i toliko kažnjeni da su se kamenjem na njega bacali. Neka im je Bog u pomoći!
Mesto, na kojem je bio u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u poslednjih 30 godina zvalo se: Mitropolit crnogorsko-primorski i Egzarh Pećkoga Trona Amfilohije Radović, a njegov verni narod – to je jednostavno imenovao svojom ljubavlju – naš Đedo.
Narod ga je toliko osećao svojim, bliskim, prisvajao ga i upisivao u svoj rod – zato mu je i dao ime Đedo. I – ostaće naš Đedo – za vjek vjekova.
Svoju neumornu borbu vodio je protiv, komunizmom utemeljenog bezbožništva. Borbu za Hristovu veru, za Hristovu ljubav prema čoveku, u kojoj je Bog ljubav. I na kraju, njega takvoga, na večni počinak je ispratila – njegova uža porodica – njegov narod.
Kako je dostojanstveno u toj svojoj borbi živeo, tako je i otišao sa ovoga, u neki bolji svet.
Hiljade i hiljade ljudi, slivale su se od 31. oktobra u Saborni hram u Podgorici, gde su 1. novembra, u kripti pohranjeni njegovi zemni ostaci. LJubav ih je dovela. Ne interes i strah. NJihove suze, govorile su o trajnoj vezi njega i roda njegovoga. Došli su da ga isprate – ovaj put samog – na samo njegove litije.
Otišao je kod svoga NJegoša – Tajnovidca, kako ga je zvao – i smestio se u njegov stih: „blago onom ko dovijek živi, imao se rašta i roditi“. Srpski narod može biti ponosan što je imao još jednoga, koji u taj stih staje.
Među onima koji su u svoje vreme držali tu neupitnu srpsku vertikalu u Crnoj Gori, od Svetoga Save, preko Svetog Vasilija Ostroškog, slava Mu i milost, jesu i Sveti Petar Cetinjski i NJegoš, na koje se on uvek pozivao. To pozvanje na kraju je obeleženo Božijim znakom – i nama vidljivim.
Naime, uoči Lučindana upokojio se i Sveti Petar Cetinjski 1830. a vladika Rade, ili kako ga narod zove samo NJegoš, koji ga je nasledio, upokojio se dan kasnije, tačno na Lučindan 1851. I nakon 190 godina još jedan veliki naš vladika, vladika Amfilohije Radović, datumom svog upokojenja 30. oktobra 2020. smestio se između njih dvojice!
Tako je završio ovozemaljski hod, koji je počeo na Hristov dan rođenja, Božić, 1938. Zato je i poneo NJegovo ime, i to onakvo kako su Hrista njegovi Moračani zvali – Ristos.
Ovaj duhovnik, neponovljive strukture ličnosti i bogatog obrazovanja, koje je nemoguće smestiti u uske okvire onoga što danas obrazovanjem zovemo – decenijama je vidao i zaceljivao duboke rane Crnoj Gori, što ih je za sobom ostavio komunizam.
Hvaljen i kuđen, išao je svojim zacrtanim Božijim putem, uporno i s ciljem, noseći svoju hristolikost – sve dok se i narod nije podigao i otvoreno bez straha, krenuo za njim.
Ta ličnost snažne duhovnosti, koja se cela dala svome rodu, veri i crkvi, podizala ih je sa kolena i uspravljala do u – do tada neviđeni biblijski hod litija po Crnoj Gori – neobjašnjiv običnim smrtnicima.
Tako tiho, mirno, a snažno i moćno, samo je on mogao povesti tu ogromnu energiju sabranu u litijskom hodu naroda, koji je išao za svojim pastirom! Nikada, nigde, niko nije tako podigao posrnuli, uplašeni, predaji klonuli narod i vratio mu snagu, veru u sebe i poveo ga u samopoštovanje, kao On – naš Đedo.
I, na kraju je – „kao prorok Mojsije, dočekao da izvede svoj narod iz ropstva“ – kako u noći bdenja pored njegovog odra u Cetinjskom manastiru, reče rektor Cetinjske bogoslovije otac Gojko Perović.
Na sahrani mitropolita Amfilohija, uz prisustvo velikog broja srpskih vladika i crkvenih velikodostojnika, opelo je služio patrijarh srpski gospodin Irinej.
Nadahnutim oproštajnim govorima od Mitropolita su se oprostili vladika bački gospodin Irinej Bulović i vladika budimljansko-nikšićki gospodin Joanikije, koji je sada imenovan za administratora Mitropolije crnogorsko-primorske.
Svojim govorom ispred Sabornog hrama od Mitropolita su se oprostili predsednik crnogorskog parlamenta Aleksa Bečić, mandatar Vlade Zdravko Krivokapić i pesnik Matija Bećković.
Na ovom velikom duhovnom i svenarodnom događaj, prisustvovao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik.
Predsednika Srbije – koji nije posetio Crnu Goru, od kada je na toj dužnosti – doveo je svojim upokojenjem i otvorio put ljubavi, saradnje i pružene ruke ove dve bratske države!
Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije, poslao je poruku, dan pre, u kojoj kaže da se na sahranu ne zove, ali da bi dolazak Vučića „na sahranu mitropolita Amfilohija bio dobar početak novih, bliskijih, nego do sada, odnosa između Srbije i Crne Gore, što je nasušna potreba i želja naroda iz obje zemlje.“
A kad bi to, ako ne sad u ovom preteškom i bolnom trenutku u kojem gledamo onaj veličanstveni i prepun tuge sabran narod, trebale vođe da se pomire i udruže?! Da pošalju poruku snage i zaštite svome rodu. Da daju utehu i nadu. I ugledaju se na Mitropolita!
Ovaj Egzarh Pećkoga Trona, za svojih 30 godina boravka u Cetinjskom manastiru na svakom mestu se pozivao na svoje slavne prethodnike Svetog Petra Cetinjskog i NJegoša, i prizivao ih u pomoć. Borio se da obnovi i ponovo uspostavi tu prekinutu vezu i mostove između onih naših praotaca, koji su živeli u njihovo doba i nas današnjih – ma kako hteli da se zovemo – Srbi ili Crnogorci.
Da neprijateljskom rukom razdvojeni narod, ponovo spoji. I vrati pod onu vertikalu sa našim moćnim i slavnim precima, koji su nas vekovima vodili i sačuvali pod svojim okriljem i tronom.
Upornim i mukotrpnim radom pokrenuo je duhovni preporod i uvezivao nam iskidanu vertikalu. Zaceljivao duboke rane i jaz koji su neprijatelji iskopali među nama i otkinuli nas od korena. Obnovio duše narodu.
Na nama je – nema drugih – koji danas treba da nastave njegovim putem! Da mu ispunimo zavet i volju. I – oboženi – dovršimo to započeto bratsko pomirenje.
Zašto je hapšenje Krasnićija važno pročitajte OVDE.
Izvor: fakti.org
